Извештај са Мојковачке академије у Београду 08.01.2018 - www.srbskisvetionik.org.rs











Статистика од 12.11.2015

Данас: 263
Јуче: 802
Недељно: 3199
Месечно: 13123
Годишње: 146986
Укупно: 305387

Највише посета
25.8.2018 2808
























































9. јануар 2018.


Извештај са Мојковачке академије у Београду 08.01.2018


Црна Гора је света земља и јуначко србско легло већ вековима. У прилог томе говоре и бројне битке и устанци, још из времена турске окупације Балкана. Једина хришћанска државица која је остала  не покорена је управо - Црна Гора. Међутим, људи који су стасавали у тим врлетима и динарском кршу подно Дурмитора, Ловћена, Чакора важе за изузетно храбре и сналажљиве људе.



Своју храброст и непоколебљивост, а пре свега хуманост црногорски Срби су доказали на Мојковцу почетком 1916. године. Наиме, у док је Први светски рат беснео у Европи и док се Војска Краљевине Србије са добрим делом цивила, укључујући и краља Петра Карађорђевића услед Тројне инвазије (Немачке, Аустро-Угарске и Бугарске) повлачила према Грчкој, преко Албаније. То повлачење је било незабележен подухват у историји људске цивилизације, али свакако и подвиг црногорске Рашке војске којом је командовао сердар Јанко Вукотић мора бити уписан  златним словима у историју нашег народа.

Бројна и опремљена аустроугарска војска из Босне и Херцеговине је навалила на Краљевину Србију по четврти пут желећи да их уништи по сваку цену али и да све Србе избрише са лица земље. Срби су на планини Чемерно код Краљева прво кратко зауставили Аустроугаре плативши то са 2.000 мртвих глава у новембру 1915. године, а онда је дошла и чувена Мојковачка битка која је почела рано на Бадњи дан, а завршила увече за Божић 1916. године. Само 6.500 црногорских војника је стало у одбрану Србства, док их је 5.000 положило живот на олтар отаџбине и слободу народа.



До последњег војника, до последње капи крви мојковачки дивјунаци су бранили Бојну њиву, Развршће и Улошевину.. Дробњачки батаљон, Ускочки батаљон и Ровачки батаљон јуришали су преко аустроугарских ровова и бодљикаве жице на окупаторе, показујући им да нису добродошли и да неће проћи. Хране није било у изобиљу а хладноћа је била велика, скоро сибирска док је аустроугарска артиљерија. Црногорске жене су такође учествовале у овој бици, тако што су носили рањенике и превијали ране. Циљ је испуњен.



Аустроугари су заустављени, а србска војска је успела да се повуче до Јонског мора где су их савезнички бродови превезли на Крф, Видо, Корзику, Африку... Опоравак је трајао пар месеци, те су сви преживели србски војници враћени на Солунски фронт, који је пробијен половином септембра 1918. године. Тако је наша домовина ослобођена за два месеца.

Што би ћерка Јанка Вукотића - Василија рекла после битке на Мојковцу:
- "Да није било крвавог Божића, не би било ни Васкрса на Кајмакчалану".


                            *                              *                          *

Пре две године сам са другарима ишао доле баш за Божић, када је првим Мојковачким маршом обележено 100 година чувене битке. Била је то несвакидашња акција Србског Светионика. Сада нисмо могли отићи баш на тај дан, али једном ћемо сигурно отићи.



Црногорско-Херцеговачки покрет из Београда је огласио пре два месеца да ће свечаном академијом у Београду, обележити 102 године од Мојковачке битке. То је привукло мене и Алимпија да дођемо. Ако нам је сам Мојковац далеко Коларчева задужбина није и не сме да буде. Дан раније смо ми отишли на Ново гробље у Рузвелтовој улици те на гробу сердара Јанка Вукотића положили венац.

