Албанска голгота је један од најтрагичнијих догађаја новије србске историје. Сматра се највећим страдањем Срба после Косовског боја 1389. године, када се србско царство урушило у наредним деценијама.
Наиме, октобра 1915. године Краљевина Србија је била нападнута од три државе: Немачка, Аустроугарска и Бугарска тј. Тројна инвазија на Србију, са севера, запада и истока. Преко милион непријатељских војника је јуришало на нашу домовину. Ситуација је била више него озбиљна, да не кажем безизлазна.
Врховна команда србске војске је категорички одбијала капитулацију и пораз, па је наређење било повлачење ка југу. Рачунало се да ће нам Савезници помоћи. Планирано је успостављање Солунског фронта и касније пробијање. Тако се србска војска добрим делом народа упутила на Космет, своју духовну и националну колевку. Задржавање није било дуго, свега пар дана, а онда је уследио чувени марш преко албанских гудура, црногорских врлети, пешачење преко Проклетија, све до Јонског мора.
Тамо су наше претке сачекали код Валоне савезничи бродови, који су пребацили измучене Србе на острво Крф, Видо, Корзику, у Тунис, Мароко, Египат. Опоравак је трајао неколико месеци. Било је наравно и умирања. Земља и камење на Крфу и Виду нису могли да све "приме", тако су сахрањивани Срби у Јоснко море. А чувени песник Милутин Бојић је то опевао својим стиховима у песми "Плава гробница", једна од најпотреснијих песама. И он сам није дочекао крај Великог рата, већ је сахрањен у Солуну, на Зејтинлику.
Већ септембра 1916. године преко 150.000 Срба, организованих у две армије послато је на Солунски фронт, испред немачких и бугарских цеви. Након двонедељних жестоких борби бугарска војска је одскупила са Кајмакчалана, а Дринска дивизија је успела да освоји тај највиши врх планине Ниџе. Могли су да виде своју домовину, загазили су на њено тло. После два месеца ослобођен је и Битољ. Чекало се још две године, да би 15. септембра 1918. године србска војска и савезници пробили Солунски фронт, код Доброг Поља.
Уследио је силовит јуриш какав се не памти у историји ратовања. Бугари и Немци су се повлачили у паничном бегу, док су србски ратници немилосрдно гонили окупаторе, толико да их ни француска коњица није могла стићи. Београд је ослобођен 1. новембра 1918. године, двет дана касније Сарајево, а 21. новембра те године Бањалука је дочекала ослободиоце. Једна од најславнијих епопеја србског народа.
Сто година касније...
Ретко ко од Срба обилази стратишта својих предака. Образовни систем последњих пола века о Великом рату нашој деци и омладини је сачинио свега неколико лекција, односно предвидео пет-шест часова. Зато нас и не чуди када они стасају као зрели људи зашто немају уопште свест о томе да требају у Грчкој да посете Кајмакчалан, Крф, Зејтинлик... у Чешкој рецимо Јиндриховице, Терезин... у Аустрији логоре Маутхаузен и Нежидер... у Румунији на пример Арад, Меџидију итд.
Пре три недеље сам био у Новом Саду, где сам упознао чланове "Удружење ратних добровољаца 1912-1918 - Обилић Нови Сад"... они су имали тад изложбу о Добруџанским ратницима тј. Србском Добровољачком корпусу у Добруџи на истоку Румуније. Неки дан нам је опет стигла позивница за синоћње предавање "Ходочашће на Крф", за које рекоше да ће држати лично Љубомир Сарамандић, кустос Србске куће на Крфу. Још ме Дарко замолио да га повезем, ако има места.
Позвах ја најпре ове моје саборце, и тројица прихватише на прву: Трајче, Неша и Горан. Онда се договорих и са чика Љубомиром где и када ћемо се наћи. Тако је и било, око 17 сати на Бановом Брду покупих прво једног путника, а онда осталу тројицу код Сава Центра. У путу се лепо издиванисмо о много чему. Избегли смо неке гужве споредним путем, али нисмо Бели Брег... не мари. Стигли смо на време испред Историјског Архива Града Новог Сада и пре домаћина.
А тамо Дарко, већ шири руке, као да се знамо 100 година. Додуше, можда су нам се прађедови и срели баш тамо на Крфу пре више од једног века. Одмах нас домаћини нуде послужењем: домаћа лоза, кафа, кисела вода, сок...
Док смо ми мало диванили у једној просторији, то се сала пристојно пунила, па су домаћини морали и додатне столице да убацују, као ми у Дому Војске Србије на "Зову Карауле", прошлог јуна.
Тамо у публици видесмо Александру, родољуба коју смо упознали летос на путовању за Кајмакчалан и Солун. Дошла је са другарицом да чује историјске лекције које су нам замагљивали и замрачивали у школи. Ја познадох и Бају... кршног делију порекло му је са Динаре, који је прошли пут са својим "Звуцима са Камена" био задужен са вокалним делом да улепша изложбу. Сети се он и мене па се поздрависмо. Сада је био у цивилу са другаром. Док се ми наместисмо, то је предавање "Ходочашће на Крф" почело... Само предавање је организовано у част стогодишњице завршетка Великог рата и присаједињења Србског Војводства (Банат, Бачка, Барања и Срем) Краљевини Србији.
Прво нам се обратио водитељ Батрић Ћаловић, затим парох СПЦ и онда људи из организације. Овај пут је за вокални део била задужена екипа Хор Просветних Радника. Нису на почетку певали "Боже Правде", већ "Ој Србијо мила мати"... Касније смо чули један микс руско-србску верзију песме "Коњ", затим песму "Тамо Далеко" и на крају "Чуј Душане тебе Срби зову".
