Извештај из Горњих Лесковица 30.9.2017 - www.srbskisvetionik.org.rs











Статистика посета
од 12.11.2015

Данас: 44
Јуче: 559
Недељно: 2107
Месечно: 12492
Годишње: 91014
Укупно: 249415

Највише посета
30.8.2017 1737
























































1. октобар 2017.


Извештај из Горњих Лесковица 30.9.2017


Ваљево и ваљевски крај су чувени по људима домаћинима и наравно херојима. Један од најпознатијих људи из тог краја је свакако наш војсковођа Живојин Мишић, бесмртни војвода који је дао немерљив допринос почетком 20. века када смо се бранили од турских, бугарских, немачких и аустро-угарских завојевача.

Након Великог рата, када је проглашена прва јужнославенска држава - Краљевина СХС, по повратку из западног дела тадашње ослођене државе у реферисању ренгенту краљу Александру I Карађорђевићу казао је следеће:

- "Ваше Височанство... Из свега што сам чуо и видео ја сам дубоко зажалио што смо се ми на силу Бога обмањивали некаквом идејом братства и заједнице… Сви они једнако мисле, то је свет за себе.



Ја сам дубоко уверен да се ми њима нећемо усрећити… То су људи сви одреда прозирни као чаша: незајажљиви и у толикој мери лажни и дволични да сумњам да на кугли земаљској има већих подлаца, превараната и саможивих људи.

Не заборавите Височанство, моје речи. Ако овако не поступите, сигуран сам да ћете се љуто кајати“.

Да је Војвода Мишић био у праву доказује прво атентат на самог краља Александра Карађрођевића у Марсеју 1934. године, а затим и Други светски рат, када су иста та "браћа", уз помоћ Ватикана и хитлерове Немачке убили преко 1.500.000 Срба...

После Другог светског рата направљена је друга јужнославенска држава - социјалистичка Југославија, која је још више гаијла тај дух Братства и јединства, који је уиситину замајавао само Србе... Хрвате не, напротив. Њима је само Лијепа њихова била једино важна. Тада су били слабији, јер су и њихови савезници били поражени, па су ћутали.

Деценије су тако прошле, док се геостратешке и економске прилике нису промениле у Европи. Сам крај 1980-их година најавио је буран распад СФРЈ. У то време једна племенита и добродушна жена - Анка Мирковић је испратила сина у армију - Стојадина, крајем децембра 1990. године.

Био је млад и вредан дечкић, ни пуних деветнаест није имао када је послат у Бања Луку. Тамо се обучавао за тенкисту шест месеци. Касније, након обуке требао је према договору да остане у Бања Луци и да буде асистент млађим регрутима, али је послат са осталима у Бјеловар... дубоко у хрватској територији 70 км источно од Загреба.

Нове хрватске власти, које је предводио Фрањо Туђман, биле су далеко горе из Мишићевих размишљања и процена. Не само да су желели одцепљење, већ и етнички чисту државу - без Срба! Тако су свуда у СР Хрватској формиране паравојне формације, које су имале задатак да нападну касарне, карауле, објекте и припаднике ЈНА.

 

Један од таквих задатака је био напад на касарну и складиште муниције у Бјеловару 29. септембра 1991. године, када је напад био жесток и мучки. У борби са агресорима погинуила су два хероја - мајор Милан Тепић и војник Стојадин Мирковић. Мајора Тепића су заслужено поредили са војводом Стеваном Синђелићем, и од скоро су му подигли споменик у сред Београда... док се име Стојадина Мирковића ретко и стидљиво помене. Само једна улица у Крушевцу је понела његово име и добио је орден заслуге у одбрани безбедности. Толико од "државе".

Остала "признања" дали су обични људи без функција и без моћи да у државним органима нешто ураде.

Први пут ме пут навео у Горње Лесковице 19. септембра 2015. године, тада сам био са другарима а снимио сам и један интервју са њом, који сам окачио после на интернету, да људи чују и виде ко су хероји новог доба. Зашто да се прећуткује херојство једног младића који је имао срце лава. Касније сам опет одлазио тамо са другарима још два пута прошле године. Једном смо били на обележавању са пригодним програмом у школи, коју је и он похађао осамдесетих година 20. столећа.

Како сам се нашао последње суботе септембра месеца 2017. године у срцу Шумадије, где војеваше Живојин Мишић, на брду Грађеник, тако сам решио да пређем још 40 км до ваљевског краја и обиђем Цолетову мајку.

 

Иако сам ишао четврти пут, саму кућу сам тешко нашао, све су уличице сличне, уске једва да ауто може и проћи. Тако набасам на једног комшију, који пече ракију. Питам за кућу Мирковића... а он објашњава и пита ме:  - "Јеси ти Тепићев?". Одговарам да нисам. Мислио је да сам ја Миланов син Александар. Годиште нам јесте исто или ту близу, грађа такође... али нема чему лагати људе, када су овакве ствари у питању, чак ни у шали.

