Извештај са Равне Горе 14.07.2018 - www.srbskisvetionik.org.rs











Статистика од 12.11.2015

Данас: 52
Јуче: 304
Недељно: 2560
Месечно: 17611
Годишње: 133915
Укупно: 292316

Највише посета
25.8.2018 2808
























































20. јул 2018.


Извештај са Равне Горе 14.07.2018


Други светски рат је како кажу наставак Великог рата. Тамо где се стало крајем 1918. године, наставило се двадесетак година касније. За нас Србе тај период 1941-1945 представља један од најмрачнијих и најужаснијих периода од како се памти наша историја. Не само што су нас напали Немци, Италијани, Бугари, Албанци и Мађари те поделили нашу територију већ и то што нас је задесио братоубилачки рат...

Наиме, у време Краљевине Југославије због својих антиуставних деловања Комунистичка партија је забрањена, па је тако њихово руководство видело шансу да изведе социјалистичку револуцију док траје Други светски рат.

Иако је један део официра бивше југославенске краљевске војске, који су избегли заробљавање у Априлском рату, окупљених око тада пуковника Драгољуба Михаиловића прогласили Трећи србски устанак 13. маја 1941. године на Равној Гори, комунисти су знали да таква борба неће донети остварење њиховог циља. Зато су тај устанак бојкотовали, а онда су 4. јула 1941. године, седам недеља касније прогласили свој „Народни устанак“.

За четири ратне године убијено и нестало скоро два милиона Срба, највише пострадалих од усташа, балиста и Бугара. Јер усташе су добиле своју државу по налогу Ватикана (папске државе) која је обухватала углавном православни и србски етнички простор, од Дрине до Сутле и од Драве до Јадрана. Бугари су добили од Немаца право да окупирају источну и јужну Србију, док су албански балисти заједно са италијанским фашистима су окупирали Косово и Метохију.

 

Равногорски покрет како је касније назван, углавном је окупљао србске војнике и официре, али прећуткује се чињеница да је ту било и Срба муслимана и Срба католика, јер су сви они положили заклетву Краљу. На челу тог покрета читаво време Другог светског рата био је Драгољуб Дража Михаиловић, који је добио титулу генерала и остао у народу познат као „Србски Чича“. Борио се против Немаца највише, али су његове јединице имале окршаје и са балистима, Бугарима, усташама итд. Немачка војна команда у Србији је чак његову главу уценила на 100.000 рајхсмарака. И поред тога Дражини војници су имали окршаје и са партизанима, где се остварила она проклета крилатица „Срби на Србе“.

У периоду 1943-1944 Дражини војници су спашавали америчке и британске војне пилоте. Они су му чак и нудили егзил јер је у лето 1944. године на тло Србије ступила Црвена Армија, али он није хтео да напусти своју земљу. Преседан настаје када је био тих дана и издан од само Краља за кога се борио. Додуше, то је уследило због великог притиска Британаца на самог краља Петра II Карађорђевића.

Један део четника под његовом командом је у пролеће 1945. године отишао ка западу, прошавши Босанску Голготу. Њима је командовао рашки војвода Павле Ђуришић. Дража Михаиловић је остао у источној Босни где је на превару ухапшен 13. марта 1946. године у околини Вишеграда. Одмах је спроведен под пратњом агената ОЗНЕ у Београд где му је суђено због наводне колаборације и велеиздаје. Само суђење је било препуно нелогичности, јер је сам Михаиловић унапред био осуђен на смрт од југославенског комунистичког режима. Тако се и десило да је у ноћи 17. јула 1946. године стрељан и покопан на непознатој локацији. Циљ југославенских комуниста и јесте био да се његово место где је покопан никада не сазна јер би то место постало место ходочашћа србских родољуба.

Иронија судбине је у томе што је сам Михаиловић био оптужен пред комунистичким судом за сарадњу са нацистичким окупаторима, а јула 1948. године одликован од америчког председника Хари Трумана ореденом Легије Части, највиши одликовањем САД за странце. Његова породица није смела такво одликовање да прими.