Купили смо карте које су нам резервисане неколико дана раније и уђосмо у велику салу. Програм је по неком академском правилу почео 15 минута касније.



На сцену излази Петар Божовић један од доајена нашег глумишта. Поголем што би Јужњаци рекли и седе човек на столицу и ћути. Затим дође водитељ, који нам честита Божић и одрецитује своје стихове које је он написао за 100. годишњицу Мојковачке битке. После њега дође и председник организациног одбора Рашо Вучинић. Обратио се кратко са пар реченица, довољно.

Први у низу гуслара био је Бошко Вујачић. Знамо га од раније, гуслао је он давно још 2014. у хали Шумице али и после смо се сретали. Сада је кроз гусле провукао Мојковачку битку. А онда доби реч Петар Божовић. Глумчина старог кова, који просто уме, осећа публику... а зборио је нема шта, о брђанским Србима Црне Горе, како размишљају... "Ђе си поша', а што баш тијем путем... а мога' си и оним горе јадо јађени...".



На сцену ступи бивши генерал ЈНА, који извади хартије, па поче да наводи чињенице и податке из Мојковачке битке. Свиђа ми се што су организатори водили рачуна о времену. Следећи гуслар био је Славко Јекнић, и он је гуслао о Мојковачким витезовима и сердару Јанку Вукотићу, једином Србину, који је добио сва три највиша србска одликовања (златну медаљу Обилића, Карађорђеву звезду и Двоглавог белог орла са мачевима...).

Не знам какве веза баш има директно Мојковац и Цер, али изађе један млади глумац, чини ми се из Новог Сада, који се унео у лик србског официра који командује јунацима Церске битке... После њега и трећи гуслар изађе на сцену, па заугусла о јунацима Србске Спарте.

Док је трајао програм Алимпије је углавном сликао, док сам ја више аплаудирао. Глумац Петар Божовић је добио још једном прилику да бесједи своје приче којима је засмејавао брке сваког посетиоца у салу.



На крају добише и фолклораши из КУД "Његош" прилику да покажу своје умеће. Нисам успео да одгледам до краја, јер сам морао раније изаћи због наше акције испред Народног музеја, али то што сам видео одлично је изгледало. Овакве ствари треба организвати и посећивати. Само тако се ствара култура сећања на наше јуначке претке и славну историју. Осветљава се пут потомцима.




Милан Чучковић
09.01.2018.


Славна Мојковачка битка, која се одиграла на православни Бадњи Дан и Божић, 6. и 7. јануара 1916. године, својом славом и важношћу гордо бљешти у србском историјском памћењу.

Сама битка представља кулминацију и круну огорчених борби између малене црногорске војске и аустроугарских хорди између октобра 1915. и јануара 1916. Држећи везу са србском војском, која се у то време налазила у критичном положају, у повлачењу ка Косову и Метохији, нападнута са три стране координисаним налетом трију царевина- Аустроугарске, Немачке и Бугарске, исцрпљена и слабо наоружана Санџачка дивизија црногорске војске, штитила је лево крило србске војске у рејону Вишеграда. Њен командант- Сердар Јанко Вукотић, ослободилац Метохије и вођа црногорских добровољаца у чувеној Брегалничкој бици, се са својим војницима налазио у изразито тешком положају, требало је зауставити захукталог непријатеља у долини реке Лим, запречити Ибарску котлину и онемогућити немачког фелдмаршала Августа фон Макензена да окружи и зароби србску војску.

У тим кишовитим, хладним и тмурним данима, како каже народни песник, Сердар Јанко 'крвав траг оставља', задржавајући мрског непријатеља. По своме значају, посебно се истиче одбрана чувеног Карађорђевог шанца на планини Јавор, који је по неколико пута прелазио из руке у руку. Сердар Јанко о борбама на Јавору и Мучњу кратко реферише својој Команди - 'чиним све што жив човек може учинити'

Србска војска се повукла на Косово и Метохију, те након састанка србске Врховне Команде у Пећи 24. новембра 1915. одлучено је да се повлачење настави и да се избегне капитулација по сваку цену. Међутим, повлачење долином реке Вардар је постало немогуће због мучког напада бугарске војске, која је заузела већину Вардарске Македоније и пресекла везу са Солуном где су се налазили савезници.

