Извештај из Шабца 31.03.2018 - www.srbskisvetionik.org.rs











Статистика од 12.11.2015

Данас: 227
Јуче: 766
Недељно: 3163
Месечно: 13087
Годишње: 146950
Укупно: 305351

Највише посета
25.8.2018 2808
























































5. април 2018.


Извештај из Шабца 31.03.2018


Једна од најтрагичнијих, али свакако и најславнијих епопеја нашег народа је свакако Велики рат, односно Први светски рат... Последњих 20-ак година некако се намеће да је Србија сама крива за то увлачење у светске игре, где смо изгубили трећину радноспособног становништва уз велику материјалну штету... а заправо није истина. Не ово да смо изгубили много људства, већ да смо ми криви.

Краљевина Србија је почетком 20. века започела свој велики привредни успон. Економски показатељи кажу да је стопа раста у Србији била највиша у читавој Европи, што није случајно, него је то био плод добре економске политике краљевске Владе која је постигла добре споразуме са Русијом, Француском, Грчком и САД... Средином 1914. године Србија је увећала своју територију за скоро дупло, ослободивши Стару Србију (Рашку, Вардарску Македонију и Косово и Метохију) у Балканским ратовима 1912-1913.

Све то није ни мало радовало Бечки двор, напротив. Знајући да на територији Аустроугарске монархије живи најмање Аустријаца, односно Немаца, а највиже Славена, међу којима у јужним деловима царевине доминирају Срби и то у Босни и Херцеговини, Војводству, Славонији, Барањи, Банији, Лици, Кордуну... да њихов сан није да понизно слушају Франца Јозефа и гледају у Беч, већ у Београд и краља Петра. То је Бечки двор још 1908. године када је настала Анексиона криза започео планове за рат и уништење Србије. Тако да је Видовдански атентат у Сарајеву 1914. године био само добар тј. лош изговор. Рачунали су и то да ће Србију Балкански ратови изморити, што јесте тачно и да ће се они за пар недеља прошетати до Босфора.

Не лези враже, прво су их наши (пра)ђедови на Церу потукли до ногу, а онда су на Дрини и Гучеву успели да их задрже неко време. Да би у силовитом јуришу децембра 1914. године војска моћне Хазбуршке монархије повукла се у паничном бегу према Босни, а србска војска овенчала се славом.

Октобра 1915. године у помоћ су Аустроугари су у помоћ звали Немце и Бугаре, тако да је кренула Тројна инвазија на Србију која се нашла у незавидном положају јер ју је напало скоро 1.000.000 војника. Једини пут србској војци је био према Јонском мору преко Албаније, где наши преци пристигоше крајем јануара 1916. године, одатле их пребацише савезнички бродови на Крф, Видо, Африку и Корзику. Септембра те године ослободисмо Горничево и Кајмакчалан, затим двогодишња пауза и прегруписавање, да би 15. септембра 1918. године наши преци код Доброг Пора пробили Солунски фронт и за само два и по месеца јуриша ослободили отаџбину, зауставивши се подно Алпа.

 

*                     *                      *

 

Деценијама су ове приче мало познате, ретко ко се бави са њима. Тек 2014. године када је почело обележавање стогодишњице Великог рата у Србији појавило се неколико књига и документарних филмова где су родољуби могли да виде и науче нешто више што је образовни систем наше државе нудио последњих пола века.

Један од таквих бораца за истину и против заборава, за сећање на славне претке и славну историју јесте и Милан Благојевић. Написао је неколико књига на ту тематику, а последња у низу је свакако и "Мале приче Великог рата", која је пре пар дана промовисана у Шабцу.

 

Ми смо позив на ту помоцију добили још у Инђији 24. марта од Драгана Богојевића, секретара УГ Церски марш. Још тада му рекох да постоји велика шанса да дођемо, јер сам знао да би требали ићи тог дана у Бијељину на парастос за сарајевске Србе. Тако је и било. У повратку из Семберије Горан, Лука и ја долазимо у Шабац. Заправо, нисам момцима пре пута ни причао све детаље да не би одустали од пута, али авај... Стигосмо таман на време... улазимо у салу Центра за културу града Шабца и спазим одмах три места. Ово је баш нас чекало помислих. Очима поздравих Богоја, Марију, Банета и др. Док се Ненадова Драгана фрапирала кад мене спази лево свога рамена, мислећи ко је тај лудак који јој гура столицу.

За главним столом су били поред аутора Милана Богојевића, водитељ Божа Катић, новинар Михаило Меденица, писац Ненад Милкић и бивши народни посланик Предраг Марковић.

Промоција је почела химном Републике Србије, односно сестре Трифуновић: Христина и Кристина отпевале су свечану песму наше земље. Касније су мачванске девојке отпевале и неколико песама са Косова и Метохије, наше духовне и националне колевке, што је свакако дало добар печат промоцији. У даху отпеваше "Хеј цвен цвете", "Уснила је дубок санак", "Сини јарко сунце са Косова"...

Испред огранизатора Божа Катић поздравља присутне те најављује првог говорника Предрага Марковића, а затим и Ненада Милкића... Ненад је широј јавности постао познат по томе што је написао и објавио два романа о јунацима новог доба: "Последња стража" и "Зов карауле". Заправо, те вечери је Ненад то и нагласио да је њему било лакше пишући романе о караули Кошаре, него Милану, јер је он могао да слуша уживо причу јунака, док је Милан морао данима и месецима да копа по архивама претражујући податке о дивјунацима Великог рата.

