Извештај из Црне Горе и Старог Раса - јун 2021

Акције

6. децембар 2021.

ИЗВЕШТАЈ ИЗ ЦРНЕ ГОРЕ И СТАРОГ РАСА - ЈУН 2021

У недељу 4. Јула по новом, а 21.06. по старом календару на дан преподобне Анастасије Србске наша црква Света Недеља је организовала поклоничко путовање на челу са свештеником Александром и верним народом наше парохије а и шире. Том приликом смо обишли манастире Студеницу, Жичу, Милешево и ноћили у манастиру Острог. Ујутру смо били на светој служби примили свете дарове затим поклонили моштима Светог Василија Острошког.

У повратку смо обишли манастире Ждребаоник, Храм Христовог Васкрсења у Подгорици где смо се поклонили гробу Блаженопочившег Митрополита Амфилохија и манастир Дајбабе где смо целивали мошти Светог Симеона Дајбабског чудотворца. Надамо се да ово поклоничко путовање било на духовну корист и укрепљење које нам је насушно потребно.

Наши утисци са овог путовања су велики и посебни. Када смо стигли у Студеницу манастир је био у репарацији али прилазећи моштима св. Анастасије и сина јој Св. Стефана првовенчаног као и кивоту Св. Симеона Мироточивог обузимала нас је пж страхопоштовање али и умилење. Имајући децу све време пролазила ми је мисао како преподобној мати Анастасији није било нимало лако гледајући децу у завади. Богу хвала те јој подари и сина Саву који је учинио велико чудо и измирио завађену браћу. Ту смо се лепо помолили и миропомазали и онда добили мало времена да обиђемо двориште манастира. Студенички мермер оставља без даха али пажњу ми је привукла прва црквица при излазу из Богородичине а то је црквица Краља Милутина посвећена Јоакиму и Ани. Осећајући миомирис и целивајући централну икону поглед ми се зауставио на фрески краља Милутина и краљице Симониде личила је баш на ону у Грачаници. Песма Милана Ракића прошла је кроз моје мисли и тако сам почела да је певам тихо и тако иакажем своја осећања. Онда сам изашла и села на оближњу клупицу и тако пожелела да ту останем. Тај мир који ми је прожимао душом је неописив.

Када смо сви завршили са обиласком и куповином малих светиња, окупили смо се да се сви сликамо. Затражили смо благослов да раширимо заставу удружења по нашој некадашњој химни "Востани Сербије" са споменицима који показују страдање нашег народа кроз векове као и светионик као позив да будемо нови апостоли и светионици Србства да се сваки Србин сложи обожи и умножи!

Још нисмо средили утиске о Студеници, већ смо били на путу ка Жичи. У аутобусу је била атмосфера пријатна, једва смо чекали следеће одредиште.

Манастир Жича је из 13. века и има огроман значај у историји србског народа и представља симбол оснивања србске државе и аутономије србске цркве. Задужбина је краља Стефана Првовенчаног, првог србског краља кога је у овој светињи крунисао његов млађи брат св. Сава, први србски архиепископ, чије је седиште било управо овде!

Архитектура црквњ Светог Спаса је позната по рашкој школи по црвеној фасади која симболизује проливену крв мученика страдалих за своју веру.

У манастиру Жича за 200 година, крунисано је седам србских краљева из династије Немањића отуда и назив "Седмоврата Жича", јер су по легенди приликом сваког крунисања пробијана једна врата кроз која је пролазио само краљ, а потом би та врата била одмах сазидана. Отуда и на званичном грбу града Краљева стоји седам златних краљевских круна, која означавају седам крунисаних Немањића.8

Стигли смо на паркинг испред манастира и нестрпљиво смо хрлили ка вратима. Али када смо ушли нисмо затекли црвену фасаду већ сиву и благо наранџасту. Неки су се питали да ли смо на правом месту. Али људи који су били већ тамо су нам рекли да се и у Жичи ради репарација манастира. Без обзира на то ми смо направили још једну заједничку фотографију. Интересантно раширивши заставу Востани Сербије јавили су се појединци са нелагодом мислећи да је то политички маркетинг у не знању и неинформисаности човек лако греши. Упутила сам се вратима манастира желећи да запалим свећу за мир. Уз тишину и молитву запалили смо свеће. Обишли продавницу и наставили путешествије даље преко Златибора према Милешеви.

С обзиром да нас је чекао дуг пут направили смо краћу паузу код језерцета у "Међувршје" код Чачка. И кренули путем планина. Неки су већ били уморни па су желели да одремају а ја нисам желеле да пропустим ниједан пејзаж уз пут. Пар песама ми се вртело по глави али возач је пустио неку комерцијалу, остали су спавали, па није било простора да запевамо...

