Пребиловци су мало село у Доњој Херцеговини, између Мостара и Чапљине. Већини Срба овај појам "Пребиловци" је и даље нажалост непознат... а требало би да буде обрнуто. Зашто?
Зато што су Преблиловци најстрадалније (процентуално по броју становника) европско насеље током 1941-1945. Док по ужасима извршења злочина свакако спада у сам врх злодјела која су учињена током Другог свјетског рата.
Херцеговина, тај љути динарски крш је од вајкада рађао и стварао специфичне (не)људе. Или су били најбољи или најгори, ријетко је била средина. Добар део Херцеговине, али и Далмације, Лике, Босне, Кордуна, Славоније и Баније је покатоличаван у XIX и почетком XX вијека. Није то било случајно, нити дело појединаца, већ паклени план Ватикана (папске државе), са циљем да се граница према Православљу одбаци што више на Исток, а уједно да добију љуте борце за своје погане планове.
Њихов пројекат клеро-фашистичка Независна Држава Хрватска је током четири ратне године прогутала преко 1.500.000 Срба гдје су они обитавали стољећима: Од Драве до Јадрана и од Дрине до Загорја.
Нису убијани само у кућама, вашарима, зборовима, путевима, шумама већ су оснивани концентрациони логори (Јасеновац, Стара Градишка, Даница, Јадовно, Крушћица, Доња Градина и др.), чак и за дјецу (Сисак и Јастребарско), што је јединствено у историји људске цивилизације.
У љето 1941. покренуте су бројне усташке злочиначке акције против Срба у Херцеговини, што је прерасло у геноцид тј. истребљење Срба. Тако су усташе под командом Ивана Јовановића званог Црни, упале у богато србско село Пребиловци 6. августа 1941. гдје су се налазили углавном жене и дјеца.
Мушкарци су били ван села, у шумама спремајући отпор. За један дан у Пребиловцима убијено је преко 500 Срба тј. жена и малишана на најстрашније начине. Многи су чак бацани у јаму Шурманце и сл. О томе је чак и италијански војни обавештајац Александар Лузано изјвештавао команду у Италији. Нико није реаговао.
Преко 880 Срба, од 1.000 предратних становника Пребиловаца је убијено у рату. Преживили су углавном мушкарци, који су се женили посље рата и новој дјеци давали имена убијене дјеце. Комунисти су забрањивали да се прича о овом страшном злочину, а починиоце су избјегавали да процесуирају.
Штавише, јама у којој су побацани херцеговачки Срби је 1961. забетонирана, као и многе друге јаме, без да су извађене кости мученика.
Тек 1990-1991 када се бивша Југославија почела разбијати кренуло је откопавање тих јама. Кости мученика су сахрањени у крипту пребиловаке цркве. Да би хрватске (пара)војне снаге почетком јуна 1992. у Пребиловцима починили нови прогон Срба и минирале крпиту са пластичним експлозивом, велике разорне моћи. Хтели су да униште трагове о злочину својих предака.
Први србски повратници у Пребиловце су дошли 1999. године, а обнова цркве је кренила 2014. године. Освештана је наредне године уз помоћ власти Републике Србске, пошто су Пребловци припали Федерацији БиХ, након Дејтонског (не)споразума.
Све ове горе наведене чињенице су нас навеле да поново одемо у Пребиловце, овај пут преко удружења СНД Пребиловци из Београда, које води Миленко Јахура, потомак преживјелих Срба. Организован је један аутобу за поклонике из Новог Сада и Београда, а други за Поткозарје и Бања Луку.
Полазак из Београда је био заказан за 17:00 сати 5. августа 2017. године. Комшија мој Чеда и ја стижемо на вријеме. Како је чика Миленко рекао да ће аутобус мало каснити, одосмо до продавнице, па смо добили место на спрату, скроз позади.
Тамо сретосмо двојицу старијих људи, један је био наше горе лист из Плавна пореклом сада настањен у Петровграду. Други је Херцеговац из Новог Сада. Поред њих били су ту и две цуре: Милица и Јована, свјесне Србкиње, јер знају зашто иду на оваква путовања, зашто треба учити заборављане лекције.
Прва пауза је била у Бијељини, а друга у Јабланици, гдје смо срели и други аутобус. На административном прелазу нисмо имали проблема нити нас је ико малтретирао, снимао и сл. Нисмо нигдје свраћали успут, већ право за Пребиловце.
Стижемо у зору око шест сати изјутра, када је паркинг око цркве био празан. Прилика да се мало разбудимо од напорног пута.
Чудна ствар ми је била то што је нас укупно дошло 120, а у пребиловачку цркву Васкрсења Христовог једва да је било 50 поклоника... Тамо нам је домаћин и организатор пута Миленко Јахура причао историју села Пребиловци, највећим дијелом о страдању и покољу августа 1941. године. Један дио тога смо забиљежили видео камером.
Врућина је већ почела да чини своје, те смо често посјећивали чесму испред цркве.
Око 09:00 сати почеше да долазе и људи из околних мјеста: Невесиње, Требиње, Гацко, Мостар, Чапљина и др.
Парастос је служио владика Атанасије, познат по томе што воли да грди вјернике који немају пристојно понашање или одјећу. Грми и сева све из њега као огањ живи, да се многи плаше доћи у његово присуство. Касније чујем да воле Херцеговци што је он код њих дошао... јер је кажу завео реда.
Распустило се то по црквеним зборовима, примила се опасно западњачка (не)култура, да не кажем разврат и паганија, па веле да и треба такав један да удари шаком о стол.
Управо је владика Атанасије служио литургију и молебан за пребиловачке новомученике, када је црква била пуна. Додуше један добар део вјерника је био напољу, пошто је сунце добро припекло, па је тешко било издржати унутра.
