Извештај са Кајмакчалана 17.9.2016 - www.srbskisvetionik.org.rs











Статистика посета
од 12.11.2015

Данас: 106
Јуче: 384
Недељно: 1713
Месечно: 13565
Годишње: 72332
Укупно: 120716

Највише посета
30.8.2017 1737













































21. септембар 2016..


Извештај са Кајмакчалана 17.9.2016


Столеће раније, тачније половином септембра 1916. године, започела је једна од највећих битака Првог светског рата - Бој на Кајмакчалану, која је трајала две недеље. Кајмакчалан највиши врх планине Ниџе који се налази на граници између Грчке и Јужне Србије. Тадашњи савезници: Србија, Грчка, Италија, Француска и Велика Британија су се борили против Бугарске, Аустро-Угарске и Немачке... Ова битка се водила под јако тешким условима, јер се сам Кајмакчалан налази на преко 2.500 метара надморске висине. Србска војска је изгубила на хиљаде војника, али је циљ остварен: том победом је отворена "Капија слободе".

Век касније од те чувене битке, у склопу обележавања значајних датума у Великом рату и наше удружење Србски Светионик је направило план за одлазак на Кајмакчалан. Морам да кажем и то да је ово била до сада најтежа и најзахтевнија наша акција до сада, тим пре јер је била на стотине километара далеко од Београда и то у иностранству.

Огласили смо позивницу тј. најавни плакат крајем августа месеца и позивали људе да пођу са нама доле, где цвета лимун жут. Није овај посао био ни мало једноставан, јер септембар месец је незгодан за велика путовања због школе, потрошених годишњих одмора, прирпеме зимнице, испитних рокова и др. Па се људи тешко одлучују за таква путовања. Нас то није ни мало поколебало. Поред нас и удружење "Србија за младе" је огласило свој плакат. Тако се добар део наше екипе, коју је предводио Станко, прикључио њиховом аутобусу, ради поделе трошкова. Међутим, један мањи део наше екипе (четворо) се одлучио да иде аутомобилом са циљем да након Кајмакчалана посети Солун, односно војничко гробље Зејтинлик.

У петак вече, односно 16. септембра 2016. одмах након литије, у оквиру Недеље породичног јединства, Бане, Веца, Илке и ја, седамо у ауто и нешто после 21 сат крећемо аутопутем за Битољ, малену варош на самом југу Јужне Србије. Имали смо одличне врменске услове, месец је био наш верни савезник, а једину паузу смо правили на Предајанама, испод Лесковца. Тако да нешто после 5:00 изјутра нагредног дана стижемо у Битољ, где нас је дочекао домаћин Зоран Жугић, иначе председник Заједнице Срба у Вардарској Македонији.

Била је то мало прилика да се одморимо и попричамо са њим о актуелним дешавањима и проблемима Срба у том крају. Поред нас, он је имао и госте из Краљева, а полазак за Кајмакчалан је био заказан за 9:00, пошто су и ови "Београџани" каснили са аутобусом због границе.

Упознали смо и краљевачку екипу, као и битољске планинарске водиче: Илинку и Влатка. Нешто пре 11:00 сати, крећемо са два аутобуса и наш аутомобил горе на врх. После неких сат и по времена вожње стижемо до циљаног одредишта. Изашли смо из возила и кренули пешака на марширање од неких 7-8 км узбрдо под будним оком наших водича.

Колубарци су били напред и држали добар темпо. Можда због наивике, а можда и због тога да што пре угледају малу спомен капелу коју је својевремено краљ Александар Карађорђевић узидао за своје дивјунаке који осташе на том светом месту као вечни чувари отаџбине.

Након сат времена доброг пешачења, спомен капела се видела голим оком. Илинка нам даде знак да можемо на јуриш освојити Кајмакчалан... Их, није нам требало пуно размиљшања... јесте да је било узбрдо, да смо већ били и ровити, али креће трка неколицине момака. Љубимо вратанца на капели, крстимо се и клањамо пред крстом испред...

Сачекали смо и остале учеснике, а онда смо сви скупа запевали србску химну: "Боже правде". Можда наши гласови нису за миланску Скалу, али је химна отпевана из срца. Након тога, прота из Матарушке Бање је одржао парастос јунацима који су нам ослобађали домовину пре једног столећа. Било је наравно и сликања, као на додели оскара. После тог краћег одмора, спустили смо се за час доле ниже 50 метара у спомен-костурницу, где се налазе кости србских мученика и јунака.

