"Како је било?" - Питање које сам добио на телефон вечерас, бар пет пута.

"Одлично!" - одговарам.

Прошле године сам први пут био учесник Церског марша. Уистину, нисам ни знао да постоји тако нешто. Сасвим случајно, мој пајтос Пеђа се нашао у муци, да нема довољно људи да иде на тај пети Церски марш, па сам решио да му помогнем, не само својим присуством на тој манифестацији, већ и израдом плаката, који нам је помогао да скупимо људе за два аутобуса.

Од тада јесте прошло годину дана, али се поред тога много ствари издешавало у нашу корист. Но, да не дрвим сада о свему томе, чуће се у наредним временима за то.

Овај пут, организација вођења људи из Београда и околине, појачана је са још неколико људи. Тако да су поред Пеђе и мене, укључили Стане, Мића и Зоки.

Првобитно смо се нас петорица залетели, а ја први, да ће нам два буса бити мало. Али ајде да ипак не трчимо пред руду, узмемо само та два буса по нешто повољнијој цени него раније. Нисам ни рачунао да ће бити ликова који ће нам отказивати пут и то у последњим моментима, а било је и оних са "супер изговорима" за недолазак. Заборавио сам ја на то где и у којем времену ми живимо. Да ова и она времена нису иста, тачније људи нису исти.

На крају је рачун изгледао да смо ми имали 50-ак људи у аутобусу, а међу њима најбројнија је чета из Кертиза. За оне који не знају где је тај Кертиз, нека мало потраже на интернету, неће шкодити да прошире своје знање из географије. Не само што су најбројнији, већ момци стварно вреде. Одушевили су ме по више ствари. Тако да њима све похвале упућујем и то јавно!

Углавном, нешто после 6 сати изјутра те недеље 16. августа стижем на главну Железничку станицу, одакле је био договор да крене наш аутобус за Шабац. Већ ме гомила њих нестрпљиво чекала, а не разумеју да ја не живим у "кругу двојке" већ далеко на периферији где 'ладан ветар дува. Скупило се наше младости, цура и момака, орних за једно велико пешачење од 35 километара.

Пре поласка начињена је једна групна фотка код Плаве локомотиве, а онда пребројавање и правац за Обреновац, не за Чачак (иако је од пар појединаца било и таквих предлога, али то ћемо ми ићи тамо неким другим поводом...), где смо покупили двојицу момака.

Иначе морам да споменем и једног младића из Косовске Каменице, који је јутрос стигао у Београд, само за једним циљем, да буде учесник Церског марша. Како овакве ствари нису баш једноставне за њега, тачније то је и трошак, то је Стане решио да га части за картом до Шапца.

Стижемо у Шабац нешто пре осам часова, кад видимо да испред шабачке цркве све празно (?!), нигде никога, ни за лека... Па нисмо ваљда омашили датум, а ни град... вели нам неки човек да су они литургију раније завршили и де је већ колона кренула ка Текеришу. Аааа?! Вози мишко (ако треба и у рикверц), за колоном, има да их стигнемо...

После неких 800 метара, нађосмо Церску бригаду и заустависмо колону. Пеђа је махао заставом ко Бошко Југовић на Косовском боју док смо се јурцали са колоном. Углавном, Божа видевши да ми стижемо заустави колону, а ми ко пали са марса излазимо на врат-на нос и Зоки одмах вади транспарент, чисто да људе у колони упозна кога су требали да сачекају. Онда смо се измешали и сви постали као један.

Нисмо ми нигде журили, већ полако једна испред друге ноге и клац, клац, полагано пролазимо села: Јевремовац, Варна, Бојић, Слатина, Волујац, Румска... После неких десетак километара одредише нам паузу у дворишту основне школе. Ту смо мало презалогајили, попили воде...

Иначе цистерна са водом нас је баш добро снабдевала читав марш. Ја сам тада већ био "на иглама", јер никако да добијемо наше мајице које смо баш у Шапцу поручили пре 7 дана. Колона креће а ми их тек добијамо у шаке!? Паузе су биле кратке, али и честе, на сваких два-три километра. Наш барјак је кружио по нашој бригади, али је са поносом ношен високо подигнут.

Како је марш одмицао тако су многим учесницима, а међу њима је било и наших, отицале ноге, тачније жуљеви. Мени нису, да ли је у питању кондиција, година производње или пак гени, не бих знао шта да кажем, али ваља се... Стајали смо у скоро сваком селу и домаћини су нас често поздрављали, вероватно дивећи се нашем ентузијазму за овакве идеје. Путању поред базена смо ове године прескочили, али смо зато посетили фарму крава, где су се "слични сличнима радовали".

Било је и момака и цура који су морали потражити превоз, тачније помоћ војника са амбулантним колима, а међу њима и наш Стане. Колено га је пред крај издало. И Зоки је размишљао о сличној помоћи, али је у последњој секунди одустао, јер се бојао да не добија пацке остатак живота, од оног бећара који се нешто наврзао на Чачак или Пријепоље.. не знам више шта је у питању, знам да је нешто јужно. Тако да смо пред Текеришом се сви скупили, напили и најели, па у правој колони кренули са песмом ка споменику јунацима из Церске битке.

Улазимо у Текериш, а код споменика је одјекивала песма "Марш на Дрину", што нас је све орасположило после силног пешачења. Осећали смо се поносно, баш као да смо победили, а јесмо, победили смо умор, лењост, мелахолију, депресију... Одмах нас је поздравио човек који је пре 5-6 година покренуо читаву идеју Церског марша. Затим смо чули химну (краљевине) Србије "Боже правде", што ме у оваквом извођењу баш зачудило и то пријатно.

Кратак, примеран говор је одржао и Божа Катић, председник УГ Церски марш из Шапца. Свештеник је служио парастос за погинуле војнике, који су животе давали за слободу Србије пре 101 годину.

Наког церемоније уследио је одмор, односно одлазак у школско двориште, где је био организован ручак за учеснике. Не знам шта је било на менију, мени је хране већ било доста, па смо зато нас пар сели испод шатре где је певала Лепа Милица и позивали наше другаре да чују чувене стихове оне познате песме о гаравуши. Позивали смо и неке пајтосе који су хтели да иду са нама, али су одустали у последњем моменту, мислећи како је то превише напорно за њих. Зоки је тако прозивао свог комшију Чкаљу...

Пошто се спремала права олуја над планином Цер, то се нисмо превише задржавали у Текеришу и полако кренули за Шабац, па за Београд. Већ је почео пљусак и то добар пљусак. Није нам нашкодило, напротив, очистило је ваздух и убило спарину. Уз пут ка Београду на смену су нас забављали Пеђа и Зоки преко микрофона...

Што се нас тиче, наше (Колубарске) бригаде и нашег буса, ми смо задовољни, није било никаквих инцидената и проблема, дали смо пример како треба и убудуће радити. Испешачили смо задату туру, уз неки жуљ више или мање, што спада у рок службе, а све остало остаје за неке писане или видео анале.

Већ на зиму, друга недеља децембра стиже и наш (други) Колубарски марш, прилика да се опет видимо и отпешачимо заједно у част предака славних!

Милан Чучковић
16.08.2015.