По завршетку парастоса, владика Атанасије је држао бесједу у цркви, у којој је без длаке на језику говорио о нама и онима који нас тлаче. Мноштво присутних ван цркве је благосиљано водом из чесме. Тамо сретосмо ходочаснике из Невесиња. Они су препјешачили 62 километара за 12 сати. Иначе и они су чули за Србски Светионик... што би Рада ономад рекла "Па, прича се...", мало смо продиванили.
Пјешака одосмо до месне заједнице, која је претворена у спомен собу за страдалнике пребиловачке. Тамо је био уприличен хладни ручак са пићем. Сједосмо нас пар у хладовину, јер врућина је била скоро несносна. Тамо ниоткуда се појавише момци из Требиња: Чаки, Пеђа, Боки и др. Било је уствари приједлога да идемо на оближње језеро, али Зоки рече да је тешко тамо прићи, јер је све обрасло трском.
Предложи он да Пеђа извади гусле, па да мало загусла ту на светој херцеговачкој земљи. Мало се Пеђа нећкао, али донесоше се гусле. Иначе, гусле сам од скоро заволио када ме другар прије двије године одвео на гусларско вече. Слушао сам и раније гусле, али невоља је када лош гуслар загусла и мрмља себи у браду. Пеђа није такав, баш напротив.
Док није загуслао, нас 6-7 је било ту у хладовини и диванило, тачније чекало вријеме поласка за кући. Међутим, звук гусала је само привлачио људе около... и старо и младо и жене и мушкарце. Почело се то ширити, па направисмо непланирано Сијело у Пребиловцима. Да, баш ту на светој земљи која је доказ Христовог васкрсења.
Видио сам ја да ће и млади Никола да зарозга са овим херцеговачким младићима, јер он је својевремено розгао на Десетој Крајинади и водио крајишку пјесму. Пеђа добро гусла, али Чаки има гласчину, за први глас, дере као Максим.
У паузама гуслања причао је Пеђа и своје неке догодовштине, тачније као је умало допао затвора због стихова које пише. Опјевао је он гашење пожара код свог комшије, који је то криво схватио, па га пријавио полицији. Ови послали кола плаво беле боје по њега и право у станицу. Тамо инспектори када су чули шта је посреди веле му: "Ајде бјежи мали, и пази шта пишеш".
Није он имао злу намјеру, већ умјетност смркнути људи слабо схватају.
Бурсаћу, Милени, Ивану и Милану се брк смјешкао док смо слушали песму у сред Пребиловаца, док је мој комшија Чеда шалабазао около, разгледао, чак је и балкаву добио од мјештана.
Дође и вријеме поласка тако да смо покупили ствари да не остављамо тамо нереда и пјешака до цркве. Тамо смо направили неке заједничке фотографије. Пошто смо од раније добили благослов од оца Марка да развијемо наш транспарент ТРАЖЕ ДА ИХ ЗАБОРАВИМО, тако смо начинили и пар фотографија са њим.
Повратак прилично напоран, стигосмо у рану зору, па правац на први јутарњи аутобус. Није нам жао, напротив. Ова поклоничка путовања на света мјеста само крепке душу, поготово у оне крајеве који су нам срцу драги.
Милан Чучковић
07.08.2017.
КАКО СМО ПОБЕДИЛИ СМРТ И ЗАБОРАВ У ПРЕБИЛОВЦИМА
Јуче у Пребиловцима, после Литургије и ручка, у двориштву парохијског дома, у хладу, са нашим домаћинима Херцеговцима, уз гусле и сједињене гласове, потврдили смо победу живота над смрћу.
На овом месту је 1941. за свега пар дана број Срба "смањен" са преко 1.000 на испод 200, захваљујући усташама које су "само радиле свој посао" .
И поново је село 1992. "очишћено" од Срба, када су потомци усташа кроз униформе ХВ, ХВО и ХОС етнички протерали Србе, спалили им куће и минирали храм у коме су биле кости Пребиловачких мученика из 1941.
Међутим, време је најбоље "решето" истине и историје. Да су они изгубили а ми победили најбоље се видело јуче. Џелати су давно заборављени, били из прошлог или препрошлог рата, памти се само њихово злодело, они су готово "анонимни починиоци".
Са друге стране, наше жртве су посвећене и освећене и данас за њих сви знају и тако су у Оном животу победили овај овде, земаљски и победили своје џелате.
Исто тако, ми, њихови потомци, чувамо сећање на њих и сведочимо о њиховој победи.Тако смо и јуче урадили, тако ћемо и сутра радити и тако све редом, док се прилике не окрену и Срби не буду поново на свим својим огњиштима, згариштима, кућама и рушевинама.
ВРАТИЋЕМО СЕ КАО ШТО СМО СЕ УВЕК ВРАЋАЛИ!
Никола Јовић
07.08.2017.
Крсни хљеб (славски колач) у славу и част Светих Пребиловачких и доњохерцеговачких мученика у рукама владике Атанасија. Преломљен је јуче у одсуству кума славе Павла Булута, најстаријег и јединог још живог Пребиловчанина који је преживео усташки покољ 1941. године.
Павле је велики пребиловачки прегалац и живи стуб борбе за обнову и очување села. Његово писмо из болничке собе у Београду прочитао је свештеник Марко Гојачић окупљенима на трпези љубави у Дому "Свети Краљ Милутин". Павла је у славском обреду заступао његов брат Милко Булут. Радује нас Павлов опоравак после операције.
Свако добро нека му подари Господ молитвама Светих Пребиловачких и доњохерцеговачких мученика!
Многаја љета!
Миленко Јахура
СНД Пребиловци
07.08.2017.