Извештај из Сремске Каменице 18.11.2018 - www.srbskisvetionik.org.rs











Статистика од 12.11.2015

Данас: 360
Јуче: 896
Недељно: 3033
Месечно: 13783
Годишње: 161488
Укупно: 319889

Највише посета
25.8.2018 2808
























































19. новембар 2018.


Извештај из Сремске Каменице 18.11.2018


На граници Срема и Славоније, односно на ушћу реке Вуке у Дунав на 108м надморске висине од вајкада је постојала војна тврђава коју су многи завојевачи нападали. Баш ту на том месту већ вековима обитавају православни Срби... они су свој траг свакако оставили у култури, историји, традицији, образовању, не само Вуковара већ далеко шире околине.

Ја ћу навести само један од тих података. Србско Певачко Друштво "Јавор" у граду на Вуки постоји безмало 150 година. Такође оснивач Матице србске Захарије Стефановић Орфелин је рођен у Вуковару, а једна од личности коју свакако не смемо заборавити јесте Алекса Пауновић, богати грађанин који је у другој половини 19. века изградио преко 60 грађевина у Вуковару...итд. Православна црква Светог Николе у Вуковару саграђена је пре скоро три века, тачније 1733. године.

Вуковар је био део Србског Војводства 1848. године, у који су поред Срема улазили Банат, Бачка и Барања. А касније, након победничког јуриша србске војске након пробоја Солунског (Македонског) фронта на Великом народном сабору у Руми 24. новембра 1918. године, читав Срем, укључујући и Вуковар постају део Краљевине Србије.

Сан је трајао свега две и по деценије док Немачка и Италија са својим савезницима нису 6. априла 1941. године напали Краљевину Југославију, а пар недеља касније помогли усташама да оснују своју Независну Државу Хрватску, као клерикалну творевину са циљем истребљења православних Срба. Вуковар као србски градић је имао своје велико стратиште - Дудик.

После Другог светског рата комунистичке власти су национализовале предратне фабрике и дале на управу радницима. Почело је и досељавање људи из руралних делова Босне, Кордуна, Баније, Посавине, Херцеговине, Далмације... јер је потреба за радном снагом била константна. Тако је сам град Вуковар постао 1970-их један јак индустријски центар од Вардара па до Триглава.

Крајем 1980-их година у бившој Југославији промењен је друштвено-политички систем, када је уведен вишепартијски систем, што је врло брзо довело до пораста иредентизма у западним деловима тадашње државе. Након победе милитантне странке ХДЗ на изборима у СР Хрватској маја 1990. године ситуација из дана у дан се погоршавала, а тензије између Срба и Хрвата су вртоглаво расле. Председник вуковарског одбора ХДЗ-а постаје Томислав Мерчеп, који је добио налог од централе у Загребу да након дебакла на изборима у коме су добили само 26% гласова на локалном нивоу у Вуковару започне кавгу односно рат. Јер рат је био средство да се Срби из Вуковара истерају и опљачкају. Мерчеп је из Загреба добио логистику и финансије, а око себе окупио углавном пробисвете са маргине људског друштва.

 

Тако је и почело... Прво су минирали локале чији су власници србске националности, још средином априла 1991. године, мало касније Првог маја 1991. године у Бршадину убијен је старији човек Стеван Инић, председник локалног одбора СУБНОР... Затим "бивши полицајац" Симо Поњевић, убијен од својих дојучерашњих колега исто у Бршадину... А у граду Вуковару убили су Јована Јаковљевића, ненаоружаног србског цивила.

Касније је уследило етничко чишћење најгорих размера. Над Србима је вршен организован терор, у коме су кривична дела: силовања, пљачке, убиства, минирање кућа и др. постали свакодневница. Између осталог блокирана је крајем јула 1991. године касарна Југославенске Народне Армије у Вуковару, јер су хрватске паравојне формације осетиле моћ. Затражена је помоћ од Београда, тачније Генералштаба ЈНА, који је убрзо послао јединице Новосадског корпуса ЈНА да одблокира касарну. Борбе су трајале 11 недеља, а 18. новембра 1991. године Вуковар је ослобођен... а касније је заједно са Источном Славонијом, Барањом и Западним Сремом постао део РС Крајине.

Србске жртве никада нису пребројане, процењује се да их је преко 400... Злочинци јесу суђени пред Војним судом у Београду почетком 1992. године, али казну никада нису издржавали јер су преко Панићеве размене "сви за све" пактично пуштени на слободу у Неметину крај Осијека 14. августа 1992. године...

 

Вуковар се у уставно-правни поредак Хрватске вратио крајем 1997. године и то под будним снагама УНТАЕС-а. Многи Срби су напустили свој завичај 1998-2002... Сеобе су биле углавном у Норвешку, Енглеску, Ирску, Немачку, нешто мање и у Републику Србију.

 

*    *    *

 

 

Од 1998. године у Сремској Каменици се одржава парастос за србске жртве Вуковара, које већ деценијама нико не спомиње, изузев породица настрадалих (и то са шапатом!) и пар ентузијаста. Мислим да ниједан државни, војни па чак ни црквени великодостојник није присуствовао овом парастосу последње две деценије. Који је разлог могу само да нагађам...

