Извештај из Штипа 30.06.2018 - www.srbskisvetionik.org.rs











Статистика од 12.11.2015

Данас: 391
Јуче: 624
Недељно: 2082
Месечно: 11778
Годишње: 101750
Укупно: 260151

Највише посета
30.8.2017 1737
























































1. јул 2018.


Извештај из Штипа 30.06.2018


Почетком 19. века започела је србска национална револуција, односно ослобађање од вишевековног турског робовања. Прво је Ђорђе Петовић у Орашцу, код Аранђеловца на Сретење 1804. године подигао са својим хајдуцима Први србски устанак где је лако излазио на мегдан са турском војском и јањичарима који су и поред бројности имали и техничку надмоћ. Због великих победа прогаше га Црни Ђорђе - Карађорђе, а од народа доби титулу Вожда. Ретко да је било паше и аге на Балкану а да није дрхтао на спомен његова имена, јер се Карађорђе није штедео на мегданима, већ је гонио Турке без милости.

Први устанак је пропао септембра 1813. године услед силне навале турске армије, а истовременог повлачења Руске империје са Балкана, пошто је тих година Наполеон са својом војском упао у Русију и ишао све до Москве где је поражен.

По повратку у Србију турска војска је чинила велике одмазде и много је крви проливено. Две године касније, Милош Обреновић који није напустио Шумадију подиже на Цвети 1815. године Други србски устанак против Турака. Тиме је настављена револуција и ослобађање, а турски Султан приморан је да Хатишерифом призна Србима слободу и делимичну независност.

Касније су Срби наставили да се боре и ослобађају своје поробљене територије јужно од Нишаве и Западне Мораве. Да би Првом Балканском рату 1912. године србска војска под командом Радомира Путника ослобађа Стари Рас, Косово и Метохију и Вардарску Македонију... и избила све до Битоља и Ђевђелије. А уједно се спојила са Краљевином Црном Гором. Била је то велика победа србског народа и испуњење сна предака - Балкан је био ослобођен од Турака, јер су и Грчка и Бугарска савезнице Србије и Црне Горе успеле да ослободе своје територије од Османлија.

Међутим, невоља је настала око поделе македонске области. Према ранијим договорима Србија је требала да добије излаз на Море преко Албаније, односно Скадар и Драч... и све до Вардара. Али како су Велике силе имале другачије планове те арбанашким племенима дали државу - заправо 1913. године створена је Кнежевина Албанија, али на уштрб Срба и србске историје и костију. Највећи део Македоније припао је Грчкој - читав егејски део, а најмањи део тј. пирински припао је Бугарима.

Тако су Бугари 30. јуна 1913. године први отпочели жесток напад на србску војску код Брегалнице у рејону Овча поља. Битка је била буквално пакао на земљи, која је трајала десет дана тј. све до 9. јула 1913. године. У том боју на живот и смрт херојску жртву су поднели борци Другог пешадијског пука "Књаз Михаило" Моравске дивизије, који је после ове битке добио титулу - ГВОЗДЕНИ ПУК.

У овој бици учествовале су јединце Прве и Треће србске армије са око 176.000 бораца, док су Бугари имали преко 130.000 војника. Број жртава је на обе стране био велики. Срби су имали око 20.000 мртвих и рањених, а Бугариима је око 30.000 војника рањено, заробљено и погинуло.

Тимочка дивизија србске војске је издржала два силовита напада Бугара и тиме направила стратешку предност која је после капитализована великом победом. Иначе Бугаре су касније напали и Грци и Румуни, па чак и Турци, који су се вратили на Балкан. Пошто је на свим фронтовима доживела поразе Бугарска је капитулирала и састављена је нова Влада.

Касније када су се сретали на бојном пољу бугарска и србска војска, и где су Бугари чули да се испред њих налази Гвоздени пук, они би бацали оружје и бежали главом без обзира.

 

*            *           *

 

До сада смо ми из Србског Светионика обишли многа стратишта и значајна места за србски народ у протеклих два столећа. Били смо неколико пута и у Вардарској Македонији, те посетили Зебрњак на пример, Удово, Прилеп, Битољ... али никако стићи на Брегалницу.

Међутим, ове године 30. јун је пао у суботу, па смо тако рачунали да ћемо скупити макар један ауто, што је на крају и било тако. А ми смо ту посету Брегалници тј. Штипу повезали и са обиласком спомен-собе у Нишу. Запораво након посете тој светињи, нас петеро: Стане, Зоки, Деки, Сташа и ја се упутисмо ка Јужној Србији... земља која се тако звала након 1912. године, док је после Другог светског рата добијала нека нова имена са циљем расрбљавања вардарских Срба.

Уз пут смо се углавном шалили, срећа па је председник добре воље био и није узимао к срцу све оне бисере, али авај... Сташа је у ауту отпевала две лепе косовско-метохијске песме тако да нас је мало разгалила. Обећах јој да ће на свечаности поводом наше прве петогодишњице добити прилику да нам улепша то вече својим гласом.

Нисмо пуно лутали када смо дошли у Штип, већ смо нашли неки кружни ток и пумпу где смо питали за тај завршни део навигације. Објаснише нам да је то на брду поред метеоролошке станице. Нађемо то од прве и паркирамо се.

