У понедељак, 11. јануар 2016. године, на Врачару у Србском Културном Центру, удуржење Ћирилица организовало је пригодан програм поводом Деветог јануара, дана Републике Српске. Добили смо позив од Љубинка Стојановића, да дођемо и увеличамо тај дан.

Постојала је велика сумња да би ту могло бити какве политике, тачније да би се један нижеразредни политичар могао те вечери појавити да каже какву реч пред већим бројем људи. То нас је малко поколебало, па смо на време расчистили то са чика Љубинком. Он нам је рекао да је у питању велика забуна.

Пола сата пре почетка, дошао сам испред СКЦ-а и сачекао своје другаре. Сишли смо доле мало пре почетка програма, а на улазу нас дочекују младић и девојка у народним ношњама, са хлебом и сољу. Заиста ме то одушевило. У самој сали игла није могла да падне.

Програм је отворио домаћин Миодраг Мишо Којић. Већ како ред налаже црквени хор који је предводила Снежана Краљ, отпевала нам је "Оче наш". Затим су наставили са чувеном песмом "Ово је Србија"... Затим нам се обратио и заменик директора Канцеларије Републике Српске у Београду. Он је говорио о томе зашто се треба обележавати дан 9. јануар и колико он заправо значи Србима са западне стране Дрине.

Након њих, на сцену је ступила Ивана Жигон, прослављена глумица и велики русофил. Пре него је извела чувену песму Добрице Ерића "Пркосна песма", говорила је и то када је први пут одрецитовала... на Игману, на првим лининијама фронта, јер је рат још трајао. Тамо је ишла са мајком, да пружи нашим борцима подршку и народу који је крвљу плаћао своју слободу.

Затим је Љуба Манасијевић, етно појац извео Доситејеву "Востани Сербије", песма стара два столећа, написана за Карађорђеве устанике, који су у мраку Османлијске страховладе и безнађа упалили пламен слободе који се наредних деценија раширио по Балкану. Иза њега је наставио његов пријатељ Дејан Лазаревић, са стиховима и интерпретацијама о деспоту Стефану Лазаревић и Немањићима.

Онда су три девојке ступиле на сцену. Унука Добрице Ерића, Невена је читала песму свога деке, веома емотивно, да не верујем да је ико остао равнодушан. Таман је пристигла и Сунчица Стефановић, која нам је отпевала две старе изворне песме. После ње на сцену ступа једна плавокоса девојчица Јелена Марковић из Котор Вароши, недалеко Бања Луке. Она је на мене оставила најупечатљивији утисак. Рецитовала је песму "Туговање мајке за сином орлом". Просто је невероватно колико је она емоција уложила да нам то дочара. Чак је расплакала поједине у сали.

Бивши пуковник ВРС и књижевник Миленко Аврамовић је причао о путу који је прошла Војска Републике Српске, о генералу Ратку Младићу, о мајкама које су у рату дале по три и више синова да би Република Српска данас живела.

За крај су остављени два стара аса, један из Крајине који је одрецитовао "Парче мога неба", а други из Шумадије, Драгиша Симић, који је шармирао посетиоце са стиховима "Поносне песме" Добрице Ерића.

Програм је био више него одличан, тако да нам је била част присуствовати оваквом обележавању. Једина "замерка" је била то што нису сви имали места. Али верујем да је свима драго због тога.

12.1.2015.