Ретко ко од наших предака је након Балканских ратова (1912-1913) очекивао да ће се догодити још један рат, односно да ће Аустроугарска својим нападом на Краљевину Србију августа 1914. године у рејону Подриња изазвати Први светски рат, који је трајао до краја 1918. године.
Заправо, Аустроугарска је више година планирала напад на Србију јер је хтела да изађе на Босфор, па је Видовдански атентат у Сарајеву 1914. године који су извршили Младобосанци само био добар изговор за то. Послата је са Бечког двора депеша у Београд у форми ултиматума, на који је србска влада одговорила негативно, што је Хазбурговцима био адут за напад.
Читаво лето и јесен 1914. године на Балкану је прштило на све стране... Церска битка и победа Срба, Легет поље и аустријска победа... Мачков камен и Гучевска битка односно Битка на Дрини која није била пораз али ни победа... а на крају Колубарска битка, као велика победа Срба, после које су Аустроугари напустли Србију у паничном бегу.
Уследило је затишије оружјем током 1915. на Балкану, али је пегави тифус харао Србијом и однео десетине хиљада живота.
Почетком октобра те кобне 1915. године Аустроугарска добија помоћ од Немачке, а придружује им се Бугарска тако да је Србију напало милион непријатељских војника... са севера, запада и истока. Једини излаз био је на југ... односно Врховна команда србске војске је наредила повлачење ка Косову и Метохији, а касније и прелазак преко црногорских планина и албанских гудура...
Стотине хиљада Срба, војника и цивила је прешло овај пут што је остао у народу познат као Албанска голгота, али исто тако и добар део Срба је своје кости оставио у беспућима планина, мочвара, јаруга, река, језера...
Они који су дошли до обала Јонског мора, захваљујући упорности руског цара Николаја II Романова савезничким бродовима су превезени до Крфа, Корзике и Африке у фебруару 1916. године. Срби су на Крфу били најбројнији и почела је србска држава ван граница Србије да "живи". Војници и официри су се опорављали месецима.
После тога, пребачени су опет бродовима на Солунски фронт и формиране су две србске армије... обе су стављене у центар фронта, односно у поприште најжешћих сукоба.
Прво су србски војници освојили Горничево, а потом и највећој бици 20. века освојили Кајмакчалан крајем септембра 1916. године... да би после две године затишија пробили Солунски фронт и за два месеца у јуришу ослободили србске земље и друге јужнославенске народе, стигавши до Печуја, Клагенфурта и Ријеке.
* * *
Век касније јасно је видљиво да то ослобађање других јужнославенских народа нама Србљима није ништа добро донело, већ само чемер и јад. Јер све оно што су преци скупљали и крвљу плаћали током 19. века... све је прокоцкано током 20. века за рад неких лажних идеала о "братству и јединству".
После Другог светског рата, држава се одрекла цркве, а школа веронауке тако да су генерације стасавале са учењем историје која је почињала од 27. марта 1941. године.
Зато и не чуди што данас почетком 21. века врло мало Срба има појма о биткама и страдању током Првог светског рата. Ретки су појединци и удружења која негују сећања на Велики рат и наше славне претке... Међу њима свакако спада и Србски Светионик.
Неколико чланова нашег удружења одлучило се да свој годишњи одмор проведе у братској земљи Грчкој, тачније острво Крф, не због провода, већ искључиво ради историје.
Прво место које смо посетили била је Србска кућа у граду Крфу, која се налази у ширем центру града, мало ниже градске скупштине. Тамо нас је дочекао кустос Љубомир Сарамандић, кога смо ми упознали још почетком ове године у Новом Саду, јер је тамо држао једно лепо предавање.
Тако да нас је препознао када смо ушли у музеј и изљубио нас. У почетку смо мало разгледали шта има да се види, а има итекако доброг материјала, слика, текстова, па чак и видео снимака... а касније је чика Љуба испричао причу о том времену пре сто и више година. Тачније, Албанској голготи и боравку Срба на Крфу.
Попели смо се и на горњи спрат и разгледали даље. Видели смо имитацију Плаве гробнице, што је свакако велики доживљај за нас био.
Прекопута Србске куће отворена је једна мала продавница сувенира, тако да смо ту мало пазарили неке ситнице које желимо да поклонимо. Људи су нас срдачно дочекали када су видели у нашим мајицама, јер су биле у духу Великог рата.