Нажалост ту нема никакав велики споменик, нити нешто репрезентативно што би требало да говори о наших 20.000 јунака који су својим животима платили цену да Македонија остане део Србије. Има само једна плоча на коме пише три реченице. Додуше, Краљ Александар I Карађорђевић је 1928. године на петнаестогодишњицу битке ту саградио споменик, који су бугарски фашисти 1942. године до темеља уништили, баш као и бројне друге споменике и трагове србског постојања у Вардарској Македонији.

Ми нисмо имали друге него да положимо наш венац испод те спомен плоче. Кратак историјски час је одржао Чуле, а Сташа је отпевала песму "Ово је Србија, говоре гробови ратника"... Док смо сви заједно певали "Боже правде", свечану песму наше земље. Иако је био ветар поприлично дувао нисмо престајали. Још мало смо се одморили, те у ауто и правац Врање, па Ниш да оставимо Зокија и Сташу, а ми лагано настависмо до Београда. Кући стигосмо после поноћи, прешавши преко 900 км за 17 сати.

Можда ће неко рећи, па како тако, ем вас је мало, ем је далеко... Јесте, али нама није битан број већ сој, а ни нашим прецима није било далеко да се боре за своју отаџбину. Ова акција је заправо показала да је нама Видовдан сваки дан.

 

Да знамо са чим пред Живојина!

 

 

 

Милан Чучковић
01.07.2018.

 

п.с. Највећа срећа је била у Нишу, када се једна мама појавила пред својим анђелима... "Мама, мама, мама"... И треба да је тако!

 




Посећено је: 370  пута
Број гласова: 41
Просек: 4,55

Оцените нам овај чланак:




























Ускликнимо с љубављу
Светитељу Сави
Србске цркве и школе
Светитељској глави.
Тамо венци тамо слава
Где нас србски пастир Сава.
Појте му Срби,
Песму и утројте!


Благодарна Србијо,
Пуна си љубави
Према своме пастиру
Светитељу Сави.

Босна и Херцеговина
Светог Саве дедовина.
С тобом славе славу
Светитеља Саву.

Бачка, Среме, Банате
И Србијо Стара
Раванице, чувај нам
Тело кнез Лазара;

Црна Горо, сестро мила,
Здраво и ти с нама била
Да славимо славу,
Светог оца Саву!

С неба шаље благослов
Свети отац Сава
Са свих страна сви Срби
С мора и Дунава.
К небу главе подигните
Саву тамо угледајте.
Саву србску славу, пред престолом Творца!

Милешево слави се
Телом Светог Саве
Кога славе сви Срби
С обе стране Саве;

Синан-паша ватру пали
Тело Светог Саве спали,
Ал’ не спали славе,
Нити спомен Саве.

Пет векова Србин је
У ропству чамио
Светитеља Саве
Име је славио.

Свети Сава Србе воли
И за њих се Богу моли.
Појте му Срби,
Песму и утројте!

Да се србска сва срца
С тобом уједине,
Сунце мира, љубави,
Да нам свима сине,

Да живимо сви у слози,
Свети Саво, ти помози.
Почуј глас свогa рода,
Србскога народа!



*          *        *


Ој Србијо, мила мати,
Увек ћу те тако звати
Мила земљо, мили доме
На срцу је слатко твоме


Срећно живет ко у рају,
Где милине вечно трају
У теби ћу срећно тек
Проводити овај век.


Прости деци мати мила,
Сто су тебе увредила.
Синци ће се поправити,
Грозне сузе за те лити.


Јер признају грехе тешке,
Питају се за погрешке.
Живот и крв лиће сви,
Да се опет дигнеш ти.


Подигни се мати мила,
Да нам будеш што си била,
Јер си тужно робовала,
Дуго сузе проливала.


Сунце ти се већ родило,
Које ти је зашло било.
На криоцу вазда твом
Утеха је срцу мом.



*          *        *


И само дотле, до тог камена,
До тог бедема -
Ногом ћеш ступит
можда, поганом!
Дрзнеш ли даље? ...
Чућеш громове
Како тишину земље слободне
Са грмљавином
страшном кидају;
Разумећеш срцем страшљивим
Шта са смелим гласом говоре,
Па ћеш о стења тврдом камену
Бријане главе теме ћелаво
У заносноме страху лупати!
Ал један израз, једну мисао,
Чућеш у борби
страшној ломљави:
„Отаџбина је ово Србина!”


*         *         *


Сини јарко сунце са Косова.
Не дамо те, земљо Душанова.

 Не дамо те, земљо Немањића, Обилића, браће Југовића.

Сви ће Срби као Југовићи
за крст часни на Косово ићи,.

Да одбране земљу благодатну
 За крст часни и слободу златну!

Од Крушевца, Призрена,
Цетиња, Дубровника,
Книна, Невесиња,

са Авале, Ловћена и Шаре,
кличе Србство: Устани Лазаре!

Док је Пећи и док је Дечана, Грачанице и Газиместана.

Не дамо те васкрсло Косово, најсветије поље Србиново!