Предложио сам пар момака и једној цуретини Маји да када смо већ ту, на том светом месту да отпевамо две песме: "Ово је Србија" и "Тамо далеко". Тако смо и учинили, из простог разлога што су то песме које су обележиле и то време и те јунаке, којима се покољења диве.

Спуштамо се доле назад, опет пешака, јер за обичне смртнике жичара није радила тај дан, док у петак преподне 16.9.2016. када су долазили председници Србије и Вардарске Македоније је радила... а имали су и теренска возила. Тако смо имали марш од укупно 15-ак километара. Неколицина је успела да пронађе неке сувенире, односно остатке оруђа, оружја, муниције од пре 100 година.

Ми смо са нашим аутомобилом кренули назад за Битољ, где смо одлучили да преспавамо, а аутобус са људима из Београда је кренуо за Скочивир, где су имали резервисан смештај у неком планинарском дому, бивша касарна ЈНА. Како сам после чуо, нису били задовољни смештајем, а ни прибором за јело.

С друге стране, ми смо имали доста муке да нађемо било какав смештај, јер је тог викенда у Битољу се одржавао неки филмски фестивал и још нека фудбалска утакмица. Градић је био препун, а наћи смештај у хотелу је било равно добитку седмици на лотоу. Није било друге него да позовемо Жулета, нашег Аладина, који је у овом крају доста утицајан и после пар телефонских позива саопштава нам радосну вест. Вест која је мене спасила "смрти", јер сам добијао претњу од Банета, да ако не нађемо смештај, да ће ме одробијати. У строгом центру града, ми смо за пристојну суму добили лукс смештај са доручком. Тако да су се и Банету бркови смешили, када је угледао собу као са холивудских филмских сцена.

Домаћин Зоран нас је позвао и на вечеру у једном добром ресторану у центру града. Заиста све похвале и за Жулета, али и за ресторан. Цене су дупло јефтиније него у Београду, тако да смо себи дали мало и одушка. А ту је била и краљевачка екипа за истим столом. Због умора, крећемо назад у хотел, а Банету оста жеља једна песма о барци, мору и мајци.

У зору се будимо око 7:00, следи паковање и одлазак на доручак. Чекамо Краљевчане и Београђане, па онда сви заједно идемо на Војничко гробље у Битољу, где смо имали прилику да чујемо Зорана Жугића, који нам је много тога испричао о овом гробљу и шта се ту све дешавало протеклих деценија.

Пошто се нама журило, јер смо хтели да се спустимо до Егејског мора, нисмо више били за одуговлачење... крећемо на границу па аутопутем до Солуна, тражећи Зејтинлик. Овде смо имали мали проблем наћи га, јер скоро нико од домородаца не зна Војничко гробље под тим називом. Уз помоћ порука сазнајемо да се налази у ширем центру Солуна, у улици Лагада... па нам и један таксиста објашњава и помаже да до нађемо. Сетио се после и Бане, тако да нико срећнији од нас.

Тражили смо одмах и чика Ђорђа Михаиловића, чувара Зејтинлика, који већ деценијама, ради тај посао. Он је то наследио од свог деде и оца. На нашу жалост није тај дан био ту, а спомен капела је била закључана. Наше поклоне смо оставили испред врата. Направили смо неколицину слика, а онда се спустили до саме обале, тражећи место да нешто попијемо и презалогајимо. Ту смо одморили малкице, а онда опет седамо у ауто и назад за Београд.

Знали смо да ћемо пре границе свратити код Евзонија на једно место, на коме је пре 98 година пробијен Солунски фронт. То је заправо споменик за војнике Србије, Грчке, Француске, Италије и Велике Британије, који су пробили фронт и тако је започео слом Централних сила. Начинли смо пар сличица и правац граница.

У Предајанама опет правимо краћу паузу, а пут је био одличан све време, сем што нас је мало ухватила киша код Врчина, чак и мало магле. Нешто после 01:15 сати, стижемо у Београд. Како Илке није имао превоза до куће у Банату, то сам му понудио да преспава код мене, па да сутра зором иде на посао у центар града. Он је то прихватио, а таман је то прилика да пребацимо све слике и снимке код мене на рачунар.