За повлачење је изабран најтежи, али једини могући правац- преко завејаних и ветром шибаних Проклетија до албанске обале, где би се евакуација наставила савезничким бродовима. Главнина србске војске се повлачила преко планине Чакор, правцем Пећ-Андријевица-Матешево-Подгорица-Скадар. Њихово повлачење је у лимској долини читавих месец дана штитио чувени Васојевићки одред војводе Лакића Војводића, чиме се славни род Васов заувек одужио свом милом србству.

Са друге стране, у долини реке Таре, Макензен је решио да прикупи и концентрише своје снаге, изврши пробој и елиминише србску војску у повлачењу 'да им жива ока не утече'. Правац преко реке Таре је за његов план био најповољнији, јер и до дана данашњег представља најкраћи и најприступачнији пут ка Подгорици.

Код древног града Краља Уроша I Немањића - Брскова, где се у средњем веку ковао златан новац најфинијег квалитета, а сам град од 40.000 житеља био већи од Лондона, река Тара прави нагли заокрет и наставља скоро праволинијски ка Подгорици. Скраћеница од речи 'мој ковани новац'-Мојковац, даје данашњи назив том живописном градићу. И баш ту, на брдима изнад Урошевог древног града, подно снежних врхова планине Бјеласице, одиграће се завршница Мојковачке операције.

Први налет бечких солдата, које је предводио генерал Кевеш, средином новембра 1915. зауставља славна Колашинска бригада Милоша Меденице на Меденом Гувну, где је на малом простору након битке избројано чак 500 непријатељских лешева. Овај покушај је непријатељ скупо платио и неће се усудити да поново нападне све до Бадњег Дана 1916. године. Сердар Јанко, пратећи ситуацију, премешта свој штаб у Колашин. Фон Макензен гомила своје снаге и на овом правцу ангажује елитну брдску бригаду Шварц, опремљену најсавременијим наоружањем и сјајно обучену за планинску борбу, под командом генерала Вилхелма фон Рајнера.

Насупрот 14.000 свежих и за борбу спремних аустроугара налазила се 1. санџачка дивизија под командом бригадира Петра Мартиновића, са свега 6.500 промрзлих, гладних и маршевима измучених војника, а у целој бригади је постојало свега 39 митраљеза марке 'Максим'.


Немојте се бојати јунаци, ако буду крвави бадњаци!

Мислећи да ће затећи Црногорце неспремне, Рајнер наређује напад на целом фронту на Бадњи дан 6.јануара 1916. године, журећи да се докопа кључног положаја бранилаца-Развршја. Стратешки важну Бојну њиву тога дана 'оре' више од стотину непријатељских топова. Фон Рајнер наређује јуриш за јуришом, немилице трошећи животе својих солдата, али до сумрака не успева да овлада целим гребеном Развршја, већ је невероватним самопрегором Црногораца заустављен на Бојној њиви, одакле се Мојковац види као на длану.
 

Рањеници по горама пиште, Бојна њива поста разбојиште!

Знајући да ће сутрашњи дан донети одлуку, Вукотић те 'Бадње вечери крваве' долази на мојковачке положаје да одлучи шта ваља чинити сутрадан. Увидевши озбиљност ситуације, наређује напад целом дужином фронта раном зором!

Црногорци шпартанске нарави
Сваки на свој живот заборави,
Укрстише пушке и барјаке
А ставише руке на бадњаке,
Па на томе ухватише вјеру
Као некад Милош на вечеру,
Да се неће издат код Мојковца
Док једнога траје Црногорца.


