Ниш је мој родни град. Ту сам прогледала, начинила прве кораке, пошла у школу, дружила се са другом децом, певала, радовала се. Али један део мог детињства је насилно прекинут јер је наша отаџбина нападнута. Прво из ваздуха, а онда и са копна. Била сам тада пети разред основне школе.
Под лажним оптужбама да је наша полиција убијала албанске цивиле на Косову и Метохији, тачније селу Рачак, општина Штимље... специјални изасланик мисије ОЕБС, Виљем Вокер почетком 1999. године шаље извештај у седиште НАТО пакта, који је био препун лажи, што се неколико година касније и доказало.
Другари са "факултета": Клинтон и Тачи
Генерали Северноатланског савеза су 24. марта 1999. године покренули злочиначку акцију "Милосрдни Анђео", или "Племенити наковањ", која је подразумевала ужасно бомбардовање наше земље. Агресија је трајала 78 дана у којој је пуно цивила погинуло и рањено, а материјална штета је била огромна. Иако је НАТО пакт говорио да они гађају само војне циљеве, за њих су наша деца и нејач били "колатерална штета".
У то време агресије на Косову и Метохији су вођене жестоке борбе на гранци према Албанији, јер су албански терористи имали огромну помоћ од Војске Републике Албаније, али и страних плаћеника (Легије странаца, британске САС јединице, амерички маринци и др.). Циљ им је био да отму и окупирају нашу свету земљу, наш Космет.
Ретко који одрасли Нишлија може да заборави један дан у свом животу, а то је кобни 7. мај 1999. године. Тада су на наш град падале касетне бомбе, које су забрањене по Женевским конвенцијама. Зликовцима то није сметало. Избацивали су смртноносни товар у сред бела дана, иако је било јасно да има пуно цивила, био је пијачни дан. Било је пуно рањених и погинулих...
Неколико година после бомбардовања и агресије на Србију и Црну Гору 1999. године подигнут је споменик жртвама НАТО алијансе. А 7. мај је уврштен као Дан сећање на нишке жртве бомбардовања.
* * *
Градски портал Ниша је пре три дана огласио да ће 7. мај бити обележен полагањем венаца на споменик, код Нишке тврђаве, односно на Универзитетском тргу. Позвала сам саборца Раду да заједно одемо тамо испред Србског Светионика и да положимо цвеће, што је она и прихватила. Купиле смо руже и понела је она заставу удружења Србски Светионик.
Штета што је обележавање било радним даном па нам нису могли доћи саборци из Београда, али је дан раније био Ђурђевдан, па због тога. Заправо, наше удружење у својим активностима води рачуна о парастосима, којима се ствара култура сећања.
Дођосмо тамо код споменика нешто пре 11 сати, када је био заказан скуп. Ја сам са посла изашла на кратко да би дошла ту, уз допуштење мојих надређених.
Били су представници и других удружења,Одбора Владе Републике Србије за обележавање значајних датума, и најважније делегација Војске Србије, која нас је чувала те 1999. године да нас не убију још више.
Рада ме је спремна чекала са свећом у руци. Свештеник СПЦ Бранко Цинцаревић је започео служење парастоса, односно молитву за настрадале. Упалили смо свеће, које су се све време гасиле због ветра, у ваздуху се осећао велики притисак. Приметила сам да је било мање људи него на прошлом помену 24. марта...
Најважније је да су биле породице страдалих, председник удружења ратних ветерана градски претставници и ми.
Док је трајао парастос сетих се тих суморних дана односно агресије...
У школи сам учила имена бомби и отрова који се налазио у њима и бацао по мени, мојој породици, по мом народу. Питам се како човек може да воли живот ако туђи уништава? Чињеница да нема два идентична човека на планети Земљи нам говори колико је свако од нас важан и непоновљив.
Зар нисмо могли као раса да научимо да је рат зло у ком добитка нема? Зато нема ни оправдања...
По завршетку паратоса, део војног оркестра је свирао посмртни марш и у миру са стегнутим срцем уз тешка сећања на погинуле. Положиле смо цвеће Рада и ја, остале смо још мало јер нам се пружила прилика да поразговарамо са људима који подржавају културу сећања. Изузетно нам је драго да то неко прати и дошли смо до закључка да се нису сви одазвали.
Надамо се да ће се то променити и напокон пробудити свест наших грађана. Да жртва није само број на папиру, већ нечије дете, нечији отац, мајка, деда, баба, рођак, пријатељ.
Након тога направиле смо пар фотографија и тиме успешно завршиле нашу акцију.
Сташа Митић
08.05.2018.