Још када смо имали оснивачку скупштину Србског Светионика пре две и по године у Батајници, требали смо написати тј. дефинисати основне циљеве деловања нашег удруђења. Поред ширења националног идентитета, наш други циљ је био чување наше традиције и културе. У том смислу треба да посећујемо концерте уметника који баштине наш етнос.

Србски Православни Појци пре овог концерта задњи пут одржали велики концерт у београдском Дому Синдиката крајем новембра 2016. године када сам присуствовао са Боком и Момчилом... Касније смо се сретали још два пута на "мањим" концертима. Један на Јахорини крајем марта 2017. године, а други пре три месеца на 62. Београдском сајму књига.

И овај концерт је требао да буде у Дому Синдиката, али пошто се реновира, избор је пао на "Коларац", чија Велика сала има капацитет 800 места. Карте су пуштене у продају још пре две недеље и продаја је ишла више него добро. Тако да смо ми међу последњима узели за нас три комада.

Договор је био да се нађемо на Студентском тргу пола сата пре концерта или чак и мало касније, ако баш градски превоз буде проблем. Трајче први дође, више од сат времена, онда дође и ја, па смо чекајући Катарину мало се раздиванили. И не само то, сретосмо пуно познатих људи: Бранко, Верица, Вељко, Данијел, Бојана, Марко итд.

Гужва на улазу је била велика, тако да нас је Бранко звао да уђемо, али смо се нећкали. После Трајче да се не би смрзао оде горе да чува места. Ја сачеках Катарину, па некако се попесмо горе у врх сале.

Концерт је имао академских 15 минута кашњења, а за то време је подмладак Појаца свирао на бини. Затим на сцену изађе водитељ програма, мој земо чика Љубе, који се верујем на концерту најлепше забављао. Посетиоци 22. Сусрета Србских Земаља на Јахорини прошле године памте његов шоу-програм... тако је и сад својим шалама и досеткама шармирао публику.

Поред разних званица са свих страна србских крајева дошле су монахиње из 15 православних манастира.

Програм је почео молитвом у певању. Устаје читава сала свих 900 људи, пошто су тај дан продаване карте и за стајање.

Затим су цуре из Појаца почеле са певањем. Прво је ишао сплет духовних песама. А потом се прешло на родољубиви репертоар. Не знам тачан редослед, али није ни важно. Сви смо уживали и поручивали песме. Бранко је поручио ону о краљу Петру, мајци и барци... Трајче је поручио "Жали Заре да жалимо", ја сам поручио "Са Косова зора свиће". Катарина је умало остала без музичке жеље. Тачно су Појци програмирали свој репертоар тако да оставе за крај крајева... и чула се "Суза Косова".

Поред тога, чули смо доста нових песама. Између осталог, Милица је са девојкама отпевала једну нову песму о Кошарама, тј. о херојима са карауле Кошаре. Ту песму је написао Невен Милаковић Ликота из Бара, исто као и "Вилу са Кошара"... Предвиђам велики успех те песме. Не знам ко ју је написао, али кад Милица Милосављевић отпевала време је стало... громогласни аплауз се проломио. Додуше и остале песме су биле награђиване великим аплаузом.

Поред Појаца на сцени су била дечица из Бусија, насеље у северозападном делу Београда, које је насељено са прекодринским Србима, односно Крајишницима које су разни "Бљескови", "Олује", "Масленице", "Откоси" и др. довели у престолнцу 1990-их година. Та дечица обучена у народне ношње су улепшавали сцену.

Прилику да покаже своје вокално умеће имала је једна девојчица Анђелија Стојановић, од 12 година, која је изашла на сцену и отпевала једну песму "Под гором шетало се девојче".

Док смо трепнули очима концерт се завршио... А могли смо још слушати и уживати, до поноћи. На изласку сретосмо г. Сандића, човека који има школу гуслања тако да је Трајче се сликао са њиме... Али да је којим случајем био Алимпије са нама, ја знам с киме би се он сликао.

После концерта се разиђосмо, свак на своју страну. Идеш кући, а душа ти пуна. Шта ћеш више?

Милан Чучковић
13.01.2018.