Данас се одличан провод, задовољство и број присутних на разним манифестацијама скоро па увек везују за велики уложени новац. Односно "новац је гаранција" да ће нешто успети. Како већ деценијама живимо у потрошачком друштву, ова теза још увек "плива". Више пута сам био део "малих и скромнијих дешавања", где сам се супер проводио и уживао, а неке чак и организовао.
Тако да ове горе тврдње падају у воду, већ на први поглед.
За место Степање вероватно не бих ни чуо, да мој пријатељ Милорад Милошевић није отишао да се склони од велеградског живота. Он је тамо у договору са локалним свешетником решио да својим комшијама направи једно квалитетно забавно вече, али са укусом и смислом. Контактирао је своје земљаке из Удружења Личана "Завичај", који иза себе имају доста успешних акција. Пунили су они СКЦ на Врачару, Руски Дом, Културни Центар Чукарица и др.
Сада је изазов био отићи тамо где немаш познаника, немаш пријатеље, немаш некога ко ће ти свакако упутити аплауз без обзира како изведеш тачку на сцени, јер зна да си се ти ипак трудио.
Поред "Завичајаца" у програму који је назван "Срби у крилу Православља", најављени су дичаци из групе "Плтивице", затим цурице из групе "Везак", песници Милан Тодоровић и Синиша Рудан, као и гуслар Милан Ковачевић.
Имао јесам жељу да идем, јер волим овакве ствари, пошто је чување традиције нешто на чему почива Србски Светионик, али ме бол у грлу одвраћао, као и киша која је читав дан лила по мало. Међутим, ипак се одлучих да упалим ауто и кренем пут Степања. Повезох Розу, тета Наду и Дренка. Бар је тако гласило упутство главнокомандујуће читаве операције.
У ауту смо се распричали као на самиту Великих сила, еволуцирали успомене из Крајине и дешавања с почетка последње деценије 20. столећа, када смо већ били на листи за одстрел. Додуше, причали смо и о садашњим дешавањима и турбуленцијама нашег народа.
Имали јесмо навигацију али није много помагала после Лајковца, јер Степање је баш завучена у брдима, а мрак и киша су нам само отежавали долазак тамо. Два пута сам отварао прозор засустављао возила из супротног смера и питао где је прави пут. Тако да нисмо много лутали, као наша претходница.
Стигосмо тамо, а дочекује нас Милорад и отац Зоран... Програм је већ требао да почне, док се сала парохијског дома већ кренула пунити. Дошли су људи породично, од оних најмањих па до старина који су прешли у осму деценију живота.
Људима који ту живе, оваква дешавања су ипак редак догађај. Тачније у велеградовима, имате дневно по пет дешавања које можете посетити.
На самом почетку програма свештеник је поздравио присутне, захвалио се гостима из Београда и својим парохијанима.
Након благослова свештеника, цуре из Везка: Јелена, Маја, Александра и Андреа су отпевале Оче наш. Тако је и почео програм. Из групе Плитвице изађоше на сцену, додуше у нешто измењеном саставу, а онда је Јово повео песму "Пјевај ми пјевај соколе". Колико се сећам та песма је својевремено у њиховом извођењу награђивана у Пландишту 2013. године на фолклорној смотри са бронзаном медаљом.
Након њих први на сцену је ступио Синиша Рудан, Кордунаш познат по необичним наступима али човек велике енергије. Диванио је о животним добима крајишког села кроз причу о једној баки која живи на селу. О селу које нажалост замире, јер унуци одоше пут града, а бабу чува ћено (пас)...
Није се његова тачка ни завршила, већ су га цуре из Везка испратиле са прикладним песмама "Свјати Боже" и "Песма Св. Петки", што мислим да је одлично испало, ко год да је осмишљавао програм.
Милан Тодоровић излази на сцену са пратњом. Причали су ратну причу о погибији Милоша Богојевића који је погинуо задњих дана рата. Односно он се сећао њега, а пратиоци су говорили да није сам... Опет су наставиле песмом цуре из Везка, и тачно се види колико ова ствар се добро уклапа.
Скоро сви присутни су са пажњом пратили шта се дешава на сцени, па чак и деца, већи део представе.
Како би славни Његош говорио: "Кућа гдје се гусле не чују, тамо је мртва и кућа и људи"... Тако је на сцену изашао Милан Ковачевић, гуслар из Црне Горе, па почео да гусла... првобитно је само гуслао, док су му пратиоци говорили стихове владике Николаја, а после је он сам наставио и да гусла и да пева. Лепо је и ова тачка испала.
На самом крају овог програма свештеник се захвалио и позвао присутне на послужење. Тако да је тим од добро организованих мештана за пар минута средио простор и наместио га за послужење учесника и донео топло послужење - шумадијски гулаш.