Љубомир Сарамандић је имао излагање у два дела. У првом делу се осврнуо на сам почетак Великог рата, почевши од Видовданског атентата у Сарајеву 1914. године, затим Церска, Дринска, Колубарска битка... затишије 1915. године... па Тројна инвазија октобра 1915. године, која је условила Албанску голготу и долазак на Крф и Видо у зиму 1916. године.
Рече Сарамандић и неке веома занимљиве чињенице. А то је да су србски војници за само три-четири месеца буквално васкрсли и од живих лешева постали стамени ратници, орни за борбу. Како је на Крфу те две и по године колико су се Срби најдуже задржали, није забележена ниједна туча, крађа, напаствовање жена и сл. Једноставно Грци су били добри домаћини, а ми добри гости, односно свесни да су нас прихватили од срца. Затим прича о томе како су србске институције почеле да "живе" на туђој земљи. Тако је остало пар месеци, и онда јуришом на Солунском фронту ослободише отаџбину.
Поред тога, Сарамандић, који је кустос скоро 20 година на Крфу осврнуо на посете Крфу последњих година. Рече како долаз људи из разних крајева и дијаспоре, али да нажалост све мање школских екскурзија долази тамо.
Описао је до детаља и то како средњошколци код њега пролазе, у смислу да дођу углавом мамурни од синоћње дискотеке, а да зло буде веће и професори или директори саветују Сарамандићу да то "скрати". Већ искусан предавач сачини такво излагање да омладинци се просто пробуде и схватају где су, на каквом месту. Доживљавају катарзу.
Штавише, причао је Сарамандић и неке предлоге неких посетилаца да посланици у Скупштини Србије полажу заклетву управо на Крфу. Иако је слушао предлоге да би исти посланици требало да пешака пређу исту маршуту као преци.
Занимљиво нам је било и то када је описао посету једног Арапа из Швајцарске, који је чуо од једног нашег Србина причу о Крфу. Долазећи на то острво спаса за Србе, Арапин је пожелео да се слика и чује причу, како би свом пријатељу показао где је био.
После његовог излагања, добијали су посетиоци прилику да поставе питања. Први за реч се јавио један старији човек, кога је занимала бројка заробљених војника које су србски војници повели са собом преко Албаније. Саму бројку нико не може да одреди, али реч је о пар хиљада. С тим да вреди напоменути да су имали добар третман иако је било реч о непријатељским војницима.
После тога, за реч се јавила једна наставница србског језика и књижевности, Наташа мислим да се зове. Рече она и назив школе где ради. Била је ранијих година на Крфу и слушала Сарамандића. То јој је умногоме помогло после, прича она, да са децом обрадти тему Плаве гробнице. А час јој је био мултидисциплинарни, јер су убацили и географију и историју, уз сагласнос њених ученика седмог разреда... Оно што је мени било занимљиво јесте када је морала деци да објашњава зашто то раде тако... Како им објаснити дуг прецима. За њих је "дуг" нешто што се враћа банкама, оно што њихови родитељи морају да враћају за стан, кућу, ауто и сл. Наредне године, обрађивали су и Змајеву песму "Светли гробови"... где се говори у сред песме "Што смо дужни ти одужи". Један од ђака је питао њу: - "Наставнице, јел то онај дуг?". Само се насмешила и рекла да јесте.
Јавио се и наш другар Горан, који је поред рецитације и приче о крајпуташима, дотакао се страдању руске царске породице Романов, јер се овог лета навршава 100 година њихове мученичке смрти од бољшевика.
Причи никад краја, тако да је и предавање продужено за неких сат времена, након чега је аутор потписивао књиге заинтересованима. Остали смо на коктелу тј. дивану још један сат. Причали смо мало и са Александром и осталим гостима. А онда када видех да се 22 сата приближава, наредих покрет. Захвалисмо се домаћинима и отрчасмо напоље.
Кренусмо за Београд, а да нико није спавао у повратку. Председник је мало појачао гас, тако да смо стигли колико толико на време.
Ово предавање се свима допало, тако да ћемо и у будућности наставити сарадњу. Зашто да не?
Милан Чучковић
15.03.2018.
Реч „Крф“ буди разне асоцијације. За неке Грчка, за неке летовање, за патриоте - место српског умирања и васкрснућа. Сала Историјског архива у Новом Саду била је крцата, како и доликује великој и болној теми каква је српска голгота у Првом светском рату.
Љубомир Сарамандић пробудио је у нама поново ону тугу за прецима, који су дали своје животе да бисмо ми данас били ту где јесмо. Уједно и понос, због њихове снаге, љубави, упорности, издржљивости, али и поштовања камена на који су положили своја болесна и рањена тела, како би се поново ваздигли.
Српски војник може да нас научи много чему. Неправдено скрајнут, педесет година је чекао да поново буде „подобан“. Чекао и полако утирао свој пут ка слободи. Поново. Ове 2018. године све више се буди национални дух, у жељи да Србија востане. Млади покушавају да освесте успавани народ. Тешко је, али шта је то наспрам повлачења преко Албаније?
Због тога је и ово вече било драгоцен допринос. Треба истрајати. Треба указати онима који не познају историју на чињенице. Треба освестити оне који се питају чиме нас је задужио краљ Петар, па му се диже споменик у Новом Саду. Треба водити борбу да се истина чује и да се са усана сваког Србина и Српкиње гласно отргне: „Слава вам и хвала, јунаци“.
Александра Кекић
21.03.2018.