Ако имамо чиме као народ да се поносимо онда су то свакако наша традиција, односно наслеђе и славна историја... заправо како би Латини, старе варалице говорили "historia est magistra vitae", што би у преводу знчило да је историја учитељица живота. Зашто? Па зато што онај ко контролише прошлост, контролише и будућност.

Нажаност, већ деценијама се нама Србима историја искривљује, подмеће другачије од онога што јесте прави се непотребна замршеност, тако да они који имају жељу да уче тај предмет у школи добију супротан ефекат.

Наше удружење Србски Светионик је поред ширења националне свести себи као циљ узело још обилазак значајних историјских места за наш народ. Тешко да постоји место а да нисмо били негде у протекле три године.

Таман у време када смо ми имали оснивачку скупштину, у Нишу један велики родољуб генерал Милосав Симовић узео је себи у задатак да направи једну спомен собу за све србске жртве и погинуле борце у ратовима деведесетих година 20. века у згради Команде КоВ Србије у центру града Ниша. Мало касније видео је он да ту има могућности да се то прошири на друге временске епохе, али да је то изузетно захтеван посао који тражи велико одрицање. Презентовао је то својим најближим сарадницима и рекао је да то не раде за плату, нити себе лично, већ да је то за читав наш народ и да остаје поколењима.

После две и по године мукотрпног рада отворена је Спомен-соба у Нишу где се нашло много тога из историје нашег народа... Почевши од Немањића, Косовског боја и распада средњовековног србског царства, па преко србске националне револуције коју су предводили Вожд Карађорђе и Милош Обреновић почетком 19. века... затим ослобађање Старе Србије и Балкански ратови 1912-1913... па до Првог и Другог светског рата, три јужнославенске државе и на крају несрећни распад и ратови 1990-их на тлу СФРЈ.

Знајући да све ово постоји, не само ја већ и остали чланови Србског Светионика су имали жељу да то виде, посете, и доживе, јер смо начули од наше Раде да је нешто вансеријски урађено. Било је првобитно неких планова да се то обиђе пре другог Чегарског марша, али смо одустали на савет Раде јер како вели она то просто није могуће обићи за два сада. Али да свакако треба писмена најава на електронску адресу команде Ков Србије. Писали смо један допис и добили одобрње за суботу 30. јун 2018. године.

Погледам ја у наш календар и видим да је тада и годишњица Боја на Брегалници, односно најзначајнија битка Другог балканског рата, јер је тада Вардарска Македонија одбрањена од Бугара. Супер, помислих, таман да мало се искомбинујемо за пут.

Тако смо јуче у рану зору кренули пут града Ниша, Неша, Зоки, Стане и ја. Док су нас Рада и Сташа чекали испред зграде Команде. Поред наше делегације, била је још једна делегација из Ниша, тако да је нас петнаестак ушло у зграду и дочекао нас је потпуковник Слађан Христов. Он је направио мали увод и провео од приземља до трећег спрата зграде која је уствари претворена у један музеј града Ниша и Србије.

Док смо се ми спустили касније на први спрат долази и генерал Симовић где нас све поздравља и почиње причу како је све настало, како се родила идеја. Затим како се радило напорно чак и даноноћно. Не само то, дешавало се да у пола ноћи се пробуди са решењем неког проблема како где да се стави, јер је желео да то буде једна фасцинантна и репрезентативна прича на коју ће и странци бити одушевљени.

Погледали смо експонате разних униформи, оруђа, наоружања, борбених возила, докумената, макета из протеклих векова... све то је систематски рађено и поткрепљено са сликама и текстом да свако ко жели може да заволи историју баш ту на том месту.

У једном моменту дошли смо и до спомен-собе где смо видели Вечни пламен и то је посебан доживљај не само за мене већ и остале. Била је то прилика да положимо венац и минутом ћутања одамо пошту жртвама. Мало после тога одведоше нас у спомен капелу овог музеја, што је такође било урађено како Бог заповеда.

Читаво време обиласка овог музеја генерал Симовић је причао и неке анегдоте, везано за прављење ове приче, али и личног живота. Ја ћу навести само ону о којој су сви плаћенички медији брујали... Ради се о томе да је генерал Симовић на једној војној свечаности запевао стару четничку, односно комитску песму "Планино моја"... коју су србски герилци односно борци против Османлијске царевине спевали почетком 20. века, када је Четнички покрет и настао у Старој Србији, односно Вардарској Македонији.

Тај снимак је на интернету "таворио" месецима, док злобни људи не поведоше медијску хајку против њега, јер последње две деценије србски родољуби се медијски представљају као ванземаљци. Читава ствар је доспела и до Народне скупштине?! Од толико проблема у нашој држави, генерал Симовић постаје Проблем број један. Да није трагично било би смешно.

Очигледно да је некоме засметао тај његов рад, тачније Спомен-соба па су вероватно плаћеници морали кору хлеба да зараде тако што ће ширењем медијских лажи о генералу Симовићу дискредитовати и његов рад. Али наравно, да то није успело. А генерал поред велике храбрости што је тада отпевао ту песму, показао касније и присебност да не обраћа пажњу на такве бедастоће у најмању руку.

Но, на самом крају наше посете Сташа је изразила жељу да једну песму отпева у том централном холу. Из њеног грла се зачу "Србкињица једна мала, по Косову цвеће брала"... Сви присутни су занемели и стајали укочени док је њено срце наставило да пева. На крају је и генерал изљуби три пута и захвали.

Таман да се и ми бар мало одужимо генералу, па смо му поклонили мајицу Чегарског марша, календар Србског Светионика и урамљену захвалницу Трећој бригади КоВ Србије, јер су њени припадници нама много помогли пре два месеца у организацији на Чегарском маршу. Направили смо и једну заједничку фотографију.

Нисмо могли више остајати, јер нас је чекало даље путешесвије све до Штипа, где смо требали обићи спомен плочу за Брегалничку битку. Тако се растасмо и пут под точкове.

Свакоме од вас би препоручио да дође у Ниш и да поред Чегарског споменика обиђе и овај музеј, јер то је прича која вам враћа блажени осмех на лице и веру у родољубље. Да знате са чиме ћете пред Милоша, Лазара и остале србске витезове.

АМИН БОЖЕ!

Милан Чучковић
01.07.2018.

Ја сам пуна утисака. Неке ствари се не могу речима описати.

Довољно је да кажем да сам баш поносна што сам део овог великог народа и још поноснија што сам посетила света места где сам могла да одам  почаст свим људима који су себе жртвовали да би ми живели!

Свака част свим људима који су се потрудили и направили велику светињу у сред Ниша, а то је спомен музеј. Као и до сада Србски Светионик је био на висини свог задатка.

Сташа Митић
01.07.2018.