У рану зору, на десном крилу битке, у завејаној шуми Раките, Ускочки батаљон напада непријатеља који се и сам спремао за напад. На централни положај- Бојну њиву, кроз густу букову шуму, јуриша Колашинска бригада и 3. регрутски батаљон добровољаца старосне доби од 18-19 година. Најстарији борац у тој огорченој борби беше 'стари лаф' са Вучјег Дола - чича Милутин Булатовић, који у својој 90-ој години положи живот на олтар отаџбине, а знамениту улогу у самој бици имао је и Саво Драговић са својих 70 година.

Док је битка беснела, Вукотић уводи и последњу резерву: Дробњачки батаљон. Црногорци 'шпартанске нарави' јуришају на бајонет, на смрт и живот, уздајући се у дугачко сечиво своје вољене пушке - 'московке' и у срце јуначко.

Видећи да му прети пораз и вечна срамота, генералу фон Рајнеру не недостаје храбрости, прикупља свој штаб и преосталу војску и наређује контрајуриш по крвавом снегу.

Црногорци освајају и задржавају Бојну њиву, бранећи је и од последњег аустроугарског налета, тако да ни једна ни друга војска немаше више снаге за даље напредовање. Од 6.500 бораца 1. санџачке дивизије овај крвави Божић преживело је свега око 1.500.

"Ко год неће нагона му нема,
Кога мушко срце не опрема,
Коме опште добро није мило
Нека бјежи и просто му било,
Нека каже кад код дома дође
За нас што смо останули овђе,
Нека нам се не надају кући,
Ми смо пали прошлост крунишући
И бранећи Душаново царство
И витешко људско достојанство“.


Заставе црногорске поносно су лепршале на Бојној њиви, где швабе нису могле проћи 'па сви да су од челика'. Мојковац је одбрањен, а овим чином свесног жртвовања, мојковачки јунаци досегнуше величину Косовског мита.

После тешке операције у Скадру, регент Александар Карађорђевић једновремено је одликовао Сердара Јанка Вукотића, сина јуначког Чева, највећим србским одликовањима - Златном Обилића медаљом за храброст, Карађорђевом звездом са мачевима и Белим орлом са мачевима, за све услуге које је учинио србској војсци чиме се заувек одужио Србству.

 

                      *                              *                           *
 

Негде око 19:30, стиже ми порука од Председника, да је већ стигао испред Коларца, пола сата раније.... Пет пута сам проверио да није нека грешка, или да му није неко хаковао профил.

Улазимо тада у већ солидно попуњену салу, која се до почетка програма напунила до последњег места, иако је цена карте била мало виша за наше прилике.

Организатор свечане академије је био Црногорско-херцеговачки покрет из Београда. Програм су сачињавали наступи знаменитих србских гуслара Бошка Вујачића, Славка Јекнића и Милана Мрдовића, који су на свој начин интерпретирали песме о Боју на Мојковцу чији текст је саставио легендарни Радован Бећировић Требјешки, и сам учесник ове битке.

Измећу звукова дивнијех гусала чуле су се духовите и надахнуте беседе драмског великана Петра Божовића, које и пословично озбиљном Председнику измамише препознатљиви смех.

Пред крај програма видели смо и наступ пар културно уметничких друштава које су уз песму и игру разгаљивали публику и зарадили громогласан аплауз.

Што се крај програма више примицао, Председник беше као на иглама, а сјај његовог телефона усијаног од зивкања и порука осветљавао је пола сале.

 

Цела академија протекла је у свечаном тону, а учесници су у гледаоцима побуђивали наизменично дивљење, понос и по коју сузу, али такође и широк осмех, захваљујући непоновљивом Петру Божовићу, који је успео да дочара менталитет тих горштака, свака част организатору на томе.

Ово није прича из Андерсенове бајке, овде се ради о нашим прецима, њиховим страховима, размишљањима, осећањима, наравима, а пре свега о њиховој бескрајној братској љубави, несебичној жртви за ближњег и вечној слави.


