Колубарска битка спада у ред најзначајнијих битака не само Првог светског рата већ и нашег народа у 20. веку. Наши преци су успели да поразе дупло бројнијег и далеко опремљенијег непријатеља - аустроугарску војску, која је дошла са геноцидним намерама у Србију, желећи да је уништи.

Највише заслуге у командовању србском војском имао је генерал Живојин Мишић, који је после те битке унапређен у чин војводе.

"...како смо се храбро борили..."

Тако једна значајна ствар за наш народ и државу има мизерну пажњу, већ деценијама. Тачније, обележавање Колубарске битке је сведено на локални ниво у општинама: Лазаревац, Лајковац, Младеновац, Љиг и Мионица. Једино је половином децембра 2014. када је била стогодишњица Колубарске битке дошла државна свита у Лазаревац на централно обележавање.

Пре и после тога не сећам се да је било неко значајно дешавање у престолници везано за Колубарску битку.

Једини догађај уопште вредан пажње везано за Велики рат у Београду било је почетком 2016. када је у Сава Центру обележавано свечаном академијом 100. годишњица Мојковачке битке. 

ПРИПРЕМА

Баш зато смо ми из Србског Светионика, као поштоваоци славних предака решили да направимо једну свечану академију у част наших јунака са Сувобора, Рајца и Колубаре који су пре 103 године витешки сачували Краљевину Србију.

Дом Војске Србије у центру Београда је одличан избор и овим путем им се захваљујем на указаној части и поверењу... Простор је иначе специјализован за те свечаности, у центру града је, а и места има за све оне које ова прича занима.

Поред места одржавања, ваљало је прирпемити и учеснике. Знао сам одмах да би радо учествовао у томе Драгиша Симић, деценијски етно стваралац, са својим здравицама.

Косовски Божури су прихватили да својим гласовима обогате наш вокални део. С тим да је велико питање било да ли ће сви Косовски Божури моћи доћи. Па се испоставило да не могу, већ само три чланице: Милица, Мирјана и Ивана...

Два дана пред почетак добили смо информацију да може и њихов наставник музичког васпитања: Гаврило Кујунџић.

Данима смо ми били у муци због те музике пратње, па смо преко Катарине Симоничић добили контакте од људи који су већ гостовали у Дому Војске и имали успешне наступе. Препорука је била за Растислава Благојевића и Гледанице. Рекоше нам да су они и на РТС често гостовали. Тако да смо ипак добили потребан мир...

Затим један историчар који би са две краће историјске приче дао један озбиљан печат нашем догађају...

Рајко Вукелић је предложио свог колегу Милосава Недића, за кога рече да две деценије проучава Колубарску битку и да спада у ред најбољих познавалаца ове тематике.

Као изненађење је планиран млађани Милош Богдановић из Црне Горе, који се већ доказао као добар рецитатор на Банстолу ономад.

Милорад Ђошић из удружења "Ћирилица" нам предложи Мићу Живојиновића за игроказ, рекавши како је он одличан за улогу Живојна Мишића. Он се нешто премишљао покушавајући да пребаци лопту на други терен своје пријатеље из позоришта, али како смо стварно били у муци реши човек на крају да нам помогне. Иначе, он са овим дешавањима има великог искуства.

Наш програм смо обогатили и са гуслама, јер како народ вели: "Кад те гусле опевају улазиш у легенду".

Гусле су вечита и непролазна ствар, насушна потреба и уживање за љубитеље традиције. Милан Ковачевић, са помоћницима Јеленом Поповић и Синишом Рудан добио је прилику да одгусла једну песму.

Као и у јуну месецу, Ђурђица Поповић се прихватила водитељске улоге. Где није био само циљ прочитати имена учесника, већ и казати нешто о свакоме, али и самој Колубарској бици. Што је значило да треба издвојити времена за проучавање исте.

Она која ме родила прихватила се улоге да умеси домаћу погачу и ушије неке ствари на војводином оделу. Морам и њу похвалити.

ДАН АКАДЕМИЈЕ

Освану је тај дан... 7. децембар 2017. када је и најављена наша свечана академија. Са послом заврших тек у 16 сати, па кренух до Аутобуске станице да покупим Гаврила Кујунџића и његову хармонику. Сетим се да сам заборавио нешто јако важно: заставе! Назад до куће, где сам упао у градску гужву, што ме омело да не стигнем када сам планирао, а то је 17 сати.

Стигосмо нас двојица нешто пре 18 сати у Дом Војске Србије. Тамо смо почели да истоварамо ствари, врло брзо се појави човек од речи и поверења: Боки Поповић. Пита шта треба да се помогне. Одмах ми пређемо на истовар даљих ствари, а ја га задужих да купи шпенадле и чаше.

На уласку сретох Зокија... мог комшију и другара. Постадосмо другари, јер сам у последње време ради добрих дешавања чест гост Дома Војске. Зоки нам поможе око поставке застава: две тробојке и она наша чувена "Востани Сербије".

Он је држао штимунг на озвучењу. А да смо комшије схватих неки дан.

