Деца која су рођена на Косову и Метохији 1990-их година одрастала су у суровим условима живота где су им детињство чиниле бољдикаве жице, каменовања Албанаца, НАТО бомбе, пушке КФОР-а... Лопта је била за многе од њих мисаона именица, а о слаткишима и да не причамо.
Прогони, избеглиштво, згаришта, убиства и отмице најмилијих, неимаштина били су невесела свакодневница. О тој чињеници зна један део људи у Србији који су последњих година били на Косову и Метохији или пак се друже са косметским Србима. Већи део људи у Србији ове податке не зна... заправо не жели да зна јер сама чињеница да се нешто зна морало би се и урадити, зар не? Савест вам то намеће.
Сада већ далеке 2005. године глумица и родољуб Ивана Жигон током једних од својих посета јужне србске покрајине упознала је Гаврила Кујунџића, наставника музичког васпитања који је и поред те морбидне стварности покушавао деци уз своју хармонику да разбије размишљања о лошим стварима са којом су окружени.
Видела је и сама Ивана Жигон да ту има пуно талентованих девојчица и дечака који имају анђеоске гласове тј. знају да певају. Тако су настали Косовски Божури (Јелена, Јован, Милош, Драгана, Маја, Лепосава, Ивана, Мирјана, Милица, Милан...). Ивана је тако одлучила да ту децу поведе ван тих бодљикавих жица и суморне стварности у свет.
За тринаест година колико постоје Косовски Божури имали су преко 150 концерата у Републици Србији, Црној Гори, Републици Србској, Русији, Белорусији, Француској и др. Постали су прави амбасадори Косова и Метохије који су на најлепши начин промовисали духовну и културну баштину свете србске земље.
У међувремену та деца су постали људи, они млађи још студирају, ови старији позавршавали факултете, запослише се, удале се девојке... али нису престали са песмом, на радост људи који уживају у њиховим песмама.
Знајући да на Косову и Метохији још увек има гладних и сиромашних људи којима је три или чак два оброка највећа жеља, Косовски Божури не престају са хуманитарним концертима...
"Востани Сербие" је нишко удружење које званично постоји свега неколико дана сачињено од три момка и једне девојке решило је да направи један хуманитарни концерт за помоћ Народним кухињама на Косову и Метохији. Читав концерт је припремљен за пет дана, веровали или не.
Сташа ми послала поруку за најаву тог хуманитарног концерта за недељу 18. марта, дода како ће сигурно ићи са Радом. Видех на плакату наравно и учеснике посмислих како би било одлично да и ја будем тамо, али то баш и није једноставно јер Ниш није Смедерево или Пазова па да тркнеш...
Вероватно и Бог слуша моје размишљања, па ме тако позове Милица и пита да ли би био проблем да их возим на тај концерт у Ниш. Ихх, шта она мене пита... У три речи смо се све договорили.
Ипак, није било баш све како смо замишљали јер Трајче је остао у Београду пошто за тај превоз нисмо никако могли да се искомбинујемо. Ситуација је била таква да смо покушали комби да нађемо, али безуспешно.
То јутро устадох рано и пре зоре јер сам морао да заменим оца на послу... па сам цупкао од ујутру и чекао кад ће доћи 13 сати да кренем на договорено место. Покупих четири Божурке: Миру, Јелену, Јецу и Милицу и крећемо према граду Константина Великог. Два и по сата лагане вожње на путу који је био више него добар, па смо диванили о којечему... нпр. о неким свемирским аутобусима и сл. Цуре се поштено испаваше поготово зачеље, док је председник морао да вози.
Улазимо у Ниш и зврцнем ја Раду те је питам за тачну навигацију до Дома Војске Србије у центру града. Она то објасни у пар реченица и тако ми нађосмо циљано одредиште. Сачекамо организатора Жарка који нас после пусти на паркинг.
Спроведоше нас до свлачионица где се ја нисам пуно задржавао пошто сам знао да ће ове Светионичарке доћи, а и требали смо имати радни састанак. Дадох ја Жарку наш нови транспарент специјално направљен за Косово и Метохију, са сликом Газиместана, кнеза Лазара и Милоша Обилића уз познате стихове песме о Космету. Елем, нађох ја њих па је одучено да идемо код Бобана у кафе Париз да мало продиванимо и њега питамо за јуначко здравље.
Тамо заседнемо и поручисмо пићенце, а договарали смо се око припремних ствари и поделили задатке ко ће шта да уради за наш други Чегарски марш у недељу 27. маја 2018. године.
