Црна Гора је србска земља од вајкада позната по јунаштву, православним светињама и умним главама. Зато је већ вековима зову Србска Спарта. Један од разлога зашто је тако јесте чувена Мојковачка битка у време Првог светског рата, када су се црногорски војници под командом сердара Јанка Вукотића тукли код Мојковца са три пута бројнијим непријатељем на Бадњи дан и Божић 1916. године.

Данас те приче изгледајају попут митова, легенди из простог разлога што данашњи човек који живи хедонистички, тј. у материјално-потрошачком друштву не може да замисли да неко положи такву жртву за некога са киме има само националну и верску припадност. Заправо, тадашњи црногорски војници и уопште домаћини из Црне Горе су били часни и поштени људи, достојанства им није мањакало, а јунаштва још мање. Једноставно били су то људске громаде који су одрасли на причама о Косовском завету и слушали од малена песме о Милошу и Лазару.

У лето 1914. године када је аустроугарска Влада објавила рат Краљевини Србији, црногорски краљ Никола I Петровић објављује проглас у коме каже да Аустроугарска жели да нападне Краљевину Србију, што значи да је то уједно објава рата и Црној Гори, заправо Краљ Никола и Црногорци су две државе доживљавали као два ока у глави. Само две године раније били су заједно савезници у борби за ослобађање Балкана од Турака Османлија.

И пре те судбоносне зиме 1915/1916 црногорски војници су према Херцеговини, која је тада била део Аустроугарске имали ватрене окршаје са Аустроугарима. Међутим, када је србска војска у јесен 1915. године започела повлачење ка југу преко Албаније и источних делова Црне Горе... њена Врховна команда је схватила да мора да брани одступницу србским мученицима који су у повлачењу тражили пут до Јонског мора.

Тако да се после низа мањих битака све снаге скупиле код Мојковачких врата. Црногорска рашка војска, предвођена сердаром Јанком Вукотићем против аустроугарске 62. и 53. дивизије, којима је командовао аустријски генерал Фон Рајнер. Аустроугарска војска је имала стотине топова као и низ специјалних јединица које су биле опремљене за борбу у планинама. Били су свакако и бројнији, око 20.000 војника су имали пред Мојковцем.

Црногорски војници нису имали чак ни пушке сви у рукама, око 200 метака у џепу, а камоли хране или некакву замену. Временски услови су били јако тешки, односно магла и веома ниске температуре. Међутим, нико од Црногораца није одступао тј. дезертирао. Сви су у рововима чекали непријатеља, док их је аустроугарска артиљерија немилосрдно тукла тог првог дана борбе. Преко 2.000 мртвих је било на црногорској страни. Видевши шта се дешава сердар Јанко Вукотић доноси једино могућу одлуку која је и решила исход битке - КОНРАНАПАД! У зору 7. јануара 1916. године после крвавог Бадњег дана долази још крвавији Божић. Све снаге и сва резерва је у контранападу: Дробњачки, Ровачки, Колашински, Ускочки батаљони јуришају као орлови на непријатеља који после силине напада се повлачи са Бојне Њиве, Улошевине и Развршја.

Укупно су Црногорци имали око 5.000 мртвих глава код Мојковца за Божић те 1916. године, а око 1.500 их је преживело ту страшну битку, која је остала златним словима уписана као симбол братске љубави једног србског народа.

*      *     *

Нажалост последњих деценија Мојковачка битка и њени јунаци су неправедно гурнути под тепих, а мали број србских родољуба то обележава. Добар изговор им је Божић, односно Бадњи дан, православни празници када буду код куће.

Поред Мојковачког марша, који се већ 4 године обележава у самом Мојковцу, удружење Србски Светионик  већ трећу годину за редом иде на Ново гробље у Београду, где се полаже венац на сердаров гроб. Тако је и овај пут.

Већ у 9 сати смо били у Храму Св. Архангела Гаврила, где смо дошли на позив оца Јована, па смо ту присуствовали празничној литургији, која је потрајала нешто више од сат времена, али одмах након тога је одржан парастос за Мојковачке дивјунаке. Нас је дошло неколико, а поред заставе црногорске краљевине донели смо и жито.

Недуго после завршетка парастоса упутисмо се градским аутобусом ка Звездари, до Новог гробља. Тамо нас је сачекао наш другар Пеђа из Сурчина. Председник је свратио кратко у цвећару.

Тако је наша делегација полагала цвеће и бадњак, а мало касније одржан је историјски час о самом сердару и Мојковачкој бици од стране Александра Алимпијевића, резервног официра Војске Републике Србије. Овај пут смо премијерно приказали и наш нови транспарент са великанима Србске Спарте.

Како је време било све више незгодно за боравак напољу, то се сви упутисмо ка аутобуском стајалишту, односно одосмо кућама... задовољни пре свега!

Ако због ничег другог, онда зато што знамо са чим ћемо пред

СЕРДАРА!

Милан Чучковић
06.01.2018.

п.с. Ако је Мојковац подалеко, онда Ново гробље сигурно није.