Гучевска планина се налази у средњем делу Подриња, изнад Бање Ковиљаче, недалеко града Лознице. Наизглед обична планина, само наизглед...

Крајем лета 1914. године, када се Велики рат увелико захуктавао, понижени генерал Оскар Поћорек је своје прегруписане снаге после болног пораза у Церској бици пар недеља раније послао управо ту, јер је рачунао да ће се тако најлакше пробити до Ваљева, Горњег Милановца и Крагујевца, те најпосле опколити Београд.

Дана 6. септембра 1914. почиње једна од најтежих битака у Првом светском рату, јер су се србске и аустроугарске снаге судариле баш на Гучеву и Јагодњи. Поћорек је ту послао своје елитне јединице, између осталог и хрватску 42. дивизију (која је касније понела титулу - вражија). Заправо, Поћорек је на том месту имао 125.000 бојовника са 165 топова и преко 90 митраљеза.

С друге стране, србским снагама је командовао генерал Павле Јуришић Штурм, заповедник Треће армије Војске Краљевине Србије. У односу на окупаторе, он је био инфериорнији и у погледу бројности и по питању техничке опремљености.

Због неповољних временских прилика, честе кише и магле, ова битка је често описивана као Бој међу облацима. Добар део историчара је убраја у саставни део Битке на Дрини.

Најкрвавије међе су биле: Кота 708 и вис Еминове воде. Била је то права кланица, тј. рововска битка где су наши прадедови могли да виде свога непријатеља на само 10-20 метара удаљености. Овде је иначе било крви до колена са мноштво металник чаура и гелера јер је аустроугарска артиљерија даноноћно тукла сваки педаљ Гучевске планине. Губици су свакако били велики на обе стране.

Касније анализе су показале да су бечки солдати у немоћи борби прса у прса (иако их је било дупло више) користили и бојне отрове, све оно што је Женевским конвенцијама о рату забрањено, али је циљ био брзо сламање Срба.

Генерал Штурм је редовно извештавао Врховну команду и давао песимистичне извештаје. Додуше ситуација јеста била врло неповољна по Србију из више разлога.

Србски покер: Бојовић, Степа, Штурм и Божиновић

Вреди рећи да је у балканским јединицама Аустроугарске војске (Пета и Шеста армија) било мноштво јужнославенских народа: Хрвата, Срба, Словенаца, муслимана... већина Срба се предавала још од Церске битке.  Док је код осталих то била велика реткост. У прилог томе да знате и ово, у окупаторским редовима било је мноштво особа које су касније обављале високе и одговорне функције у наци-фашистичкој Независној Држави Хрватској и (краљевини или социјалистичкој) Југославији. На пример, Мирослав Крлежа, Славко Кватерник, Влатко Мачек.

Због чињенице да је управо на Гучеву се десио и први сусрет Јосипа Броза Тита (припадник 10. чете 25. пуковије у саставу хрватске 42. дивизије Хрватско-славонског корпуса) и Драгољуба Драже Михаиловића (наредник у прекобројом пуку Дунавске дивизије), ова битка је у другој половини 20. столећа била дословно забрањена, односно замрачена и замагљена до сржи. Свако ко би јавно потенцирао ову тему био би прогањан од сигурносно-обавештајних служби.

Данас ће вам југоносталгичари и титоисти овакве ствари прећуткивати или пак игнорисати. Веровали или не, али су Срби једини народ који је на чело своје државе довео непријатељског војника.

Након 55 дана страшних борби, Аустроугари су извојевали пирову победу. Био је то само увод у каснију Колубарску битку, у коме је знање, луцидност, домишљатост и познавање терена Живојна Мишића дошло до изражаја, па се бечка солдатија дала поново у бег преко Дрине у Босну.

Велики рат је завршен с' јесени 1918. када су див-јунаци под комадном војводе Мишића пробили Солунски фронт те јуришима сламали немачке и бугарске линије и забили барјак слободе у Араду, Печују, Клагенфурту и Ријеци. Уследиле су две јужнославенске авантуре са народима који су нам у Првом светском рату били непријатељи, односно борили се за туђег цара.

Тек почетком 21. века, постепено долази до отрежњавања, које и данас траје.

*   *   *

На Гучевској планини био сам више пута. Сваки пут се враћам овом својеврсном светилишту, буквално храм без зидова.

Поклон прадедовима је најмање што могу да учиним. Тим пре јер се историја најбоље учи на терену.

Наш образовни систем, последњих осам деценија, за тему Великог рата је предвидео једну лекцији, где за Гучевску битку скоро да нема помена. Како ће деца знати оно што није поменуто у школи, а ни код куће. Одрастају слепи поред задравих очију. И у медијима се Гучевска епопеја врло ретко помиње и приказује. Често се питам, где то води и шта има да кријемо.

У почетку када сам кренуо на маршеве, ишао сам соло, односно сам...то беше пре десет година, колико се сећам. У међувремену сам се оженио и стекао породицу. Онда су и они почели да иду са мном, без обзира на узраст.

Тако да смо ове године дошли дан раније у Лозницу, како би нам овогодишњи Гучевски марш био у многоме лакши.

Ноћ раније је на Гучеву било богме доброг спремања, све под командом Миле Стојнића и будним оком брата му Милојка. Знало се да сила људи долази из разних крајева наше отаџбине (без обзира на границе Ћопавог загорца).

Нама не требају певци, Жиле нас буди три дана пре свитања (ко Краљевић Марко). Тако да смо на време се спремили и дошли у договорено време испред цркве Покрова Пресвете Богородице. Тамо већ увелико врви од људи као у кошници. Тачно се знало ко шта ради, а милина је била погледати барјаке. И овај пут да похвалим Лозничане јер убедљиво имају најлепше барјаке.