Милан Мирковић је довео читав хор Растислав Благојевић и Гледанице, од 12 чланова. Једна од њих Љиља имала је част да држи погачу и соли на уласку у Велику салу, да људи виде да смо домаћини.

Дође нам и гуслар Милан, а после и Мића Живојин(овић). Речем ја да се људи полако почну пресвлачити. Додуше добар део учесника је каснио. Гужве у граду су много пореметиле наше планове. Али шта да се ради. Кога нема без њега се мора и може!

Само што није почео програм долази нам Сташа, Нишлијка наша будућа чланица са својим изненађењем: њена старосватица је била спречена неким путовањима по свету, па је она ето повела Раду у Београд на академију или обрнуто. Хм... Знам само да сам се добро изненадио када сам видео "маму".

Сијао сам од задовољства јер сам знао да ће све бити онда одрађено како ваља.

Војкан јавља да касни, али стиже из Шабца. Касни и Маркан, а без њега не можемо почети. Дођоше нам и трећепозивци: Свето и Ратко, обучени онако како треба. Дође и Станко у цивилки, са посла. Можда је имао дилему где то вече отићи, али се одлучио за праву страну.

Дошла нам је породица Поповић из Обреновца, без свог првенца, али је дошла и Велика Николина. Намерно кажем Велика, јер дете без пардона пешачи на Колубарском маршу десетине километара, а има развијену националну свест. Одушевила ме још прошле године.

Улазе две лепе младе девојке, ја пожелео им добродошлицу, питавши одакле они код нас, а оне ко из топа: "Ми смо са Академије Безбедности". Хм... Лепо од њих што су се сетили да пошаљу нека умиљата младолика лица, а не неке старудије. Ми се ионако не бавимо политиком, тако да немамо чега да се плашимо.

Долази и брачни пар Трајчевски... не препознадох их у првом моменту, али после ми сину на памет. Њихов старији син, првенац је имао улогу на сцени обучен као војник из Великог рата, док је млађи био одсутан.

Долазе Ћириличари: Габријела и Милорад Ђошић... Верица и Бранко из Српске солидарности.

Саво Штрбац нам је такође указао част што је подржао нашу академију и младе људе. Дошли су нам и пријатељи са Кајмакчалана - Србија за Младе: Јован, Петар и Давор.

АКАДЕМИЈА ПОЧИЊЕ

Свакако смо планирали после 19 сати да кренемо са програмом, али смо мало и одужили више, јер је гужва била наш непријатељ то вече. У 19:20 сати водитељка Ђурђица је стала за говорницу и поздравила госте.

Позвала је Милицу Славковић да отпева химну "Боже правде". Она је то са сестром Миром Бараћ и Гаврилом извела одлично.

Позива она и председника удружења Србски Светионик, односно организатора, који је представио удружење и активности које су рађене протекле две-три године. Обилазак србских стратишта из времена НДХ: Стари Брод, Дракулић, Јадовно, Јасеновац, Пребиловци и др.

Затим обнављање Чегарског марша ове године у мају месецу... Поход на Кајмакчалан прошле и ове године, организација Колубарског и Београдског марша. Одлазак на Церски марш већ 4 године и др.

Хуманитарне акције са пријатељским удружењима. Посета православним и националним светињама на Косову и Метохији неколико пута...

Након тога, чича Драгиша Симић је прозван да изрецитује једну србску домаћинску здравицу, што је он и учинио пуног срца. Обучен у народну шумадијску ношњу, пошто и сам потиче из Мишићевог краја изазвао је велику пажњу публике и добио велики аплауз.

Поред тога, он је певач старих аутентичних песама. На суво човек отпева "Бог је родом из Србије".

Растислав Благојевић са чланицама групе Гледанице ступа на сцену то вече први пут и изводе песму "Ово је Србија, говоре гробови ратника". И они су добили велики аплауз, а доста људи после наступа ме питало "Одакле су ови, где си их нашао?".

Добре ствари се не налазе случајно, већ намерно. Тако се и десило да нас Бог споји пар дана раније.

Да ово не би био само концерт, већ академија морали смо имати неку историјску подлогу. Зато смо позвали историчара Милосава Недића, човека који је две деценије посветио Колубарској бици, а коју је капитализовао у свом делу "Колубара - српска Марна". У тој књизи се налаи пуно детаља, топографских карата, аутентичних слика... информација које тешко да се могу на интернету наћи.

Он је у првом делу објаснио како је дошло до Колубарске битке, односно претходницу: Сарајевски атентат, Церска битка, Легет Поље, Мачков камен и Гучево... Затим поставку и распоред снага, које су све јединице учествовале у Колубарској бици итд.

Славни Његош је обожавао гусле па је зато још давно рекао своју мисао: "Кућа гдје се не чују гусле, тамо је мртва и кућа и људи". Зато смо ми баш из Црне Горе довели Милана Ковачевића, који се обукао у народну ношњу из времена краља Николе. Њему као претходница били су Синиша Рудан и Јелена Поповић, наши другари.

