Извештај из Руског дома, са манифестације Гдје ћемо сад 20.6.2016 - www.srbskisvetionik.org.rs











Статистика посета
од 12.11.2015

Данас: 43
Јуче: 1.054
Недељно: 3.776
Месечно: 21.805
Годишње: 146.121
Укупно: 680.336

Највише посета
25.8.2018 2808























































Акције у јулу

Извештај са Равне Горе 14.07.2018

Обележавање стогодишњице убиства царске породице Романов у Београду

Извештај из Мионице 14.07.2018

Извештај из Братунца и Сребренице 7. јула 2018

Извештај са "Пламен косовске ноћи" у Београду 02.07.2018

Извештај из Ниша 30.06.2018

Извештај из Штипа 30.06.2018

Извештај из Тополе 26.7.2017

Извештај из Мионице 15.7.2017

Парастос за србске жртве Ливањског поља у Београду 23.7.2016

Извештај са Косидбе на Рајцу 17.7.2016

Извештај из Братунца 9.7.2016

Стазама јадовничких мученика 2016



21. јун 2016.


Извештај из Руског дома, са манифестације Гдје ћемо сад 20.6.2016


Пре месец дана рече ми Ђурђица Поповић, да је (њено) удружење Личана „Завичај“ прошло на конкурсу Комесаријата за избегла и прогнана лица Републике Србије, са пројектом „Гдје ћемо сад“. То је значило да су им одобрена финансијска средства за обележавање Међународног дана прогнаника – 20. јуна. Но, поред њих и удружење Ћирилица „Добица Ерић“ им је изашло у сусрет.

Дизајн плаката и позивница је урадила моја маленкост, такође по захтеву и одобрењу „девојке из колоне“, као мој/наш мали и несебични допринос оваквој идеји. Питала ме она додуше, да ли би им помогао на сцени, али сам само одмахнуо главом. Нисам више за те ствари, то треба препустити млађима, они који ће се томе искрено радовати... јер ја што сам желео да играм на сцени, то сам одиграо. Сада су ми другачије улоге намењене. Додуше, дан пре саме манифестације, јесам присуствовао једној проби учесника на сцени, где су они то вешто увежбавали под будним надзором „комаданта“ Бојана Поповића (светло се пали и гаси када он каже, а не када то појединцима буде ћеф).

Дође и тај дан 20. јун 2016. године, када је све требало да буде спремно. Верујем да је доста учесника имало трему, многи су били и први пут на сцени, али ништа страшно...

Позивница је гласила на 19 сати у Руском дому, у Београду. А ја сам ради неких обавеза и испомоћи дошао и мало раније. Добио сам од организатора акредитиве, за мене и другаре, који нису каснили, на моје велико изненађење и радост. Стајали смо испред главних улазних врата и ту посматрали и дочекивали госте. Љубазно их упућивали где се одржава програм. Већ су пристигли и гости, учесници из Бачког Грачаца, са својим културно-уметничким друштвом, затим девојке из Косовских Божура, њих сам препознао...

Иначе на улазу сретосмо и Бранка и Ђолета, Мају, Снежу, Љубицу... Касније пристигоше и Станко и Рале, које је киша спречила да дођу на време. Са неких петнаест (академских) минута кашњења, кренуо је и програм. На сцени су се ређали учесници који су поред талента показали и маштовитост. У име домаћина манифестације и удружења Личана „Завичај“, окупљене је поздравио Милорад Поповић.

Крајишка група „Плитвице“ је на самом почетку отпевала је химну Србије „Боже Правде“. КУД „Марко Орешковић“ из Бачког Грачаца, скупа са удружењем „Дане и Мане“, као и КУД „Петрова Гора“, приказао је тачку, односно обичај личког прела тј. забаве какве су некад давно биле у Лици, Крајини, док није дошла струја. Ова тачка је завршена имитацијом пуцњаве из оружја, што значи да је тај живот горштачких Србаља прекинуо рат. Тај одлазак, из Крајине, током „Олује“, Никола Ђапић је одгуслао песму „Бјежи магло“...

Наредни учесници су говорили о том рату, колони и прогону и несагледивом ужасу који је тај рат донео. Сви жале, за оним што су изгубили. Ово је одлично било уклопљено, једино можда штета што озвучње није било боље подешено.

Гитару је узео Небојша Бркић, па нам је свирао „Песму о Земи“, „Рођен у колони“... Поред њега чули смо и фантастичан глас Стефана Величковића.

А онда на сцену ступају три цуре из Косовских Божура, које су стварно доказале да вреде... верујем да извођење песме „Црвен цвете“ није никога оставило равнодушним. Просто се човек запита како такви уметници немају више простора у медијима, за разлику од оних који не знају ни 2 простропроширене реченице да изговоре, а камоли напишу.

Наступила је и група „Благовести“, уметнице, које су нам вероватно због домаћина отпевале једну руску песму.

