Нови Сад од Београда је удаљен неких 90 км или нешто више. Одмах поред се налази и Сремска Каменица, варош која се сматра неким приградским делом. Ту постоји православна црква која је саграђена 1730-их година, а посвећена је Рођењу Пресвете Богородице. У тој цркви је данас одржан парастос за убијене Србе у Вуковару 1991. године, већ двадесет година за редом.
Од почекта маја па све до средине новембра 1991. године читав Вуковар и Борово Насеље контролисали су хрватски паравојници које је првобитно контролисао Томислав Мерчеп, а касније Миле Дедаковић звани Јастреб. Њихов циљ је био етничко чишћење Срба из Вуковара, који су се стално надали да ће их ЈНА заштити. Док нису почеле борбе ЈНА са хрватским ЗНГ, већ је на десетине Срба одведено на дунавске обале, убијено у кућама или на јавним местима. Минирани су и локали који су били у власништву Срба.
Крај рата на том делу бивше Југославије био је 18. односно 19. новембар 1991. године, када је ЈНА ослободила град на Вуки. Град који је постао Хирошима. Пребројавање мртвих и погинулих Срба никада није извршено. Процењује се да их има неколико стотина, око 400.
Први пут је парастос за вуковарске жртве одржан 18. новембра 1992. године у самом граду на Вуки... тако се наставило све до 1997. када је последњи пут одржан тамо на граници Срема и Славоније. Доласком хрватских власти, такав скуп који се више може третирати као верски, а не национални или политички је протумачен као провоцирајући и проглашен за високоризичним односно забрањеним.
Многи вуковарски Срби су тада крајем 1997. отишли из Вуковара заувек. А и они који су остали не дочекаше боље дане... напротив, многи одоше у печалбу: Немачка, Енглеска, Ирска, Аустрија и др.
До пре две године нисам ни знао да се тамо одржава тако нешто. Па ме обавестише људи из удружења Ћирилица, да они редовно одлазе тамо и да ја поведем своје другаре. Нису баш сви могли, јер је ипак субота, али смо направили нови транспарент баш за вуковарске жртве, којих се данас мало ко сећа.
Парастос је био заказан за 14 сати у цркви, а људи по обичају дођође и раније, да се виде и прозборе коју. Мени мало ко беше познат, јер се ипак ради о старијој популацији, који могу и родитељи да ми буду. У црквеном дворишту видим познато лице, са тв екрана: Слободан Јаковљевић. Зачудих се отукд он дође из Вуковара, а после ми рече да је видео нашу рекламу код Ћириличара.
Касније дође и чика Љубе, г-дин Вишић, свештеник Гавро и др. Нисам хтео да ширимо транспарент док не добијемо благослов старешине цркве. Како и сам поп рече, нема ништа политички на транспаренту, тако смо добили одобрење да раширимо испред цркве тај транспарент и да се сликамо.
Пођосмо у цркву, кућу Божју. Није нас било пуно, свега тридесетак. Упалисмо свеће док је прота Гавро служио парастос и молебан за вуковарске жртве који су пострадали те несрећне 1991. због своје националне припадности.
Након парастоса прота Гавро је одржао слово присутнима, као што је ред и обичај. Додуше организаторима рече и неке добронамерне критике. Посаветујем се са њим око једне идеје, а на моје велико изненађење добих и благослов. Вољан је он да нам и помогне, што ме још више обрадовало.
После цркве и парастоса одосмо код чика Маринка на ручак. Да се људи мало окупе и окрепе јер многи се годинама не видеше. Пре самог ручка слово су одржали чика Љубе и г-дин Вишић, а онда и моја маленкост доби прилику да изложи једну идеју која ће осветљавати покољењима пут, да не погреше као преци, већ да причају својој деци.
Уз ручак се мало испричах са Слободаном. Рече ми како ситуација у Вуковару није сјајна, већ суморна да не може бити горе. А он због своје активности у удружењу "Против заборава", трпи притиске и провокације са много страна. И даље влада закон ћутања. Срби не смеју да проговоре јавно о својим жртвама.
Дивана никад доста, тако да један део се већ у 17 сати разишао својим обавезама.
Ово је пут којим треба ићи. Ако се одржава парастос за жртве "Олује", "Бљеска", "Масленице", "Мартовског погрома", Карловца, Госпића... Зашто онда не одржавати и за Вуковар? Ширење свести није на одмет.
Милан Чучковић
19.11.2017.