Ономад, када сам се враћао из Грчке, са острва Тасос далеке 2008. године, један од колега са фолклора, Душан ми рече овако: "Рођо, оно што је било у Грчкој, мора да остане у Грчкој!?". Била је то алузија на неко моје дневниковање догодовштина са ранијих путовања, које сам описивао у шаљиво-сатиричној верзији и качио на интернет, а њему је увек правило "главобоље". Сада не желим да буде тако, да то све остане на Јахорини, већ да путем интернета раширимо ову причу...

Ски центар на Јахорини, поред Сарајева је у другој половини осамдесетих година двадесетог века био познат и ван граница бивше Југославије, јер су 14. зимске Олимпијске игре одржане управо овде тој планини 1984. године. И данас после више од три деценије становници Јахорине то са сетом спомињу. Била су то другачија времена, са добрим животним стандардом...

Почетком 1990-их у Босни и Херцеговини започео је жестоки рат који је трајао 3.5 године и унесрећио много људи... Једна делегација из Вуковара долазила је у зиму 1995. године да посети борце ВРС на положају и да им уручи помоћ (лекови, храна, цигарете и др.). Видећи ону авет и пустош коју рат носи са собом, синула је управо једна идеја која се наредне године претоврила у нешто што и данас траје, односно већ 22 године за редом. Тих првих година, генерал ВРС, Ратко Младић је дао значајан допринос. Касније се та идеја само ширила и људи из разних крајева србског етничког простора почели су да долазе на Јахорину.

Неке 2009. године, када сам летио за Лондон, први пут сам чуо од мог сапутника из авиона за те сусрете, нешто ми се свидело као идеја већ на прву реч. Прошле године имао сам велику жељу да дођем на Јахорину, али због фамилијарних обавеза нисам успео. Ове године, на моју велику радост кренуо сам пут Јахорине, са аутобусом мог земљака Здравка, врсног музичара и тазе председника организационог одбора Сусрета за наредну годину.

Било је најављено како читава манифестација траје 4 дана у хотелу Бистрица, али да ћемо ићи и на Пале, у она ратна времена била је то престолница Србске Републике. А управо у хотелу где смо ми одсели, одржаване су седнице Владе и Скупштине Републике Србске 1992-1997.

У преподневним часовима 30. марта 2017. иза Народне Библиотеке Србије у Београду, долазим нешто пре 11 сати, како би помогао око ствари које су требале да се утоваре у велики аутобус. Срећем ту и моје "познанике": Бранка и Верицу, они су у последњи час променили своје циљано одредиште. Кренули су првобитно за Врњачку Бању, а онда неким чудом за Јахорину. Ствари код аутобуса је чувала и моја комшиница Нана. Она је већ и заборавила да смо ми комшије, али нема везе. Увек смо се сретали у неким гужвама и организацијама...

Чика Љубе је рекао да требају неке ствари да се унесу у бус, па смо ми мушки то преузели на себе обавезу, што појединцима није баш лако пало. Више су кукали и скичали, што је већ најављивало добру атмосферу.

Креће се нешто пре 12 сати, када смо преко шидског аутопута дошли до Јарка. Ту смо покупили неке људе из Вуковара и Новог Сада. Тако смо сви скупа кренули у центар Србадије... Атмосферу је држао један од покретача читаве идеје - чика Љубе, мој земо... и са шалама и са песмом, а помагали су му момци који тренутно живе у Србској Атини: Стефан и његов кум. Додуше и чика Душан је ту причао какве досетке, што из завичаја што са ранијих јахоринских сусрета.

Елем, тако ми дођосмо до Зворника, где смо требали да пређемо "границу"... Нису нас пуно задржавали и давили, па смо прешли, а била је прва додела медаља - пограничним полицајцима. Настављамо даље, а чујемо и лоше вести. Наиме, проблем је настао у Вишеграду, где су деца са Космета враћена у Грачаницу, јер нису имала одговарајућа документа, ови старији наставише до Јахорине. Знам да би њима ово итекако значило, али шта да се ради. Верујем да ће чика Љубе наћи начина да им се одужи.

Стигли смо у касним вечерњим сатима у хотел, а лоша ствар је била то што је снега било јако мало. Чак су и температуре биле више летње него зимске. Нама је умор чинио своје. Одлазимо на вечеру у ресторан где је био шведски стол. Све похвале за храну.

У вечерњим сатима у сали забаве планирана је музика, тачније Здравко са својим оркестром имао је задатак да направи добар штимунг, што су се момци стварно и потрудили својски све три вечери.

То прво вече баш због умора нисмо могли да будемо дуго, додуше многи нису ни дошли, јер си већ били у "хркановцима". Али нема везе, играли смо колце, ко је знао, показивао је своје умеће. Мене је зачудило како су Нана и Сања одважиле се да уђу у коло. Додуше оне су далеко лакше од мене, али се ја нисам предавао. Хоће срце да искочи.

Наредни дан је било планирано такмичње у скијању, на велеслалому код Пољица. Такмичара баш због недостатка снега, није било пуно, али довољно да жири има посла и да се касније доделе медаље. Мени није било до скијања, поготово што је снег већ био у топљењу, па сам отпешачио једну добру туру, али и седео на сунцу са пајтосима, добијајући бакарну боју у лицу.

