Октобра 1915. године када је Аустро-Угарска царевина скупа са Немачком покренула своју другу велику офанзиву на Краљевину Србију у Великом рату, наша Врховна команда је донела одлуку о повлачењу војске и државног апарата на југ, у Грчку, јер су тамо савезници очекивали успостављање фронта. Србију је напало скоро милион непријатељских војника. Скупа са војском кренуо је један део народа... који су препешачили стотине километара, а тај период србске историје је познат као Албанска голгота.
Онај део народа који је остао у Србији био је стално нападан, највише од бугарских војника поготово у источној и јужној Србији. Бугари су спроводили прави геноцид. Убијали су мушкарце, жене, децу... отимали су стоку, палили куће, штале... људи су мењали презимена под притиском и др.
Како су савезничке снаге у Грчкој успоставиле фронт и сломиле отпор Бугара и Немаца на Кајмакчалану заједно са србском војском септембра 1916. године, то се бугарски терор појачавао из дана у дан. Почетком 1917. године отпочела је насилна мобилизација србских младића од бугарских окупационих власти. Тако је кренула и побуна Срба у Топличком крају која се претворила у Топлички устанак, у коме је учествовало преко 12.000 устаника, док су окупатори послали 30.000 солдата да угуше устанак. Активна борба србских устаника трајала је месец дана... и ослобођена је велика територија, али након гушења убијено је скоро половина... Биле су касније спорадичне борбе четничких јединица.
Овај устанак је био једини устанак у Првом светском рату који је подигао неки народ на окуприраној територији.
Свакако да су то били више него довољни разлози да кренемо у недељу 26. фебруара 2017. у Прокупље на обележавање 100. годишњице Топличког устанка где је планирано вишедневно обележавање. Огласили смо и најавни плакат још три недеље раније, да организујемо пут из Београда до Прокупља тај дан.
Са нама је на пут, поред сабораца које смо водили већ раније, кренуо и чика Раде Петровић који је из овог краја пореклом, а иначе он је идејни творац споменика Гвозденом пуку у селу Игриште, код Куршумлије.
Покрет је заказан за 06:00 на стандардном месту - Главна железничка станица. На моје велико изненађење, без минуте кашњења, ми крећемо са два пуна аута пут југа Србије. Нисмо имали нека задржавања сем редовних.
Пре одласка у Прокупље, отишли смо до Гаџиног хана, који се налази 20-ак километара јужно од Ниша. А разлог је тај што смо посетили споменик Драгутину Матићу, србском извиђачу познатији као Око соколово. Тамо смо се сликали и видели групу мештана који су такође се намерачили да иду тај дан у Прокупље на манифестацију.
У Прокупље стижемо негде око 11 сати, када смо видели колоне људи који се крећу ка центру града. Мислим да одавно Прокупље није видело толико хиљада људи на својим улицама. Оно најтрагичније у тој маси је што већина је дошла ту "по задатку", тачније људи који нису дошли из неког идеала као рецимо ми из Србског Светионика, него са циљем да сачувају себи посао.
Оно што је мени било драго што сам упознао једно добро чељаде из поштене куће, Даницу из Ниша. Она је довела своју породицу тај дан у Прокупље, а такође је после са нама наставила путешесвије.
Шта се дешавало на бини и око ње не бих да коментаришем. Времена се мењају, али ми као народ остајемо таоци идолпоклонства и партиократије. Ко не верује, нека прочита мало дела Милована Глишића и Радоја Домановића, па ће схватити.
Чим се завршио тај званични део и почела маса да се разилази, ми смо ступили код споменика Топличким јунацима. Поклонили се и раширен је велики транспарент Колубарска бригада, који се већ виорио на Церу, Љигу, Кајмакчалану, у Битољу, Мојковцу, Солуну итд. Почеше да севају блицеви, а присутни се у чуду питају ко су ови...
Посетили смо и спомен-бисту Кости Војновићу, четничком комаданту, једном од огранизатора Топличког устанка.
Након споменика јунацима, посетили смо и Музеј Топлице, где је била поставка Топличког устанка. Добро је било одрађено, само ми је жао што нисмо ту дуже могли да будемо и да чујемо од кустоса нешто више и значајније од онога на панелима музеја.
По плану идемо у Игриште, које се налази у брдима изнад Куршумлије, на 1.000+ метара надморске висине. Тако да смо за дана видели чувени споменик, који су мештани овог села прошле године открили почетком октобра месеца. Сада смо чули од чика Радета и причу, како је то све текло, од идејног решења, до отварања, где је било присутно више хиљада људи, скупа са војском, свештенством и представницима локалне самоуправе.
Нама је најзанимљивији део био о самом Гвозденом пуку, јер нема села у Топличком крају а да није дао синове или очеве, за Други пешадијски пук "Књаз Михаило". Из куће Петровића у Игришту отишло је пет војноспособних мушкараца, а вратио се само један. Седамнаест их је отишло из Игришта и њихова имена су написана са задње стране споменика.
Четвртина највреднијих одликовања (Карађорђева звезда) у Великом рату је додељена јунацима из Гвозденог пука. Неки борци су понели и два пута, а неки и три орден Карађорђеве звезде. Тада ордење нису додељивали комаданти, нити комисије, већ сами војници су одлучивали о томе, што даје још више на значају.
Иначе, где год је било жестоко, где год се битка ломила и пакао на земљи, као што је то било у Брегалничкој, Кумановској, Церској, Колубарској бици... на Кајмакчалану, Солунском фронту... свуда су ишли горштаци из Гвозденог пука на јуриш и гонили непријатеља. Где год да су немачки, бугарски и аустро-угарски војници чули име или покличе ових јунака, бацали би пушке и бежали.
Свакако да ћемо овде долазити још пуно пута.
Један део наше бригаде је отишао право за Београд, а други део је навратио у село Плочник, где смо посетили оца од нашег другара Марка. Његов отац, је то преподне имао незгоду и била му је неопходна помоћ лекара. Није нам падало напамет да га оставимо самог, тако да је Зоки отишао са њим прво у Куршумлију, а онда у Прокупље, где му је после пуно перипетија указана лекарска помоћ.
Тако да је други део бригаде стигао касно у Београд, око поноћи... али не мари. Поред свега овога, ми нисмо изгубили душу. Још једна успешно одрађена акција СРБС-а.
Милан Чучковић
28.02.2017
Хвала за друштво на јучерашњем обиласку споменика.
Драго ми је да смо ишли у Гаџин Хан поготово што сам гледао неку емисију пре пар дана везано за Драгутина Матића и тај споменик.
Никола Трајчевски
28.02.2017.
Утисци су феноменални. Кренувши кући тата ми се захвалиo што сам им приуштила онакав дан, додуше није била само моја заслуга, али сам тад видела да им се стварно допало.
Мени је исто било предивно, надахнуло ме је да наставим са оним што радим.
Даница Степановић
28.2.2017.