Они су зборили о гуслама, о традицији и зашто су гусле баш наша духовна потреба. Одмах после њих загусла Милан о Колубарској бици, о славном војводи Живојину Мишићу... Лепо је изгледало.

Затим смо дали прилику једном човеку Мићи Живојиновићу који има леп пријатан глас и велико искуство у јавном раду. Он је написао неколико драма на тему Великог рата, па нам је скупа са Ацом и Филипом одиграо Живојина Мишића, како издаје своју чувену заповест почетком децембра 1914. за пробој фронта у долини реке Колубаре. Више него симпатично је изгледало. Све похвале за њих.

Химну ратника без земље "Тамо далеко" отпевале су Милица и Мирјана из Косовских Божура, скупа са наставником Гаврилом Кујунџићем. Заправо, кад Милица пева и време стане, видели смо то више пута. Велики аплауз су добиле, са разлогом.

У друом свом обраћању, Милосав Недић је причао о томе како је фронт у долини Колубаре пробијен. Тачније, како је србска војска прво повучена на Маљен и Рудник, где се одморила два дана. Добише војнци храну, стигла је и муниција, а потом се кренило 3. децембра 1914. у пробој. Миливоје Стојановић Брка, комадант Гвозденог пука је био на челу своје јединице која је прва успешно извршила тај пробој.

Споменио је Недић и тај 7. децембар 1914. године тј. Нишку декларацију и одлуку о уједињавању Јужних Славена у заједничку државу после рата. Односно напоменио је да је то била одлука Народне Скупштине Краљевине Србије, а не лична жеља краља Петра и краља Александра I Карађорђевића.

На сцену излази дечак девет година: Милош Богдановић. Дошао је са србског приморија, да би рецитовао песму "Србски син - Мишић" Живојин, коју је Драгиша написао пре више од 30 година. Имао је Милош и народну ношњу и шајкачу са све кокардом. Не треба ни рећи да је добио највећи аплауз. Сви су били одушевљени његовим поносним рецитовањем.

Гледанице са Растиславом Благојевићем други пут су на сцени, када изводе песму "Пукни зоро". Та песма није давно написана, већ од скоро за потребе филма, али се одлично примила код већег дела нашег народа. Фино је звучало, иако сам ја у том моменту добио неке мрке погледе једног бркајлије из наше бригаде.

Позван је и председник Србског Светионика да се други пут обрати присутнима и најави четврти Колубарски марш. Причано је врло кратко о историји самог марша, како је све почело у лето 2014. од идеје до реализације. Затим увећање и чувени Колубарски марш 2015. године, па и прошлогодишњи који је био најбројнији. Он је и најавио поновни излазак Косовских Божура да се отпева "Видовдан", из простог разлога што је Видовдан празник србских војника, што је и Велики рат практично инициран на Видовдан 1914. године.

Мирјана и Милица са наставником Гаврилом излазе на сцену и крећу да певају... не из грла, већ из срца из душе. Мало ко је остао равнодушан. Неки су чак и устали па певали скупа са њима, јер то је песма која ће нас одржати у Видовданском начину размишљања.

Док смо ми држали академију, Синиша Рудан је узео столицу и сликао слику, у складу са насловом наше академије. На крају је показа, и рече да ће нам поклонити када је заврши.

Водитељака је на самом крају захвалила присутнима на издвојеном времену, учесницима на доприносу, а Медија Центра Одбрана на уступљеном простору. Позвани су сви на коктел.

КОКТЕЛ

Коктел је био по обичају у холу испред Велике сале. Ту су на делу биле наше Нишлијке: Сташа и Рада. А слажу се ко мама и ћерка. Сипале су сокове и воду у чаше. Алкохола нисмо имали јер је пост. Остало је и оне погаче.

Углавном, била је то прилика да се мало људи раздиване, да се оквасе грло.

Мени је то била прилика да захвалим људима који су дошли из далека: Бока и Момчило, из Новог Сада. Чика Ђуро је дошао да види 'ћер на сцени. Иначе смо добијали све похвале за наш труд и рад.

Станко је постао најтраженија особа на коктелу, јер сам све заинтересоване упућивао на њега, да се пријаве за Колубарски марш. То и јесте био наш циљ.

ЗАХВАЛНИЦА

Хтео бих овде још једном да се захвалим свима који су нам изашли у сусрет и помогли да се наша академија одржи. Не због нас, као нас, већ ради предака којима дугујемо велику захвалност коју су они својом жртвом учинили у јесен 1914. на Сувобору, Рајцу, Колубари.

Посетиоци су имали прилику да нешто чују ново, науче, али и да кроз песме мало окрепе душу.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Ако смо ми успели да за један "небитан" догађај из наше славне историје скупимо 150 присутних, док се 4 км јужно од Дома Војске Србије одигравао "јако битан" догађај за данашњу Србију где је присуствовало 60.000 патриЈота... онда ово сматрамо великим успехом.

На крају крајева свако од нас зна одговор оно чувено питање, а то је:

СА ЧИМ ПРЕД ЖИВОЈИНА?

Милан Чучковић
09.12.2017.

п.с.
Ми смо на овој академији добили две нове чланице :)