Проналазим кућу коначно... а тамо нигде никога. Дозивам домаћине, пошто је ту близу и један рођак њихов. Појави се тета Анка, јер уистину ме није очекивала. Њој су гости били два дана раније, што из Ваљева, Лајковца, што из Београда. Опет ме жена нуди са свиме што има у кући. А мени није до јела, јер сам био на храмовној слави у Грађенику.

Дошао сам да је обиђем, загрлим, запалим свећу на Цолетовом гробу. Тако да смо поседели пар минута, кад зазвони телефон. Траже Анку да дође у комшилук, а она вели да не може... да има "госте из далека"... После гости дођоше да онда виде њу. Две рођаке из Лајковца. Како нису биле дуго, а време се смркавало, одосмо мало до гробља.

Тамо пољубисмо слике на надгробном споменику. Нађосмо једног комшију који нас услика. Мало смо са њиме и продиванили. Читава околина ми делује архаично, као да је 1927. година, а не 2017.

Пошто сам желео да се пре мрака извучем из тих брда и уских путељака, поздравим се са тета Анком и кренем за Београд. Успут чак повезем пар километара једног човека, за кога се испоставило да је и он ратовао у мом завичају бранио Србе од рата и мрака.

Нажалост овај пут сам сам био... тако ситуација потрефила... али следећи пут, волео бих и ове млађе чланове Србског Светионика да доведем у Цолетову кућу. Јер то и јесте пут осветљења.

Цоле је знао са чим ће пред Живојина!

 

 

Милан Чучковић
1.10.2017.




Посећено је: 540  пута
Број гласова: 25
Просек: 5,00

Оцените нам овај чланак:




























Ускликнимо с љубављу
Светитељу Сави
Србске цркве и школе
Светитељској глави.
Тамо венци тамо слава
Где нас србски пастир Сава.
Појте му Срби,
Песму и утројте!


Благодарна Србијо,
Пуна си љубави
Према своме пастиру
Светитељу Сави.

Босна и Херцеговина
Светог Саве дедовина.
С тобом славе славу
Светитеља Саву.

Бачка, Среме, Банате
И Србијо Стара
Раванице, чувај нам
Тело кнез Лазара;

Црна Горо, сестро мила,
Здраво и ти с нама била
Да славимо славу,
Светог оца Саву!

С неба шаље благослов
Свети отац Сава
Са свих страна сви Срби
С мора и Дунава.
К небу главе подигните
Саву тамо угледајте.
Саву србску славу, пред престолом Творца!

Милешево слави се
Телом Светог Саве
Кога славе сви Срби
С обе стране Саве;

Синан-паша ватру пали
Тело Светог Саве спали,
Ал’ не спали славе,
Нити спомен Саве.

Пет векова Србин је
У ропству чамио
Светитеља Саве
Име је славио.

Свети Сава Србе воли
И за њих се Богу моли.
Појте му Срби,
Песму и утројте!

Да се србска сва срца
С тобом уједине,
Сунце мира, љубави,
Да нам свима сине,

Да живимо сви у слози,
Свети Саво, ти помози.
Почуј глас свогa рода,
Србскога народа!



*          *        *


Ој Србијо, мила мати,
Увек ћу те тако звати
Мила земљо, мили доме
На срцу је слатко твоме


Срећно живет ко у рају,
Где милине вечно трају
У теби ћу срећно тек
Проводити овај век.


Прости деци мати мила,
Сто су тебе увредила.
Синци ће се поправити,
Грозне сузе за те лити.


Јер признају грехе тешке,
Питају се за погрешке.
Живот и крв лиће сви,
Да се опет дигнеш ти.


Подигни се мати мила,
Да нам будеш што си била,
Јер си тужно робовала,
Дуго сузе проливала.


Сунце ти се већ родило,
Које ти је зашло било.
На криоцу вазда твом
Утеха је срцу мом.



*          *        *


И само дотле, до тог камена,
До тог бедема -
Ногом ћеш ступит
можда, поганом!
Дрзнеш ли даље? ...
Чућеш громове
Како тишину земље слободне
Са грмљавином
страшном кидају;
Разумећеш срцем страшљивим
Шта са смелим гласом говоре,
Па ћеш о стења тврдом камену
Бријане главе теме ћелаво
У заносноме страху лупати!
Ал један израз, једну мисао,
Чућеш у борби
страшној ломљави:
„Отаџбина је ово Србина!”


*         *         *


Сини јарко сунце са Косова.
Не дамо те, земљо Душанова.

 Не дамо те, земљо Немањића, Обилића, браће Југовића.

Сви ће Срби као Југовићи
за крст часни на Косово ићи,.

Да одбране земљу благодатну
 За крст часни и слободу златну!

Од Крушевца, Призрена,
Цетиња, Дубровника,
Книна, Невесиња,

са Авале, Ловћена и Шаре,
кличе Србство: Устани Лазаре!

Док је Пећи и док је Дечана, Грачанице и Газиместана.

Не дамо те васкрсло Косово, најсветије поље Србиново!