Независна Држава Хрватска била је клерикална наци-фашистичка творевина, створена по замисли и налогу Ватикана и Берлина 10. априла 1941. године, свега четири дана по отпочињању агресије на Краљевину Југославију од стране Италије, Немачке, Мађарске, Бугарске, Албаније и Румуније. У Загребу су нацистичке јединице дочекане са песмом и цвећем, уз невероватну еуфорију Зрагребчана.
Ради се о томе што највећи део Хрвата (заправо покатоличених Срба) православне Србе никада нису доживљавали као пријатеље, још мање браћу, него као "реметилачки фактор", да не кажем неки тежи израз који је још од средине 19. века у Хрватској потенцирају хрватски Праваши, односно следбеници Анте Старчевића, осведоченог Србомрзца.
Силом прилика, прва јужнославенска држава: Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца створна 1. децембра 1918. године, одмах након Првог светског рата где су и Хрвати и Словенци угурани на силу, односно по жељи Великих сила, како би се Аустроугарска разбила на што више делова. Тако су Хрвати били незадовољни, а већ 1920-их година кренуле су и многе сепаратистичке акције које су довеле до формирања Усташког покрета почеком 1929. године. Наредне деценије кренуле су и теористичке акције, од који се свакако издваја Марсејски атентат 9. окробра 1934. године на Краља Александра I Карађорђевичћа. Уствари, Бенито Мусолини фашистички диктатор је прихватао усташе и омогућавао им обучавање у терористичким камповима 1930-их година на северу Италије.
Почетком априла 1941. године Силе осовине су напале југославенску краљевину са свих страна и раскомадали је. Највећи део окупиране територије је припао усташкој НДХ, тачније: Загорје, Лика, Кордун, Банија, Славонија, Срем, део Далмације, Херцеговина, Босна, Горски Котари и Дубровник.
Удео православних Срба у НДХ био је и преко 40%. То је оно што је властодржцима у Загребу, али и њиховим менторима у Ватикану јако сметало, тако да је одмах покренут монструозни план ликвидације, односно истребљења православних Срба са територије НДХ.
Убијани су Срби на сваком кораку: на зборовима, вашарима, шумама, градским трговима, школама, па чак и црквама... Пљачкана су и паљена су србска села, рушене су и православне цркве, а пре тога су палили црквену документацију. Ни православне свештенике нису поштедели, напротив, многи су убијани заједно са народним првацима, јер су знали хрватски фашисти ко је глава и стуб србског народа, ко може да организује отпор усташком режиму.
Павелићев режим је врло брзо отпочео отварање концентрационих логора, где су највише доводили Србе, али и Јевреје и Роме. Тако су настали: Јасеновац, Стара Градишка, Керестинац, Сисачки логор, Јастребарско и др.
Једна жена која није србског имена и порекла већ је Аустријанка, Дијана Будисављевић била је удата за Јулија Будисављевића, Србина из Славонске Пожеге, а живели су у Загребу. Она је на себе преузела јако тешку улогу спасавања деце из усташких казамата. Процене су да је она спасила током 1941-1945 године преко 7.500 деце, односно дечака и девојчица узраста до 12 година живота. Тиме је она себи утрла пут бесмртности.
Деценије су прошле од краја Другог светског рата, али многе приче о злочинима над Србима никада нису расветљене. Баш напротив, југославенски комунистички режим је такве приче заврањивао и прогањао би сваког ко би јавно причао о томе, јер је њихова идеологија била заснована на "братству и јединству".
Слађана Зарић, је уз помоћ РТС и Министарства одбране Републике Србије успела да направи један документарни филм и изложбу слика о Дијани Будисављевић и њеној акцији спасавања деце из усташких логора. Филм је већ почео да добија награде, а изложба је синоћ свечано отворена у београдском Дому Војске Србије.
Поред представника СПЦ, Војске Србије, дипломатског кора, војних аташеа на изложби су била присутна управо и Дијанина деца, односно некадашњи заточеници усташких логора, које је Дијана Будисављевић спасила. Велика сала Дома Војске је била препуна. И наше удружење Србски Светионик, као поштовалац србске историје и жртава, које својим радом доприноси култури сећања посетило је ову изложбу, односно премијеру.
Ауторка Слађана Зарић је поздравила присутне и захвалила се свима на доласку, као и онима који су помогли да овако један озбиљан пројекат угледа светло дана. Док сам снимао учеснике, приметио сам да је изложбу посетио и проф. др. Србољуб Живановић, академик који је дуго година вршио истраживања у некадашњем логору Јасеновац, 1960-их година.
Након приказа неких делова филма у великој сали, сви присутни су позвани у мању салу где је приређена поставка са именима спашене деце из Дијанине архиве, сликама и документима из времена Независна Државе Хрватске... све на србском и енглеском језику. Драго ми је што је ову поставку видео велики број младих људи, јер управо они требају да схвате ужасе усташког режима и геноцид над Србима.
Ово је пут којим треба ићи, јер културу сећања не може стварати један човек, нити групица људи. Морало би да крене од државних институција, а ово је добар почетак.
Милан Чучковић
16.05.2018.