СЛАВА МОЈКОВАЧКИМ МУЧЕНИЦИМА!
 

СВАК ЈЕ РОЂЕН ДА ПО ЈЕДНОМ УМРЕ,
ЧАСТ И БРУКА ЖИВЕ ДОВИЈЕКА!

 

Александар Алепмпијевић
09.01.2018

 




Посећено је: 656  пута
Број гласова: 15
Просек: 5,00

Оцените нам овај чланак:




























Ускликнимо с љубављу
Светитељу Сави
Србске цркве и школе
Светитељској глави.
Тамо венци тамо слава
Где нас србски пастир Сава.
Појте му Срби,
Песму и утројте!


Благодарна Србијо,
Пуна си љубави
Према своме пастиру
Светитељу Сави.

Босна и Херцеговина
Светог Саве дедовина.
С тобом славе славу
Светитеља Саву.

Бачка, Среме, Банате
И Србијо Стара
Раванице, чувај нам
Тело кнез Лазара;

Црна Горо, сестро мила,
Здраво и ти с нама била
Да славимо славу,
Светог оца Саву!

С неба шаље благослов
Свети отац Сава
Са свих страна сви Срби
С мора и Дунава.
К небу главе подигните
Саву тамо угледајте.
Саву србску славу, пред престолом Творца!

Милешево слави се
Телом Светог Саве
Кога славе сви Срби
С обе стране Саве;

Синан-паша ватру пали
Тело Светог Саве спали,
Ал’ не спали славе,
Нити спомен Саве.

Пет векова Србин је
У ропству чамио
Светитеља Саве
Име је славио.

Свети Сава Србе воли
И за њих се Богу моли.
Појте му Срби,
Песму и утројте!

Да се србска сва срца
С тобом уједине,
Сунце мира, љубави,
Да нам свима сине,

Да живимо сви у слози,
Свети Саво, ти помози.
Почуј глас свогa рода,
Србскога народа!



*          *        *


Ој Србијо, мила мати,
Увек ћу те тако звати
Мила земљо, мили доме
На срцу је слатко твоме


Срећно живет ко у рају,
Где милине вечно трају
У теби ћу срећно тек
Проводити овај век.


Прости деци мати мила,
Сто су тебе увредила.
Синци ће се поправити,
Грозне сузе за те лити.


Јер признају грехе тешке,
Питају се за погрешке.
Живот и крв лиће сви,
Да се опет дигнеш ти.


Подигни се мати мила,
Да нам будеш што си била,
Јер си тужно робовала,
Дуго сузе проливала.


Сунце ти се већ родило,
Које ти је зашло било.
На криоцу вазда твом
Утеха је срцу мом.



*          *        *


И само дотле, до тог камена,
До тог бедема -
Ногом ћеш ступит
можда, поганом!
Дрзнеш ли даље? ...
Чућеш громове
Како тишину земље слободне
Са грмљавином
страшном кидају;
Разумећеш срцем страшљивим
Шта са смелим гласом говоре,
Па ћеш о стења тврдом камену
Бријане главе теме ћелаво
У заносноме страху лупати!
Ал један израз, једну мисао,
Чућеш у борби
страшној ломљави:
„Отаџбина је ово Србина!”


*         *         *


Сини јарко сунце са Косова.
Не дамо те, земљо Душанова.

 Не дамо те, земљо Немањића, Обилића, браће Југовића.

Сви ће Срби као Југовићи
за крст часни на Косово ићи,.

Да одбране земљу благодатну
 За крст часни и слободу златну!

Од Крушевца, Призрена,
Цетиња, Дубровника,
Книна, Невесиња,

са Авале, Ловћена и Шаре,
кличе Србство: Устани Лазаре!

Док је Пећи и док је Дечана, Грачанице и Газиместана.

Не дамо те васкрсло Косово, најсветије поље Србиново!