Заиста све похвале иду на рачун домаћина, почевши од избора хране, пића, колача па чак до тога да је сваки крај стола имао по неколико "конобара". У нашем ћошку цурице из Везка су после вечере запевале неклико песама, што је додатно разгалило присутне. И ћерка свештеника је певала "Пукни зоро", својим дечијим гласићем.
Она и остали малишани су добили су и мали знак пажње које им је послало Удружење за одбрану Ћирилице Добрица Ерић, чему су се неизмерно обрадовали.
Већина нас је била спремна за покрет, а ови клапци из Плитвица, тек зарозгали једног ојкана. Ајме људи, можда би домаћини ишли спавати, али не могу од нас... како се некад говорило.
Кућама сви одошмо задовољни - мештани јер су имали несвакидашњи програм, а учесници јер су начинили једно богоугодно дело, и отворили врата за неку будућу сарадњу.
Савиндан се примиче, зар не?
Милан Чучковић
27.11.2017.
Водили су нас путеви у разне крајеве, али нас сада одведоше на један заједнички наступ ван Београда.
Празник Светог Јована Златоустог провели смо у Степању и извели нашу поетско-музичку причу „Срби у крилу православља“. Задовољни успијешним наступом и срдачном добродошлицом вратили смо се кућама богатији за једно ново искуство и неколико нових пријатељстава.
Хвала Милораду Милошевићу за ту прилику, а учесницима што су се одазвали.
Док смо сједили у парохијском дому и заједно вечерали шумадијски гулаш, а пјесма и жамор гостију и домаћина прелетали кроз просторију, док је ватрица тињала, а напољу сипила кишица осјетих ону топлину у срцу коју може да осјети само странац кога су прихватили као да је домаћи. То вече у једном малом шумадијском селу заиста сам имала осјећај да сам међу својима и у свом селу.
У праву је Синиша када каже: „Наступ у Сава Центру не би био већи од овог наступа. Радујем се следећем селу и његовој деци. И нама.“
Ђурђица Поповић
29.11.2017.
У недељу, 26. новембра 2017. године, у парохијском дому Храма Преноса моштију Светог оца Николаја у Степању, у парохији бајевачкој, изведена је поетско-музичка прича под називом „Срби у крилу Православља“. Како се из назива може закључити, била је то заиста једна дирљива прича о нашим коренима, пореклу, завичају, Православљу… Сваког од нас нешто посебно везује за завичај и увек му се враћамо, ако не физички, онда мислима и срцем.
Учесници програма – песници, музичари и певачи су нам показали и на неки начин опоменули нас да никада не смемо и не можемо заборавити ко смо и одакле смо.
У програму су наступили певачка група „Везак“, крајишка група „Плитвице“, чланови Удружења Личана „Завичај“, гуслар Милан Ковачевић, песник Милан Тодоровић, као и песник Синиша Рудан који је извео своје две песме „Зарђала копља“, која је овом приликом након представљања на радију и телевизији 1996. године по први пут јавно изведена, и „Животна доба крајишког села“, посвећену Сјеничаку, селу у Крајини (данашња Хрватска), која говори о прототипу крајишког села.Учесници из неколико различитих крајева и посетиоци окупили су се ради истог циља – очувања традиције и у спомен наших славних предака, а све то славећи и благодарећи Господу.
На почетку је отац Зоран Марковић поздравио све госте који су, упркос лошем времену, испунили салу парохијског дома до последњег места. Онда је прича кренула… Било је ту здравица, песама уз гусле, етно и духовних песама, Небесне Литургије Светог Владике Николаја, као и дирљивих поема и песама о нашем пореклу и коренима.
О селу које је заборављено и кога смо се одрекли, а оно нас је одгајало и чувало. Све узвишено и потресно, а опет тако умилно и једноставно да може да допре до свачијег срца. Успели су ови чувари традиције да нас на тих сат времена одвоје од овоземаљског и свакодневног и бар мало подсете да нам је душа гладна само неба, хлеба небеског и да земља нема све што нам треба, да смо сити пролазног, како се у једној од духовних песама каже.
Међу уваженим гостима били су познати књижевник Радован Бели Марковић и представници Општине Лајковац. Ово дружење уприличено је на иницијативу протонамесника Зорана Марковића, уз посредништво и организацију Милорада Милошевића и помоћ парохијана.
Једна од организаторки и учесница, Ђурђица Поповић истакла је да су сви заједничким снагама допринели организовању и извођењу програма. На крају вечери, учесници су поделили поклоне најмлађим посетиоцима. Приређено је и дружење уз вечеру.
Сви парохијани надају се да ће у овој парохијској заједници бити још оваквих догађаја, који ће их окупљати и на тај начин постати део традиције.
Неда Несторовић
вероучитељ
26.11.2017.