Већ се приближавало 18 сати када је требало да почне концерт... отишли смо пут Дома Војске, а тамо сретох Славицу Динић и Мирослава Величковића.
Концерт је почео обраћањем организатора који су били и водитељи те вечери: Даница и Жарко. Захвалише се присутнима на доласку и Дому Војске, као и учесницима.
Први на сцену излазе Косовски Божури са својим другарима хармоникашима, који у том првом блоку певају: "Ми смо деца неба", "Лазарева песма", "Ораховцу башто рајска"... и предивно је звучало, а многи у публици су заплакали од емоција које су им ти стихови пробудили.
Касније на сцену излазе девојке и момци из КУД "Оро" који су извели свој фолклорни перформанс народних игара. Похвале и за њих. Када су се поклањали публици тачно се види како им зној лије са чела, нису се штедели.
Прилику да рецитује песму "Остајте овде" Алексе Шантића, Србина из јуначке Херцеговине добила је једна млада девојка. То је било у контексту тога да Срби никада не напуштају своја огњишта и духовну и националну колевку. Поред ње, још један момак је одрецитовао чувену песму Милана Ракића "На Газиместану"...
Али највише аплауза је побрала девојчица Аника стара седам и по година која је свој допринос дала сврањем фруле... након њеног свирања мало се и Даница нашалила са њом, па смо се и насмејали малко.
У другом блоку Косовских Божура задовољство се само појачава, а мерачи емоција пуцају јер већи део публике је устао и певали смо не из грла, већ из срца : "Звона звоне", "Ој Косово, Косово", "Уснила је дубок санак", "Видовдан"... Милица се на крају свима захвалила за подршку.
После тога уследило је нешто непланирано. Тачније, фолклораши још нису стигли да се пресвуку и наместе другу кореографију. Тада на сцену ступа Даница Степановић која је постала изненађење вечери у смислу да је запевала "Сини јарко сунце са Косова, не дамо те земљо Душанова"... Публика то прихвата, па смо заједно грмели на сав глас... Мало се после тога и постидела, али не мари. Једноставно о њој ће се тек причати.
КУД "Оро" излази опет на сцену и приказују нам игре из лесковачког краја. Одлично је све испало, тако да и они добише громогласан аплауз.
Да би све остало чисто и црно на бело, то нам је речено да је те вечери од улазница, али и донација скупљено нешто преко 60.000 динара тако да ће следећи викенд огранизатори отићи у Грачаницу на Космет и предати то организацији "Мајка Девет Југовића".
Ја погледах око себе тражећи Светионике да би са нашим новим траспарентом направили и једну слику. А видим да су већ нека деца отишла тамо да се сликају што ми је било драго. Косовски Божури поново дођоше на сцену да се сликају са свима онима који су то пожелели, а било их је сијасет... међу њима и Сташина другарица - Милена. Рече како је њихов велики фан.
Славица и Мирослав нас замолише да останемо мало на дружењу у једном кафићу... Питају мене да ли може... "Нисам ја вођа пута, већ Милица, ја сам само возач", браним се ја. Милица пристаде на 15 минута, тек толико да се окрепимо уз чај и чоколаду. А онда паковање ко са киме и каже Мирослав, како сви путеви воде за Београд. Нисмо лутали већ се искобељасмо и правац аутопут. Јецу остависмо уз пут те је покупише рођаци. Све до Пожаревца пут је био добар, а онда киша удари као напаст.
Улазимо у престолнцу после поноћи, а ја кући дође у ситне сате уморан али презадовољан. Постоје ствари које купујеш новцем: храна, пиће, одећа, аутомобили и др. Срећу и задовољство не можеш купити ни са милијардама.
Уместо закључка, рећићу вам ово:
Није витез само онај оклопник на бојном пољу, већ свако ко се бори за своју нејач... а вечерас смо сви били витезови. На здравље и на спасеније!
СВЕ СЕ МОЖЕ КАД СЕ СРБИ СЛОЖЕ!
Милан Чучковић
19.03.2018.
О КОСОВСКИМ БОЖУРИМА је немогуће писати у неколико реченица ... па и када напишете све што мислите о њима схватите да ОНО нешто не можете описати, тешко је наћи праве речи.
Да би сте схватили о чему пишем морате их неколико пута слушати како певају о свом завичају КОСОВУ И МЕТОХИЈИ, нарочито када певају песму Царица тишине у запаљеној цркви Богородице Љевишке у Призрену ... и морате их упознати приватно, ван сцене да би схватили колико су то ВЕЛИКИ ЉУДИ.
Мирослав Величковић
19.03.2018.