Злокобне и судбоносне 1813. године Први србски устанак је био у крви угушен. На десетине хиљада Турака, Арнаута и потурица у саставу војске Отоманске империје кидисало је на устаничку Србију из три правца:
- од Ниша Цариградским друмом, од Видина
- преко Неготина и
- од Зворника са Дрине.

На састанку устаничких првака разматрало се шта је најбоље чинити и како да се организује одбрана. Вожд Карађорђе, исправно оцењујући снагу непријатеља је заступао идеју да се србска нејач, жене, деца, старци и немоћни упуте у збегове, да се градови и битни путни правци не бране, већ да се војска пребаци у шуме и брда и да се одатле неда Турцима станка и одмора, већ да се бију свуда и у свако доба.

ГУШЕЊЕ УСТАНКА

Међутим, други силно обогаћени устаници на челу са Младеном Миловановићем нису желели да тек тако предају Османлијама свој нагомилани иметак по градовима, већ су се залагали да се војска подели на три дела и да се брани продор Турака  на сваком фронту. На жалост, Вожд је био прегласан. Устанак је угушен у крви, земља је поробљена, а Порта издаје чудовишни катил-ферман којим се Срби стављају ван закона и сваки злочин над њима се сматра правно дозвољеним. Тешко болесни и скоро непокретни Карађорђе са пратњом одлази у збег преко Саве у Срем, заједно са много устаничких вођа.

Цела Србија се тих дана слила на обале Саве и Дунава, тражећи спас бекством преко реке од турске освете. Вожд се зауставља у манастиру Фенек где данима пати због судбине свог напаћеног народа, а Прота Матеја Ненадовић примећује како је Карађорђе видно смршао и оседео. Оца модерне Србије судбина и бечке власти тих година селе из места у место, држећи га у својеврсном кућном притвору, да би га коначно интернирали у Русију где борави у тврђави Хотин и у граду Јашију.

Карађорђе непрекидно преклиње руског цара Александра, победиоца Наполеоновог, да му омогући да се врати у отаџбину и наново подигне народ на устанак. Цар Александар, због склопљеног мира са Турцима није био вољан да му изађе у сусрет све до маја 1817. године, када му дарује 4.000 златних дуката за потребе устанка и дозвољава да се врати својој земљи.

ДРУГА СРБИЈА

То није била иста земља коју је Вожд оставио две године раније, у њој су сада владали други људи и други закони. Наиме, Други србски устанак из 1815. године окончан је усменим споразумом београдског везира Марашли- Али паше и Милоша Обреновића, вође Другог устанка, којег је лично Карађорђе као венчани кум оженио Љубицом. Милош Обреновић је био један од ретких устаничких правака који није бежао из Србије 1813. већ је са својом породицом испред сеоске цркве пао на колена и молио за живот великог крвника Хуршид- пашу који га је поштедео. Због тога га је народ изузетно ценио и поштовао.

После бојева и великих победа на Љубићу и Дубљу, лукави Милош Обреновић је понудио Марашлији мир, који је прихваћен и власт је међу њима подељена. Ђорђе Петровић је наивно мислио да ће се са својим кумом Милошем моћи да се договори о подизању некаквог новог устанка. Неповерљиви Милош, преплашен за своју власт и за какав-такав мир у Србији, а пошто је сазнао да се Карађорђе вратио, окупља виђеније србске кнезове у свом конаку у Крагујевцу, где их убеђује да се Карађорђе мора убити.

Нико од кнезова му се није смео супротставити, знајући да ако то учине, ни сами се својих глава неће још дуго наносити. Наређење за тај гнусан злочин је добио нико други до кнез Вујица Вулићевић, такође Карађорђев кум и повереник, који је и организовао збег на имању Драгића Вујкића у селу Радовање крај Велике Плане где се Вожд сакривао.

ЗЛОЧИН И КЛЕТВА

У сам освит зоре, на Светог Архангела Гаврила 13/26. јула 1817. године, Вождов сапутник Наум Крнар је изашао из скровишта, не би ли наточио воде на оближњем извору, док је Карађорђе још био у дубоком сну. Џелат Никола Новаковић, мрзак и одвратан човек, који је многе србске главе носио турцима на ноге, а чијег је брата за време устанка Вожд погубио, користи ту прилику.

Није се усудио да Ђорђија убије из пушке, јер Карађорђа метак не погађа, већ га је у сну ударио двапут секиром за дрва у груди и тако усмртио оца модерне Србије, а недуго потом је убио и Вождовог посилног Наума. Обојици је одсекао главе јатаганом и однео кнезу Милошу у Крагујевац.

Међутим, ту се прича не завршава. Све виновнике овог догађаја сустигла је Карађорђева клетва. Никола Новаковић је полудео, убрзо се озбиљно разболео у умро у највећим мукама, а чланови његове породице су такође врло рано преминули.