Уместо закључка испричаћу вам једну анегдоту... Док сам пребацивао те Илкетове слике, пита ме он да ли имам да му позајмим 100 динара да купи сутра жилет, да се обрије, пошто му на послу важе оне глупости око облачења, као да одело чини човека... ја само што нисам заплакао, мајке ми рођене.

Илке је и последњи динар дао за ову акцију, за коју је више пута рекао да је пресрећан што је био. Ја му дам парица и за жилет и за доручак, јер је он дремнуо до 5:00 сати и оде на посао, док сам ја наставио да куњам још пар сати.

 

Мени је срце пуно и ако Бог да здравља ићићемо опет на Кајмакчалан!

 

 

Милан Чучковић
20.9.2016.




Посећено је: 1014  пута
Број гласова: 66
Просек: 4,71

Оцените нам овај чланак:






ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ:

Обележавање 100. годишњице битке на Кајмакчaлану

Најава: Организован превоз из Београда на Кајмакчалан и Солун 16. и 17.9.2017

Кајмакчалану у походе - други пут

















Ускликнимо с љубављу
Светитељу Сави
Србске цркве и школе
Светитељској глави.
Тамо венци тамо слава
Где нас србски пастир Сава.
Појте му Срби,
Песму и утројте!


Благодарна Србијо,
Пуна си љубави
Према своме пастиру
Светитељу Сави.

Босна и Херцеговина
Светог Саве дедовина.
С тобом славе славу
Светитеља Саву.

Бачка, Среме, Банате
И Србијо Стара
Раванице, чувај нам
Тело кнез Лазара;

Црна Горо, сестро мила,
Здраво и ти с нама била
Да славимо славу,
Светог оца Саву!

С неба шаље благослов
Свети отац Сава
Са свих страна сви Срби
С мора и Дунава.
К небу главе подигните
Саву тамо угледајте.
Саву србску славу, пред престолом Творца!

Милешево слави се
Телом Светог Саве
Кога славе сви Срби
С обе стране Саве;

Синан-паша ватру пали
Тело Светог Саве спали,
Ал’ не спали славе,
Нити спомен Саве.

Пет векова Србин је
У ропству чамио
Светитеља Саве
Име је славио.

Свети Сава Србе воли
И за њих се Богу моли.
Појте му Срби,
Песму и утројте!

Да се србска сва срца
С тобом уједине,
Сунце мира, љубави,
Да нам свима сине,

Да живимо сви у слози,
Свети Саво, ти помози.
Почуј глас свогa рода,
Србскога народа!



*          *        *


Ој Србијо, мила мати,
Увек ћу те тако звати
Мила земљо, мили доме
На срцу је слатко твоме


Срећно живет ко у рају,
Где милине вечно трају
У теби ћу срећно тек
Проводити овај век.


Прости деци мати мила,
Сто су тебе увредила.
Синци ће се поправити,
Грозне сузе за те лити.


Јер признају грехе тешке,
Питају се за погрешке.
Живот и крв лиће сви,
Да се опет дигнеш ти.


Подигни се мати мила,
Да нам будеш што си била,
Јер си тужно робовала,
Дуго сузе проливала.


Сунце ти се већ родило,
Које ти је зашло било.
На криоцу вазда твом
Утеха је срцу мом.



*          *        *


И само дотле, до тог камена,
До тог бедема -
Ногом ћеш ступит
можда, поганом!
Дрзнеш ли даље? ...
Чућеш громове
Како тишину земље слободне
Са грмљавином
страшном кидају;
Разумећеш срцем страшљивим
Шта са смелим гласом говоре,
Па ћеш о стења тврдом камену
Бријане главе теме ћелаво
У заносноме страху лупати!
Ал један израз, једну мисао,
Чућеш у борби
страшној ломљави:
„Отаџбина је ово Србина!”


*         *         *


Сини јарко сунце са Косова.
Не дамо те, земљо Душанова.

 Не дамо те, земљо Немањића, Обилића, браће Југовића.

Сви ће Срби као Југовићи
за крст часни на Косово ићи,.

Да одбране земљу благодатну
 За крст часни и слободу златну!

Од Крушевца, Призрена, Цетиња, Дубровника,
Книна, Невесиња,

са Авале, Ловћена и Шаре, кличе Србство, устани, Лазаре.

Док је Пећи и док је Дечана, Грачанице и Газиместана.

Не дамо те, васкрсло Косово најсветије поље Србиново!