Пред сам крај сви учесници су отпевали добро познату песму „Нема раја без роднога краја“. Након тога се Тања Поповић у име домаћина захвалила свима који су им помогли... као и то да је манифестација понела име по аутору истоимене књиге Николе Корице. А онда је Небојша Бркић опет узео гитару и свирао, док су се остали учесници њихали у ритму.

У холу Руског дома смо имали мали коктел, што је била прилика да се људи мало издиване.

Верујем да је свих 250 учесника, колико је било те вечери у Руском дому, уживало. Удружење Личана „Завичај“, са својим подмлатком је опет показало да може много, тако да ће им ова манифестација бити добра препорука за будуће пројекте које буду радили, на радост публике.

 

 

Милан Чучковић
21.6.2016.

 


Бавећи се неким пословима који нам попуне само мали дијо празнине у новчанику, али не и душу, одлучих да урадимо нешто квалитетно и нешто другачије на тему Међународног дана избјелица. Кад нам је пројекат прихваћен од стране Комесаријата за избеглице и миграције знала сам колико нас посла чека, али кад су ту квалитетни људи и добра идеја ништа није тешко.

Поред оних за које сам знала да могу да се ослоним на њих, одушевило ме четворо младих људи којима су родитељи пренијели љубав према родном крају, који никад нису имали прилике да оду у Крајину, а који су показали огромну жељу и уложили велики труд у све ово. Било је ту и учења личких израза, и учења нагласка, и смијеха до суза... Али у томе и јесте поента свега овога - да се они који знају подсјете, а они који не знају науче.
Још да нисмо имали тако кратак рок за припрему и да је било више врмена за дружење било би идеално. Нешто ипак морамо оставити и за другу прилику...

Од самог почетка, од идеје до реализације, ту су били моја сека и Никола, који су са својим предлозима учинили да све буде како треба и који нису пропустили ни једну једину пробу. Велику помоћ имала сам и од оних који су учествовали у припремама и извођењу, а који нису чланови Удружења „Завичај“, мада је допринос био као да јесу, ту првенствено мислим на крајишку групу Плитвице и Удружење „Дане и Мане“.
Ангажовали су се и неки драги људи, како чланови мог Удружења, тако и неких других и по ко зна који пут показали братску љубав и чињеницу да заједно и сложно можемо постићи чак и немогуће.

Тај дан смо приказали обичај личког прела, у главној улози били су Милан Поповић из КУД-а „Петрова Гора“ и Мира Мандић из КУД-а „Марко Орешковић“ који су на прави начин представили оно наше исконско, што ретко ко зна да изнесе на начин на који они то чине. Што би моја Снеле рекла: „Кад КУД Марко Орешковић игра личко коло, они не играју, они просто лете по бини“. Имали су помоћ и момака из Плитвница који су осим пјевачког показали и глумачко умјеће и то у врло битним улогама у току читаве манифестације. Затим смо се вратили у болну '95-у и колону, потом приказали живот након колоне, а све је то дочарано и пјесмама Небојше Бркића, који је био пријатно изненађење за све присутне. Када се поема завршила ријечима „Од срама овог доба нових сеоба Србаља“ и предивног пјевања женског састава „Благовести“ отишли смо на Косово и Метохију да рјечима и пјесмом ,на прави начин, представимо нашу свету земљу.

Изненађење за све, па морам признати и мене саму био је глас Стефана Величковића, иначе родом са Косова и Метохије, али и озбиљност коју је приказао у приступу свему овоме. Да не говорим о списку пјесама које ми је ставио на располагање везано за задату тематику. Вјерујем да би Виолета-ментор при Данском савјету за избеглице која је водила нашу групу прије неких 18 година била поносна да види да нека пријатељства заиста живе када имају чврсту основу, без обзира на време које проведемо раздвојени.
Како је њему било задовољство наступати, тако је мени било задовољство сарађивати са Владом из групе „Бело платно“. Када имате такве учеснке све је лакше и много значи када човјек може на неког да се ослони, али и да се посавјетује и размјени мишљење.
Ту су били и чувени Косовски божури као прави представник Космета о којима не постоји адекватна ријеч хвале и захвалности не само за ово, већ цјелокупни досадашњи рад.


Оно што нисмо могли да предвидимо и што је било изван нашег утицаја је невреме и град величине тениских лоптица које су тог дана падале баш непосредно прије почетка. Жао ми је свих они који су остали ускраћени представе јер су остали негдје у гужви у граду или нису могли ни изаћи из објеката... Но, и поред тога било је око 250-300 људи, што свакако није мало.



Прво сам мислила да су људи само културни када су почеле да стижу похвале, међутим када су похвале стигле и од неких компетентних људи, попут једног управника позоришта, онда схватих да смо заиста направили велики помак и нешто јединствено. Сви имају исти предлог – да се не заврши на овоме. Похвалу смо такође добили од господина Николе Корице који је нписао поему „Ђе ћемо сад“ чије дјелове смо рецитовали, а који нам је на самом крају поклонио своју књигу.