Иако сам био и прошле и претпрошле године, није ми било тешко да дођем опет у Сремску Каменицу тог 18. новембра 2018. године. Не због завичајних мотива, већ уопште родољубља. Дан јесте био суморан исто као и наша свакодневница. На сам парастос дошло је не више од 40 људи. Неки из Београда, Вуковара, Новог Сада и др.

На улазу нас је сачекао чика Љубе, он нас је и пре три недеље позвао опет да дођемо... да упалимо свеће, да се саберемо у молитви. Слобо Јаковљевић је принео жито и вино... све похвале за њега. Поздравих се и са неким старим знанцима. Присутни су добили свеће.

Парастос је одржао свештеник СПЦ и кратко одржао проповед, која уистину није имала много везе са вуковарским жртвама, односно разлога који је нас тај дан сабрало у молитви, већ уопштено о страдању Христових мученика. Након парастоса отишли смо у палионицу, где смо упалили свеће за покој душа: Даринке, Љубана, Младена, Милице, Зорице, Зорана, Наде, Мирослава, Горана, Ане, Стеве, Стевана, Божидара, Милана, Ђуре, Жељка и др.

Можда овај парастос није "велики" по броју присутних, односно броју жртава, али не мислим да треба прекидати одржавање парастоса, јер ако их заборавимо...

Шта онда да очекујемо? Чему да се надамо?

 

 

Милан Чучковић
19.11.2018.

 

 


РАТ И ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА У ХРВАТСКОЈ 1990-их ГОДИНА

Вуковар - Госпић - Бљесак - Олуја - Грубори - Медачки џеп - Сисак - Миљевачки плато

Породица Зец - Паулин Двор - Породица Рокнић - Породица Олујић - Божићни Устав

Масленица - Максимир - Логор Керестинец - Корански мост

Караџићево - Логор Лора - Плитвице - Логор Рибарска колиба - Осијек  - Афера Шпегељ

Задар - Бјеловар - Откос - Удбина - Слободан Зуровац - Пакрачка пољана

Вариводе - Дан устанка - Борово Село - Јесење Кише

 




Посећено је: 105  пута
Број гласова: 15
Просек: 5,00

Оцените нам овај чланак:




























Ускликнимо с љубављу
Светитељу Сави
Србске цркве и школе
Светитељској глави.
Тамо венци тамо слава
Где нас србски пастир Сава.
Појте му Срби,
Песму и утројте!


Благодарна Србијо,
Пуна си љубави
Према своме пастиру
Светитељу Сави.

Босна и Херцеговина
Светог Саве дедовина.
С тобом славе славу
Светитеља Саву.

Бачка, Среме, Банате
И Србијо Стара
Раванице, чувај нам
Тело кнез Лазара;

Црна Горо, сестро мила,
Здраво и ти с нама била
Да славимо славу,
Светог оца Саву!

С неба шаље благослов
Свети отац Сава
Са свих страна сви Срби
С мора и Дунава.
К небу главе подигните
Саву тамо угледајте.
Саву србску славу, пред престолом Творца!

Милешево слави се
Телом Светог Саве
Кога славе сви Срби
С обе стране Саве;

Синан-паша ватру пали
Тело Светог Саве спали,
Ал’ не спали славе,
Нити спомен Саве.

Пет векова Србин је
У ропству чамио
Светитеља Саве
Име је славио.

Свети Сава Србе воли
И за њих се Богу моли.
Појте му Срби,
Песму и утројте!

Да се србска сва срца
С тобом уједине,
Сунце мира, љубави,
Да нам свима сине,

Да живимо сви у слози,
Свети Саво, ти помози.
Почуј глас свогa рода,
Србскога народа!



*          *        *


Ој Србијо, мила мати,
Увек ћу те тако звати
Мила земљо, мили доме
На срцу је слатко твоме


Срећно живет ко у рају,
Где милине вечно трају
У теби ћу срећно тек
Проводити овај век.


Прости деци мати мила,
Сто су тебе увредила.
Синци ће се поправити,
Грозне сузе за те лити.


Јер признају грехе тешке,
Питају се за погрешке.
Живот и крв лиће сви,
Да се опет дигнеш ти.


Подигни се мати мила,
Да нам будеш што си била,
Јер си тужно робовала,
Дуго сузе проливала.


Сунце ти се већ родило,
Које ти је зашло било.
На криоцу вазда твом
Утеха је срцу мом.



*          *        *


И само дотле, до тог камена,
До тог бедема -
Ногом ћеш ступит
можда, поганом!
Дрзнеш ли даље? ...
Чућеш громове
Како тишину земље слободне
Са грмљавином
страшном кидају;
Разумећеш срцем страшљивим
Шта са смелим гласом говоре,
Па ћеш о стења тврдом камену
Бријане главе теме ћелаво
У заносноме страху лупати!
Ал један израз, једну мисао,
Чућеш у борби
страшној ломљави:
„Отаџбина је ово Србина!”


*         *         *


Сини јарко сунце са Косова.
Не дамо те, земљо Душанова.

 Не дамо те, земљо Немањића, Обилића, браће Југовића.

Сви ће Срби као Југовићи
за крст часни на Косово ићи,.

Да одбране земљу благодатну
 За крст часни и слободу златну!

Од Крушевца, Призрена,
Цетиња, Дубровника,
Книна, Невесиња,

са Авале, Ловћена и Шаре,
кличе Србство: Устани Лазаре!

Док је Пећи и док је Дечана, Грачанице и Газиместана.

Не дамо те васкрсло Косово, најсветије поље Србиново!