Кулминација деценијске нетрпељивости Аустроугарске према Краљевини Србији је била Видовдански атентат у Сарајеву 1914. када је Гаврило Принцип припадник револуционарне организације Млада Босна убио Франца Фердинанда, аустријског надвојводу и престолонаследника. На Бечком двору су тада испијали шампањац јер су имали две користи.

Прво, Фердинанда нико није волео па је свесно жртвован, а друго то је био одличан изговор да се нападне Србија, поготово што је била изморена од Балканских ратова.

У Београд је стигла депеша царске Владе позната као Јулски ултиматум у коме је у 10 тачака тражена непристојна понуда. Цара Франца Јосефа одговор премијера Николе Пашића није ни занимао. Они су већ имали имали све спремно за рат. Тачније, Бечки двор је рачунао да ће лако покорити Србију и наставити своје походе до Константинопоља, односно да своје југо-источне границе померити до Босфора.

Краљ Петар I Карађорђевић и Врховна команда одлучују да се бране иако је Београд био неосновано оптужен да је умешан у атентат. На страну Србије одмах стају Црна Гора и Руска империја. Браћа уз браћу. Везује нас вера, судбина и историја.

Генерал Оскар Поћорек као гувернер БиХ је добио преко 250.000 солдата сврстани у две армије: Пета и Шеста, од чега су војнички кадар попуњавали већином славенски народи: Словенци, Хрвати, Срби, Чеси, Пољаци, Русини, Словаци... док су (под)официрски и генералски углавном: Мађари и Немци.

У првој битки која се одиграла на Церу августа 1914. током дванаест дана жестоких борби, војници Друге армије под командом Степана Степановића, аустроугарски војници су бежали главом без обзира према Дрини. Уследио је кратак предах, да би Поћорек наставио своју другу офанзиву - Битка на Дрини.

Дринска битка у септембру и октобру 1914. представља скуп више војних операција од којих свакако најзначајнију улогу заузима Битка на Гучевској планини и борбе на "платоу смрти" тј. Мачковом камену. Терен је свакао био тежак и једнима и другима, плус што су временске (не)прилике чиниле своје.

Скоро два месеца, тачније 55 дана изнад Лознице у фронту од 10 км водиле су се љуте борбе агресора из Црно-Жуте монархије и браниоца србске Треће армије под командом генерала Павла Јуришића Штурма. Значајан допринос одбрани било је учешће легендарног четничког одреда Војводе Вука. Ово је упамћено као права рововска битка или чак Бој изнад облака.

Суштина је да је Оскар Поћорек хтео да запоседне Ваљево, касније Београд и Крагујевац, те уништи Србију... међутм, на Гучевској планини Поћорек је извојевао пирову победу, а мало касније Прва армија у Колубарској бици средином децембра 1914. успева да потуче Аустроугаре и опет их натера да се повуку у Босну у паници и нереду.

У међуратном добу, подигнут је споменик јунацима Гучевске битке и достојно је обележавано. Међутим, када је завршен Други светски рат, све је пало у заборав и стављено маргину. Буквално Гучевска битка није смела јавно да се помене. Разлог томе је што су као војници напријатељске војске били: Јосип Броз Тито, Мирослав Крлежа, Славко Кватерник, Влатко Мачек... све су то били потоњи високи функционери НДХ и СФРЈ.

*   *   *

Тек почетком деведесетих година 20. века, када је разбијена социјалистичка Југославија у крвавом грађанском рату, почело је мало више да се пише на тему Гучевске битке...али, требало је да прође још двадесетак година да би се тако нешто обележавало на достојан начин.

Један од оних којима је синула идеја о Походу на Гучево, да би то требало покренути јесте Миодраг Стојнић из Клубаца. Скупа са братом Милојком и још пар момака они су пре три године основали удружење и обновили оно што је раније било, али се угасило. Гурајићи ту причу око Гучевског марша смо се и ми упознали. Невезано за Гучево, ми смо се чули и приватно стотине пута. Схватио сам да је искрен у овој намери и да му треба помоћи, тим пре што има око себе мноштво завидних ликова.