Поподне тог другог дана био је огранизован одлазак на Свечану академију на Палама, где су учествовали људи из културно-уметничког света.

1. Љубивоје Тадић, глумац из Београда, 
2. Србски Православни Појци из Београда
3. Душан Пејић, млади гуслар из Сребренице
4. Омладински ансамбл "Венац" из Грачанице
5. СКУД "Деспот Стефан Лазаревић" из Сребренице

Све похвале за учеснике, био је то празник и за очи и за уши. Сви присутни су уживали јер је доста мештана Пала дошло у Дом Културе, где је то било организовано. Обратио нам се и градоначелник, који ме изненадио како је у свом излагању рекао све што је требало, а све то није трајало дуго.

Још док смо били на Палама, тражио сам споменик палим борцима Војске Републике Србске, јер управо су они своје животе уградили у темеље треће србске државе. Није далеко од центра Пала. Тако смо начили једну фотографију.

Увече смо опет отишли до сале за забаву, где је Здравков оркестар дизао атмосферу. Јопе коло, нисам само ја био главни на подијуму, било је и других. Али (не)кондиција чини своје.

Трећег дана за преподне било је најављено такмичење у ваљању по снегу. Нисам присуствовао томе, јер је снега врло мало и било, али сам био у башти ресторана Рајска врата, изнад нашег хотела. Ту је чика Љубе тражио жртве за Првоаприлске шале, па колико знам успео је свог другара Славка да мало уаприли, али и Марка из Појаца. Шта су му после рекли не знам, али смо се ми за његовим столом добро смејали.

У сали за игру и забаву срећем моје земљаке из Вуковара. Стварно су момци за похвалу, не само због дружења, већ и што добро играју ове друштвене игре. На стоном тенису сам се прописно обрукао, а на билијару добро показао. Стони ногомет није имао адекватну борбу, јер Борко је завршио факултет друштвених играра, па нам је прописно напунио мрежу. Ја додуше нисам то одавно играо али живо ме занима шта би било да смо још коју партију одиграли.

У камин сали око 17 сати била је промоција књиге "Лична документа" глумца Љубивоја Тадића. Аутор је причао о себи, свом пореклу, дешавањима из ближе националне историје која су пресудно утицала на њега и његову породицу.

Увече је било планирано за музичко-забавни програм са такмичарским делом, јер је жири морао да изабере Први глас Јахорине. Било је колико ја знам 11 учесника, два Шпанца су дали тако међународно обележје, а победник је била Милица Милосављевић из Појаца са песмом "Зајди зајди". Њој певање није професија већ правне науке, али је "потукла" све остале учеснике. Све честитке.

Моји фаворити на такмичењу су били свештеник Александар са својим маленим ћеркицама. Они су први наступали и отпевали су песму: "Мој стари ђедо". Одушевило ме много тога. Прво, јер се деца од малена уче националном идентитету, а друго, што се нема бојазни то показати јавно, јер они не живе на Теразијама нити на Трафалгар скверу, већ у Сребреници. Чим су завршили учешће, ја "улећем у терен" и љубим девојчице, а Саши стежем руку. Да сам женско, вероватно би се и расплакао.

Било је то вече и додела медаља за скијање, ваљање, за прво, друго и треће место. Штимунг је оркестар наставио да држи са песмама, коло на све стране што и јесте наше национално обележје. Баш је и Здравко добио реч, као нови председник ОО Сусрета, па је причао како је водио борбу пред међународним институцијама да коло остане србска баштина и нематеријална вредност.

Наредни дан је био резервисан за спремање, јер смо у 9:00 морали изаћи из собе, а у 11:00 већ да кренемо за Београд. Окаснили смо са поласком пола сата, али не мари, пут је био више него добар.

Ишли смо преко Сокоца, тако да смо свратили на војничко гробаље Мали Зејтинлик. Тамо је иначе сахрањено преко 1.000 бораца из Сарајевско-Романијског корпуса ВРС. Поред њих доста Срба Сарајлија, који су напустили своје огњиште 1996. у оном чувеном егзодусу после Дејтонског (не)споразума, па су пренели посмртне остатке својих најмилијих управо на Соколац. Ја сам се распитивао код гробара где је вечна кућа мале Мирјане Драгичевић, деветогодишње девојчице која је силована па убијена у Доњој Биочи 28. децембра 1992. код Илијаша.

Ово је други пут да сам ту, али мораћу доћи још који пут, јер требало би направити једну добру репортажу коју ћемо пласирати на интернет. Да се чује истина и сачувамо од заборава.

Свраћамо у Зворник, да нешто презалогајимо, а суце упекло, као да је почетак јула, а не априла. На граници без проблема и настављамо до Јарка. Ту један део иде за Нови Сад, односно Вуковар, а ми настављамо за Београд. Похвале и за возача Синишу, више него коректан.

Штета што нико од ових мојих маниташа није могао да дође на Јахорину, верујем да би уживали. Боже здравља, ето нас догодине опет...

Србуј, макар сламу јео...

Милан Чучковић
3.4.2017.