Кум Вујица је годинама чуо глас Карађорђев у глави, патио је од несанице и такође је убрзо умро, а његова лоза се угасила. На послетку, Мајским превратом 1903. године убијен је и последњи Обреновић - краљ Александар, тако да је и потомке Милоша Обреновића сустигла трагична судбина.

ДВА ВЕКА КАСНИЈЕ

У недељу, 11. фебруара 2018. баш на годишњицу смрти првог србског краља након Косовске битке, Милошевог братанца, краља Милана Обреновића, пружила ми се прилика да посетим Велику Плану и Радовањски Луг и поклоним се сенима Бесмртног Вожда.

Љубазношћу једног познатог планинарског друштва из Београда, заједно са својом женом Софијом, око 08:00 ујутру кренух аутобусом пут Велике Плане. Пут је био више него пријатан, за нешто више од сат времена опуштајуће дремке обрели смо се у Великој Плани.

Према плану туре, упутили смо се у шетњу дугу 15 км по Радовањским брдима, а прва станица нам је био на  далеко чувени манастир Копорин. Манастир Копорин, задужбина Деспота Стефана Лазаревића, велика светиња овога краја, налази се ушушкан у шумици између околних брда, на извору свете лековите воде, која је многим паровима без деце омогућила да се остваре као родитељи. Манастир је силно страдао за време небројених најезди разних освајача, врана и гаврана које је несрећа наносила у нашу дивну земљу и тако је и сам делио судбину народну.

Након паузе за молитву и паљење свећа, наставили смо пут кроз лелујава брдашца радовањска. Иза једне кривине, угледасмо обрисе још једне светиње и схватисмо да се приближавамо трагичном месту.

КОД ХРАСТА

Испод једног великог храста покрај друма, налази се место где је тело Карађорђево било сахрањено након убиства. У непосредној близини, краљ Александар I Карађорђевић је 1930. године саградио лепу цркву захвалницу свом прадеди. Поред цркве се налази, конак и музеј посвећен Карађорђу Петровићу.

Ту развисмо 'нашег Вожда' којег смо поносно носили цео пут и усликасмо пар успомена. Након фотографисања и кратког одмора упутисмо се даље ка селу Радовање. Успут смо свратили у планинарски дом где су нас љубазни домаћини напојили кафом и чајем и фино заложили вуруну, тако да се сити окреписмо и огрејасмо.

Софија је тужно приметила како нема сада већ легендарног 'десног чаја' са Колубарског марша, али шта да се ради, није био ту Трајче, који би га сигурно омогућио. Након пола сата, настависмо пут кроз шумарке ка одредишту.

Изненада, пролазећи кроз храстов гај, налетесмо на велику белу руину некадашњег хотела, који је као жртва транзиције остао аветињски да сија, чекајући бољу будућност. Пошто смо га заобишли, наилазимо на циљ нашег путовања.

ДУКАТИ ЗА ПОКАЈАЊЕ

Црква Преноса моштију Светог Николаја, у народу позната као Покајница, јединствена је црква у свету по много чему. Наиме, 4.000 дуката које је Карађорђе са собом понео завршило је, на послетку, код кнегиње Љубице, жене кнеза Милоша. Ова добра и побожна жена је тај новац вратила проклетом Вујици Вулићевићу.

Вујица је читавих годину дана чуо глас кума чије је убиство наредио. Решио је да се искупи како год може и тај новац је потрошио зидајући ову светињу. Црква Покајница је једна од последњих преосталих цркава брвнара у свету, изграђена је 1818. године. У тешка времена, Срби су своје цркве зидали од дрвених греда, а у тренуцима када треба спашавати живу главу, своје светиње су рушили, паковали и поново зидали на неком скровитијем месту.

Улазом у Покајницу доминира ниска греда која је онемогућавала разулареног Турчина да на коњу ујаше у цркву. На месту где је олтар цркве се тачно налазио тор за јагањце где се Вожд скривао и где је последњи пут уснуо у ноћи када је убијен. Олтар су осликали монаси из светогорског манастира Зограф, а централна икона Светог Ђорђа је дар самог Вујице.

Упалисмо свеће, саслушасмо причу о србској неслози и Вождовој клетви од љубазниих монахиња и пуни утисака се упутисмо назад за Београд.

Радовање - најлепше име за најтужније место, само је још једна од многобројних историјских иронија којима је препуна наша поносна земља окупана и освећена јуначком крвљу.

Шта би други народи дали да могу да се подиче таквим јунацима, таквим слободним духом, поносом и непокором?
 

- "И не заноси се идејом да је умро Црни Ђорђе
пуна их је Србија, све црњи од црњег!"
 

Александар Алемпијевић
12.02.2018.