Деценије су тако прошле у социјалистичкој Југославији где свако онај ко је имао било какву реч против тековина НОБ и партизанских првобораца сматран за антидржавни елемент те хапшен, пребијан, мучен или пак убијен. Свако онај ко је проговарао и писао о злочинима над Србима такође је био под присмотром агената УДБ-а. Али су агенти југославенске тајне полиције прогањали србске родољубе и у иностранству, нпр. Канада, САД, Велика Британија и Аустралија.

 

*                *              *

 

На Равну Гору нико није долазио да обележава Равногорски устанак четири и по деценије, тачније није смео. А онда се променио друштвено-политички систем почетком 1990. године у СФРЈ. Те године је једна политичка странка, после се испоставило да је то био вешт мамац за лаковерне грађане и србске родољубе, узела себи за право да организује прославу Тринаестомајског устанка на Равној Гори. Током читавих деведесетих година 20. века, тај дан 13. мај постао је сециште присталица лика и дела Драже Михаиловића.

Одлуком правосудних органа Републике Србије 2004. године Равногорски покрет је рехабилитован, односно изједначен са партизанским покретом и представљен као ослободилачки. На тај начин исправљена је делимично једна велика историјска неправда. На Равној Гори направљен је споменик Дражи Михаиловићу, црква, као и један мали музеј историје Равногорског покрета.

 

*                *              *

Како је нас из Србског Светионика пут тог 14. јула 2018. године навео на ваљевско село Струганик, у општини Мионица, а што је неких 15-16 км од Равне Горе решили смо да одемо до „Србског Чиче“. Да посетимо споменик у миру и да у тишини запалимо свећу за једног од најхрабријих Срба у новијој историји који је априла 1941. године изговорио своју чувену реченицу:

„Не признајем капитулацију!
Та реч не постоји у србском речнику...“

 

Релативно лако смо нашли пут до Равне Горе, где се мало пре цркве налази и нека кафана одакле „грува“ турбо-фолк музика. А тамо пусто, ограђено неким дрвеним тарабама и делимично је покошена трава. Има и неки објекат где стоји паркиран аутомобил. Прво смо ушли у цркву, запалили свеће и помолили се за све оне који су крварили за Краља и Отаџбину пре седам и по деценија.

Одох сам до тог објекта, претпостављајући да ту мора бити неки живи створ да нам каже нешто о овом споменику. Тако да улазим и видим на столици малог дечака од десетак година. Има шајкачу на глави са кокардом и обучен дрес репрезентације Србије. Питах га колико је улаз, а он одговара „Педесет динара“. На тренутак се замислих, како је неко оставио ово дете само да чува ово све. А онда спазих и његовог деду, који нешто једе, па зато не проговара, али слуша мој разговор са његовим унуком. Како улаз није био скуп, то ја платих улаз и за мене и за моје сапутнике.

Први део сале је био сав у знаку политичке странке и њеног лидера који су ово и покренули пре двадесет и осам година... њихови митинзи, акције и сл. Други део сале био је посвећен Равногорцима, имена погинулих бораца све сортирано по јединицама којима су припадали, слике неких легендарних комаданата и наравно воштана фигура Чича Драже. Сетих се и оне песме Радише Урошевића:

„То је дјете Чича Дража, рече ђедо тужна лица
  вјеруј ђеду није био злочинац и издајица!“

Прочитах, усликах пар слика и кренух напоље још под утиском. Моји сапутници су били код споменика, те су се већ сликали, али онда ја још пар слика са заставом.

Тада наиђе један гастос са породицом који се враћа на одмор, иде у своје Врање. Био је овде сваке године још од маја 1992. године, рекавши како тада тих деведесетих година прошлог века овде је све врило и било десетине хиљада посетилаца, а да није било никаквих инцидената, да би после 2001. године често долазило до туча и свађа. Он је своју отаџбину напустио 2005. године и отишао на Мајну. Сада је први пут довео децу. Мало смо попричали са њиме о томе шта се дешава овамо и тамо горе.