После Ненада присутнима се обратио и Михаило Меденица, који је имао доста довитљиво обраћање спомињући Мојковачке дивјунаке и сердара Јанка Вукотића.

Сам аутор прво се захвалио присутнима на доласку као и говорницима, односно организатору. Причао је о томе кога је све описивао у књизи... Арчибалда Рајса, Милунку Савић, Наталију Бјелајац-Јаворник и остале носиоце медаље Карађорђева звезда... затим ромског трубача Амета Адемовића, Драгутина Матића - "око соколово" и др.

Поред тога, Милан Богојевић је испричао једну занимљивост, а то је како се 2014. године нашла једна србска ратна застава из Великог рата у музеју Хазбуршке монархије, иако у време Првог светског рата ниједна србска ратна застава није пала у руке бугарских, аустроугарских и немачких војника. На крају је предвиђено и пар питања...

Организатор је поделио и Церске споменице, нешто као захвалице Ненаду, Милану, Меденици... А онда је кренула и навала на књиге. Купих и промовисану књигу, али и ону пређашњу о Милунки Савић. Не може да шкоди. Поздравих се са људима и морадосмо кренути назад, јер је киша већ лила, а нас су наредни дан чекале обавезе...

 

Ма колико се чинило да знамо о Великом рату, увек нас нека књига и прича демантује, тако да и ово је заправо била подршка Милану да истраје на том путу борбе за истину о нашим славним прецима.

 

Следећа промоција је у Београду у уторак 10. априла 2018. године од 19 сати, у Матици исељеника Србије (ул. Нушићева бр. 4).

 

 

Милан Чучковић
05.04.2018.

 


ПРВИ СВЕТСКИ РАТ (1914-1918)

Добруџанска битка - Логор Јиндриховице - Мензел Бургиба - Колубарска битка

Шукцори - Логор Арад - Сарајевски атентат - Зејтинлик - Церска битка

Битка на Легету - Мојковачка битка - Топлички устанак - Солунски фронт

Горничевска битка - Освајање Кајмакчалана - Гвоздени пук - Сурдулица - Чемерно

Логор Маутхаузен - Аустроугарска монархија - - Албанска голгота - Логор Добој

 




Посећено је: 303  пута
Број гласова: 5
Просек: 5,00

Оцените нам овај чланак:




























Ускликнимо с љубављу
Светитељу Сави
Србске цркве и школе
Светитељској глави.
Тамо венци тамо слава
Где нас србски пастир Сава.
Појте му Срби,
Песму и утројте!


Благодарна Србијо,
Пуна си љубави
Према своме пастиру
Светитељу Сави.

Босна и Херцеговина
Светог Саве дедовина.
С тобом славе славу
Светитеља Саву.

Бачка, Среме, Банате
И Србијо Стара
Раванице, чувај нам
Тело кнез Лазара;

Црна Горо, сестро мила,
Здраво и ти с нама била
Да славимо славу,
Светог оца Саву!

С неба шаље благослов
Свети отац Сава
Са свих страна сви Срби
С мора и Дунава.
К небу главе подигните
Саву тамо угледајте.
Саву србску славу, пред престолом Творца!

Милешево слави се
Телом Светог Саве
Кога славе сви Срби
С обе стране Саве;

Синан-паша ватру пали
Тело Светог Саве спали,
Ал’ не спали славе,
Нити спомен Саве.

Пет векова Србин је
У ропству чамио
Светитеља Саве
Име је славио.

Свети Сава Србе воли
И за њих се Богу моли.
Појте му Срби,
Песму и утројте!

Да се србска сва срца
С тобом уједине,
Сунце мира, љубави,
Да нам свима сине,

Да живимо сви у слози,
Свети Саво, ти помози.
Почуј глас свогa рода,
Србскога народа!



*          *        *


Ој Србијо, мила мати,
Увек ћу те тако звати
Мила земљо, мили доме
На срцу је слатко твоме


Срећно живет ко у рају,
Где милине вечно трају
У теби ћу срећно тек
Проводити овај век.


Прости деци мати мила,
Сто су тебе увредила.
Синци ће се поправити,
Грозне сузе за те лити.


Јер признају грехе тешке,
Питају се за погрешке.
Живот и крв лиће сви,
Да се опет дигнеш ти.


Подигни се мати мила,
Да нам будеш што си била,
Јер си тужно робовала,
Дуго сузе проливала.


Сунце ти се већ родило,
Које ти је зашло било.
На криоцу вазда твом
Утеха је срцу мом.



*          *        *


И само дотле, до тог камена,
До тог бедема -
Ногом ћеш ступит
можда, поганом!
Дрзнеш ли даље? ...
Чућеш громове
Како тишину земље слободне
Са грмљавином
страшном кидају;
Разумећеш срцем страшљивим
Шта са смелим гласом говоре,
Па ћеш о стења тврдом камену
Бријане главе теме ћелаво
У заносноме страху лупати!
Ал један израз, једну мисао,
Чућеш у борби
страшној ломљави:
„Отаџбина је ово Србина!”


*         *         *


Сини јарко сунце са Косова.
Не дамо те, земљо Душанова.

 Не дамо те, земљо Немањића, Обилића, браће Југовића.

Сви ће Срби као Југовићи
за крст часни на Косово ићи,.

Да одбране земљу благодатну
 За крст часни и слободу златну!

Од Крушевца, Призрена,
Цетиња, Дубровника,
Книна, Невесиња,

са Авале, Ловћена и Шаре,
кличе Србство: Устани Лазаре!

Док је Пећи и док је Дечана, Грачанице и Газиместана.

Не дамо те васкрсло Косово, најсветије поље Србиново!