И ове године сам са радости прихватио позив за долазак, те позвао другаре. Један ауто из Београда, други из Чачка.

Опет смо ми поранили и пре свитања напустили престоницу. Преко Срема и Мачве стижемо у Подриње и до коначно одредиште црква Покрова Пресвете Богородице у Лозници... није било ни 07:00 сати, а ми се већ паркирали. Миле са својим другарима већ износи ствари. Од нас доби поклон, за досадаши мукотрпан рад и жељу да тако настави. Пристижу и остали родољуби свих старосних структура.

Нису дошли само Лозничани, већ и из дугих места... а лепота је било видети братију из Србске Босне. Бркови су ми се смешкали када видех Драгу Радовића и његову нову мајицу са краљем Твртком. Мало после видех екипу из Бијељине, а иначе су скоро сви из: Зенице, Тузле, Сарајева... Организатори су поделили стотине мајица са мотивом деда Ђорђа Михаиловића.

Ушли смо у кућу Божију на молитву и благослов свештеника. Већ је дошао и принц Филип Карађорђевић са свитом. Долазе и Шабчани, Ваљевци, Зворничани...итд.

Милојко је најавио полазак и кратко рекао каква ће рута бити.

Око 08:00 сати формирана је колона и лагано крећемо. Са разгласа се орила права родољубива музика, већином са тематиком Великог рата, што нам је свима навукло осмех на лице. Први део марша сам ја носио заставу, касније сам дао Који, јер сам видео да сам потребнији Стојнићима за организацију, односно помоћи где треба да се ускочи на "уско грло".

Сретох наравно и мноштво познатих ликова, што би Прва дама давно рекла: "Има ли неко овде ко тебе не зна". Она је оправдано била одсутна а све је знала и пратила преко ових модерних технологија.

Као и прошле године, тако и ове... са нама је био принц Филип Карађорђевић. Што би се рекло, човек из народа. Указана му је част, па је био на челу колоне.

Прва пауза је увек у Трбушници. Мештани нас увек дочекају са колачима, погачом и сољу, ракијицом, заигра се колце... Настављамо даље, јер креће успон, све већи и већи, док се сви знојимо, а Драго Радовић највише. Доброта Гучевског марша што је већи део пута кроз шуму, ем је хладовина, ем је свеж ваздух.

И касније на пар места било је слаткиша, воде, воћа, свега... само да људи приведу крају успешно пешачење.

Око 11:30 сати ми смо се примакли циљу и поносно умашрирали у спомен-комплекс. Прво је било сликање групно, а онда појединачно.

Уследио је после 12 сати званични програм где је прво било полагање венаца а затим и обраћање неколико људи. Чули смо и гусле. Видех и стару гарду из Оцила, док је млађа екипа узела учешће са нама у табанању.

Заслужено седосмо на пасуљ... моји саборци то поједоше у сласт.

Милојко је опет био на висини задатка и помогао нам око превоза до доле.

Пре куће свратисмо у Богатић, на једно брчкање на базенима. Акција више него успешна, зар не?

Сви они којима су ове ствари "далеке" (а близу медитеранске плаже или германске метрополе) и имају вечито стотине јефтиних изговора, обично по друштвеним мрежама јадикују и гуле жалопојке "нисмо достојни славних предака"... Јесте, али говорите у своје име.

Написа: Милан Чучковић
11.09.2023.

Утисци су импресивни!

Одлична организација, све више омладине која се одазива, много старијих, па и ветерана...

Чувајмо нашу традицију, СЛЕДИМО ДУХ СВОЈИХ ПРЕДАКА и покажимо својим делима у овим задњим временима да смо достојни и способни да преузмемо одговорност и будемо хероји попут њих тада.

Никола Ђорђевић
11.09.2023.

Да Вам проследим неке од слика које сам рекао да ћу да проследим, јуче.

Још једном, било је заиста одлично, видимо се на наредном, Колубарском маршу у децембру!

Милош Вељковић
11.09.2023.