Већ се и смркавало, тако да смо после посете мојих сапутника музеју сели у аутомобил, па правац Београд.

Драго ми је што смо били. Из поштовања и захвалности, без оне гужве где поједини ликови користе за личну промоцију. Долазићемо опет, јер треба учити историју, поготово оно што је било скривано деценијама од нас и наших родитеља.

 

Чуле
16.07.2018.




Посећено је: 273  пута
Број гласова: 20
Просек: 5,00

Оцените нам овај чланак:




























Ускликнимо с љубављу
Светитељу Сави
Србске цркве и школе
Светитељској глави.
Тамо венци тамо слава
Где нас србски пастир Сава.
Појте му Срби,
Песму и утројте!


Благодарна Србијо,
Пуна си љубави
Према своме пастиру
Светитељу Сави.

Босна и Херцеговина
Светог Саве дедовина.
С тобом славе славу
Светитеља Саву.

Бачка, Среме, Банате
И Србијо Стара
Раванице, чувај нам
Тело кнез Лазара;

Црна Горо, сестро мила,
Здраво и ти с нама била
Да славимо славу,
Светог оца Саву!

С неба шаље благослов
Свети отац Сава
Са свих страна сви Срби
С мора и Дунава.
К небу главе подигните
Саву тамо угледајте.
Саву србску славу, пред престолом Творца!

Милешево слави се
Телом Светог Саве
Кога славе сви Срби
С обе стране Саве;

Синан-паша ватру пали
Тело Светог Саве спали,
Ал’ не спали славе,
Нити спомен Саве.

Пет векова Србин је
У ропству чамио
Светитеља Саве
Име је славио.

Свети Сава Србе воли
И за њих се Богу моли.
Појте му Срби,
Песму и утројте!

Да се србска сва срца
С тобом уједине,
Сунце мира, љубави,
Да нам свима сине,

Да живимо сви у слози,
Свети Саво, ти помози.
Почуј глас свогa рода,
Србскога народа!



*          *        *


Ој Србијо, мила мати,
Увек ћу те тако звати
Мила земљо, мили доме
На срцу је слатко твоме


Срећно живет ко у рају,
Где милине вечно трају
У теби ћу срећно тек
Проводити овај век.


Прости деци мати мила,
Сто су тебе увредила.
Синци ће се поправити,
Грозне сузе за те лити.


Јер признају грехе тешке,
Питају се за погрешке.
Живот и крв лиће сви,
Да се опет дигнеш ти.


Подигни се мати мила,
Да нам будеш што си била,
Јер си тужно робовала,
Дуго сузе проливала.


Сунце ти се већ родило,
Које ти је зашло било.
На криоцу вазда твом
Утеха је срцу мом.



*          *        *


И само дотле, до тог камена,
До тог бедема -
Ногом ћеш ступит
можда, поганом!
Дрзнеш ли даље? ...
Чућеш громове
Како тишину земље слободне
Са грмљавином
страшном кидају;
Разумећеш срцем страшљивим
Шта са смелим гласом говоре,
Па ћеш о стења тврдом камену
Бријане главе теме ћелаво
У заносноме страху лупати!
Ал један израз, једну мисао,
Чућеш у борби
страшној ломљави:
„Отаџбина је ово Србина!”


*         *         *


Сини јарко сунце са Косова.
Не дамо те, земљо Душанова.

 Не дамо те, земљо Немањића, Обилића, браће Југовића.

Сви ће Срби као Југовићи
за крст часни на Косово ићи,.

Да одбране земљу благодатну
 За крст часни и слободу златну!

Од Крушевца, Призрена,
Цетиња, Дубровника,
Книна, Невесиња,

са Авале, Ловћена и Шаре,
кличе Србство: Устани Лазаре!

Док је Пећи и док је Дечана, Грачанице и Газиместана.

Не дамо те васкрсло Косово, најсветије поље Србиново!