Друга тачка на нашој мапи обиласка Крфа било је мало место Агиос Матеос, у самој дубини грчког острва. Да би дошли до тамо морали смо изнајмити ауто, јер је иначе јако тешко доћи аутобусом. Улице Агиос Матеоса су јако уске, али смо ипак успели да се снађемо и дођемо до нашег циља.
Ствар је у томе што су борци Дринске дивизије тражили од Врховне команде да их смести у брдско-планински део острва да их подсећа на њихово Подриње, односно Ужички крај. Тако да су они тамо били смештени 1916. године где су сами својим рукама подигли један споменик на коме су уклесани чувени стихови.
Код самог споменика има јасно обележена табла, што је видљиво тек када се дође ту. Ушли смо и упалили свећу, једну... пољубили тај споменик од камена и разгледали. Касније, иако нас је било мало одржали смо историјски час, а све је то снимљено на камеру и објављено.
Наишли су и неки наши Србљи из Париза, који немају баш јасну свест о прецима и том времену, али је добро што су дошли уопште ту.
Трећа тачка овог путешесвија било је острво Видо, место познато као острво смрти. Заправо, сви они војници Краљевине Србије који су били тешко болесни склањани су на мало острво Видо на лечење. Ко није успео да преживи, чамцима су их односили до пучине и бацали су их у море. Чувени песник Милутин Бојић је тада и написао своју ванвременску песму "Плава гробница"...
Ми смо до тамо дошли повећим бродићем који је специјализован за такве туре заједно са још неколицином Срба. Одмах на код пристаништа види се два споменика. Један је за Русе, а други за Србе. Ми смо већ имали од раније заставу са ликом руског цара Николаја II Романова. Раширили смо је у пар наврата и сликали се... а после прешли код србског споменика и тамо раширили нашу тробојку.
После смо прошетали даље и дошли до чувеног маузолеја односно крипте са костима јунака које су ту похрањене пре више од једног столећа. И ту смо разгледали шта све има, уписали се у књигу утисака и упалили свеће. Нажалост није био неки кустос да нам прича нешто више о томе.
На самој крипти видели смо једну нелогичност, а то је грб Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца... Чудно је то што није стављен грб србске краљевине, јер су највећи део Хрвата и Словенаца Велики рат провели као борци Аустроугарске и чинили стравичне злочине у Подрињу и Мачви, касније у Топлици... број који су пребегли код Срба спада у статистичку грешку.
На исласку код степеница била је једна фотографија... раширили смо и нашу чувену СРБСКИ ПОНОС И СЛОБОДА НИЈЕ РОБА ДА СЕ ПРОДА са свецима, умовима и војсковођама који су нас задужили. Гледа то један човек са децом и видим ја да он нешто показује ка нама. Позовем га и кажем да ћемо деци објаснити ко су великани на које они треба да се угледају, да буду поносни: Свети Сава, Кнез Лазар, Патријарх Павле, Никола Тесла, Стево Чутурило, Живојин Мишић, Вожд Карађорђе, Милан Тепић и др.
Касније кроз причу вели он да је из Поткозарја и да су му усташе убиле пуно рођака у време Павелићеве НДХ. Док смо причали, он се и расплакао.
Касније се спуштамо још ниже те Мина рецитује песму Плава гробница код спомен плоче. Није одушевљена што снимамо, али Боже мој... нисмо мишеви да се морамо сакривати.
Последња тачка на нашој мапи обиласка Крфа била је место Гувиа, односно лука у којој је заправо почело искрцаваје србских јединица фебруара 1916. године. Тамо нема много ствари за видети. Постоји нажалост само једна спомен плоча где је речено да је ту било искрцавање.
Свеједно, Алимпије и ја смо направили кратак историјски час и то снимили у камеру, па објавили, нека то буде светионик другим Србима који се нађу на Крфу некад па да обиђу света места наших предака.
Иако је Крф као летовалиште врло скуп, слично као и остала грчка острва, нама је овде био циљ обићи и што више упознати се са историјом која је више од седам деценија била скривена и замрачена.
Зато са поносом можемо рећи да смо и овде били и нешто ново видели и сазнали. Ако вас пут нанесе овде на Крф, обиђите и ви ова места, можда и нешто више...
БЕЗ ОТАЏБИНЕ НА КРФУ ЖИВЕХ ЈА
АЛИ САМ ПОНОСНО КЛИЦ'О
ЖИВЕЛА СРБИЈА!
Милан Чучковић
24.09.2018.