Драго ми је да су, у публици, присуствовали и они који немају директне везе са крајевима и темом које смо представили, благослов је и само сазнање да постоје и такви људи, за разлику од оних које би требало све ово да интересује, али ипак имају преча посла.



За спонзорство Воде Врњци, најаву на радиу Слово Љубве и Радио Београду, као и на друштвеним мрежама захваљујем свима који су дали свој допринос.
Бескрајно хвала свима који су били и свима који су учествовали, уз њих је било задовољство ово радити. Што би рекла моја Мирјана из Косовских божура: „Окрепи се душа. Заиста се окрепи...“

Прошао је и тај 20., а остало велико дјело. Оно што ће сигурно остати да живи и што неће проћи су искрена пријатељства која су створена.

По свему судећи биће још оваквих представа, велика енергија и жеља су ту, а када је то присутно створиће се и услови. Није лако, али је управо зато и оволико вредно.



Ђурђица Поповић
4.7.2016.

 




Посећено је: 1730  пута
Број гласова: 20
Просек: 5,00
Оцените нам овај чланак:













ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ:

Светосавска свечаност удружења Завичај 24.1.2016

Крајина, Косово и Метохија у крилу Светосавља 24.1.12016

Извештај са Косидбе на Рајцу 17.7.2016

Крајина, Косово и Метохија у крилу Светосавља 26.1.2017



















Ускликнимо с љубављу
Светитељу Сави
Србске цркве и школе
Светитељској глави.
Тамо венци тамо слава
Где нас србски пастир Сава.
Појте му Срби,
Песму и утројте!


Благодарна Србијо,
Пуна си љубави
Према своме пастиру
Светитељу Сави.

Босна и Херцеговина
Светог Саве дедовина.
С тобом славе славу
Светитеља Саву.

Бачка, Среме, Банате
И Србијо Стара
Раванице, чувај нам
Тело кнез Лазара;

Црна Горо, сестро мила,
Здраво и ти с нама била
Да славимо славу,
Светог оца Саву!

С неба шаље благослов
Свети отац Сава
Са свих страна сви Срби
С мора и Дунава.
К небу главе подигните
Саву тамо угледајте.
Саву србску славу, пред престолом Творца!

Милешево слави се
Телом Светог Саве
Кога славе сви Срби
С обе стране Саве;

Синан-паша ватру пали
Тело Светог Саве спали,
Ал’ не спали славе,
Нити спомен Саве.

Пет векова Србин је
У ропству чамио
Светитеља Саве
Име је славио.

Свети Сава Србе воли
И за њих се Богу моли.
Појте му Срби,
Песму и утројте!

Да се србска сва срца
С тобом уједине,
Сунце мира, љубави,
Да нам свима сине,

Да живимо сви у слози,
Свети Саво, ти помози.
Почуј глас свогa рода,
Србскога народа!



*          *        *


Ој Србијо, мила мати,
Увек ћу те тако звати
Мила земљо, мили доме
На срцу је слатко твоме


Срећно живет ко у рају,
Где милине вечно трају
У теби ћу срећно тек
Проводити овај век.


Прости деци мати мила,
Сто су тебе увредила.
Синци ће се поправити,
Грозне сузе за те лити.


Јер признају грехе тешке,
Питају се за погрешке.
Живот и крв лиће сви,
Да се опет дигнеш ти.


Подигни се мати мила,
Да нам будеш што си била,
Јер си тужно робовала,
Дуго сузе проливала.


Сунце ти се већ родило,
Које ти је зашло било.
На криоцу вазда твом
Утеха је срцу мом.



*          *        *


И само дотле, до тог камена,
До тог бедема -
Ногом ћеш ступит
можда, поганом!
Дрзнеш ли даље? ...
Чућеш громове
Како тишину земље слободне
Са грмљавином
страшном кидају;
Разумећеш срцем страшљивим
Шта са смелим гласом говоре,
Па ћеш о стења тврдом камену
Бријане главе теме ћелаво
У заносноме страху лупати!
Ал један израз, једну мисао,
Чућеш у борби
страшној ломљави:
„Отаџбина је ово Србина!”


*         *         *


Сини јарко сунце са Косова.
Не дамо те, земљо Душанова.

 Не дамо те, земљо Немањића, Обилића, браће Југовића.

Сви ће Срби као Југовићи
за крст часни на Косово ићи,.

Да одбране земљу благодатну
 За крст часни и слободу златну!

Од Крушевца, Призрена, Цетиња, Дубровника,
Книна, Невесиња,

са Авале, Ловћена и Шаре, кличе Србство, устани, Лазаре.

Док је Пећи и док је Дечана, Грачанице и Газиместана.

Не дамо те, васкрсло Косово најсветије поље Србиново!