Пре него смо кренули у кући Божијој смо имали молитвено сећање за наше јунаке и нас саме да издржимо искушења и данашње напоре. Од проте добисмо и благослов, а од организатора и мајице. Једну велику коју је Прва дама присвојила, а другу малу за Жилета. Види се да је неко на време размишљао о томе.

Прво сретосмо Маркана, висок, мршав и вазда најсмејан. Искаче и Милојко, нисмо га превише узурпирали, али нажалост нисам му могао помоћи ове године, јер је он и поред свега морао нама помагати. Миле има картицу на којој пише "редар" (!?) чуј редар... па нису ваљда задња времена дошла.

Дођоше Бијељинци, који се увелико оштре на Кајмакчалан, јер нису никада били доле, а хоће да посете и Капију слободе. У првом моменту не виђох Драгу и Рогатичане. Али дођоше моји Кајмакчаланци: Коле, Агатон, Стефан, Цеца, Рада и Даница. Сви орни и спремни за табанање.

Кад најавише покрет, формирана је колона и ми лагано кретосмо ка Бањи Ковиљачи. Музика преко разгласа је свакако давала посебно добре вибрације данашњем добром расположењу.

Успут сретосмо и Дачу, а појавише се и Рогатичани, тако да се ваљано поздрависмо и настављамо даље. Скрећемо према бившој фабрици и опуштено долазимо у Трбушницу. Место где се увек прави пауза и мештани су нас опет дочекали са ићем и пићем. За ранијег домаћина ту се одржи минут ћутања.

Настављамо ми опет даље, али креће замор. Прегруписавали смо се неколико пута, због подмлатка, који су заправо највише уживали. Миња је била најмлађи учесник са свега 7 месеци, док је Жиле како сами учесници рекоше био најомиљенији. Нема ко га није запазио, смешако се и бацао му "пет".

Паузе су свакако значиле, ради воде, слаткиша и одмарања. Како су километри одмицали тако смо ми повећавали бројно стање у колони.

Оно што је мени било најпријатније изненађење јесте велики број деце, односно омладине, свакако млађих од 15 година живота. Јер ако немамо подмладак, све нам је џабе и неће нас бити.

Већ око подне ми смо дошли до Споменика јунацима Гучевске битке, а тамо сила народа. Осети се и мирис пасуља.

Програм је почео химном "Боже правде", касније поздравни говори званичника и полагање венаца. Нама је то била прилика да усликамо и наше транспаренте.

Ипак, најбоље је узети пасуљ у чинијама и ручати. Ту сретох чичу Милутина, гуслара из Старе Херцеговине, па смо продиванили коју.

Пита Милојко, да ли је све било уреду. Наравно, одговорих, а посебна похвала за Перу, његовог комшију који нам се нашао на помоћи баш када је требало, са својим аутићем. Био је ту још један момак са џипом.. заборавих му име, али сестрић му је Михајло. И Младенов тата исто.

Без много улагивања, али тачно се види да уложено време, труд и упорност избијају на површину. Гучевски марш је сада свакако један од најбољих, ако не и најбољи међу васколиким Србством, бар по ономе што сам ја посетио, претходну деценију. Похвале свакако браћи Стојнић и свих људи који су им помогли односно помажу и даље. Неко више, неко мање, али је важно да знају шта је циљ, шта је визија.

Заправо, да поновим од раније написане стихове:

"Ово је леп пример шта се може
кад се љути Срби сложе"

Написа: Чуле

Догађај који тренутно на најбољи начин оличава дух истинске саборности који нам је преко потребан.

Уверена сам да су заједно у строју са нама и нашом децом, корачали наши јуначки преци.

Написа: Мина

Помаже Бог браћо из Српске Републике!

Као и претходних година, била нам је част што смо учесници Гучевског Марша! Велико хвала браћи Стојнић и свим њиховим помагачима који организију марш у част и славу наших јунака који су бранили праг наше Краљевине!

Догодине на истом месту!

Младен Драгић

Величанствен марш!

Хвала грађанима Лознице, што показаше искрено поштовање жртвама Гучевске битке.

Хвала се им што показаше да су достојни наследници ђедова и прадедова.Хвала омладинооооо 🇷🇸

Светлана Гајић

Аутор видеа: Дејан Дамњановић из Бања Ковиљаче

Свaкa чaст оргaнизaторимa, успeх je покрeнути толико људи. Сaмо они коjи знajу постовaти зaслугe слaвних нaм прaдeдовa, знajу коликa je билa цeнa слободe.

Док глeдaм видeо и сликe поноснa сaм нa свe нaшe сугрaђaнe, родбину и комшиje.

Хвaлa свим учeсницимa Гучeвског мaршa, хвaлa вaмa оргaнизaторимa и свимa коjи су ходaли стaзaмa нaших прeдaкa. ❤️

Дара Лазаревић

Хвaлa свим учeсницимa Мaршa нa Гучeво, покaзaли смо зajeдно дa смо достоjни нaших дeдовa, прaдeдовa, чукундeдовa коjи су рaтовaли и животe дaли колико зa њихову толико и зa нaшу слободу.

Нaшa je дужност дa сaчувaмо сeћaњe нa њих и дa поносно причaмо о њиховим дeлимa, jeр сaмо тaко можeмо зaслужити поштовaњe нaшe дeцe 🇷🇸

Милојко Стојнић

Мој први Гучевски марш и одлични утисци..

Свака част за организацију и срце пуно поноса!

Раде Бојанић