Јеле и оморике, дивљи коњи и кућерци, ливаде и поља красе Златибор од ваикада. "Златиборе питај Тару" би била идеална песма уз велике кривине које смо пролазили. Дошли смо и до Милешеве. Призор који угледах оставио ме је без даха. Обронци планина, калдрма и сам манастир вратио нас је у доба витеза. Нико није остао равнодушан. Како сам пролазила кроз капију манастира сузе су ми навирале и у једном тренутку као да ме је неко помазио по глави, прошла ме је пријатна језа, након тога свештеник нам је рекао да се ту налазе мошти различитих светаца али има и изненађења. Онда сам поверовала и помислила да тај осећај који сам стекла није случајан. Богу хвала манастир је жив и одише љубављу да не говорим о цвећу и уређењу, али ту топлину је осетио свако ко је дошао. Једна духовита и весела монахиња нисам јој запамтила име нас је дочекала спремно као прави Христов војник, била је спремна да одговори на сва наша питања.

Манастир Милешева се налази у долини истоимене реке, недалеко од Пријепоља. Грађен је 1218. и 1219. а живописан 1222. до 1228. године. Основао га је краљ Владислав, син краља Стефана Првовенчаног, а унук Немањин. Владислав је Милешеву подигао као своју гробну цркву. Онако као што је његов отац подигао Жичу, а дед Студеницу. Пошто је, 1234. године, помоћу племства, збацио са престола свог старијег брата Радослава, дочекао је да се 1243. године и сам одрекне владавине у корист млађег брата Уроша. Умро је, живећи највише у Зети, седамдесетих година XIII века, а сахрањен је у својој задужбини. У хијерархији србских манастира, Милешева је заузимала друго место, одмах после Студенице.

Сви знамо да је познат по фресци Белог анђела али и да је пре спаљивања моштију ту био сахрањен Св. Сава.

Желећи да упијемо сваки детаљ, мирно смо чекали у реду да се миропомажемо код моштију ктитора и целивамо саркофаг Св. Саве као и честице моштију веома поштованих светитеља из Србије и велике Русије. Након историјата уз монахињин предлог отпевали смо химну Св. Саве, након милине, пожелела сам да отпевам песму нашег саборца Немање Живлака коју је посветио нашем првом Архиепископу светитељу Сави. Добила сам благослов, почела сам певати, срце ми је дрхтало а онда се примирило као да ме је такла молитва присутних. Велика благодат наших Немањића одисала је манастиром.

Онда сам изашла на сунце и са породицом и Радом направила још једну слику као успомену на овај сусрет велике светиње.

Изненађење је било да се тамо налази десна рука св. САВЕ.

Поред цркве налази се и музеј где се налази жезал св. Саве и још многих вредних предмета из тог доба. Поред манастира се налази као мали ресторан где су људи могли да се окрепе и тако дају прилог за очување манастира. Дуг је пут до Острога тако да смо уз још више утисака наставили путешествије даље...

Дошли смо и до те фамозне границе, прошли као и сваку другу али сви дубоко у срцу слушајући о Немањићима и нашој историји знали смо да та граница није ту на правди Бога, тако да за нас није постојала нити неће.

Након проласка опет на позив братства из цркве и свештеника запевах песму по мом избору "Ој јунаштва свјетла зоро" Даницину верзију. С тим што сам тако гласно певала до граница мојих гласних жица, да се добро уреже у памћење свих нас. Након тога уследлила је песма НЕ ДАМО СВЕТИЊЕ и ВЕСЕЛИ СЕ СРБСКИ РОДЕ.

Кршевита брда и Мораача краслили су пут до Подгорице и даље до Острога. Поред искусног возача који је одмарао кренуо је и млађи који је ненамерно погрешио скретање тако да смо на Острог стигли око 1ч после поноћи. Из све ствари које смо понели ипак смо одлучили да комбијем стигнемо на врх, али било је и оних који су радосно кренули пешице.

Острогу диван мио светиња си увек био, увек био и остао и са славом заблистао. О наш оче Василије наше благо најмилије. Наше благо, наш поносе теби увек болне носе, да им дајеш срећу здравље прослављујеш православље. Које вере није важно, да му срце није лажно. А ко дође да погледи боље кући нека седи.

Речи су песме св. Владике Николаја посвећење нашем Острошком чудотворцу.

Иако је била ноћ Острог је светлео као месечина на ведром небу изнад нас.

Као и до сада било је људи поређаних један до другог ни игла не може стати. Тако да смо ми нашли слободно место на паркингу. Поставили смо вреће и ћебиће за спавање и поређали се ко сардине. Тата Милан је ипак желео да мало прошета и види боље ово чудо које је затекао.

Са нама су путовале и Рада и Илијана уз пут су нам објасниле од прилике где су су се сместиле али уморни од пута спутили смо се на првом слободном месту.

Веровали или не као да смо спавали на најмекшем душеку пробудила нас је граја људи који су кренули на јутарњу молитву. Таман смо имали времена да све спакујемо. И наш свештеник је већ био на месту где су поставили олтар за служење. Након молитве уследила је литургија. У току литургије пришли смо моштима оставили молитве и имена оних који нису били ту са нама а желели би.

Поред моштију мирно стојећи као узоран домаћин дочекивао нас је отац Гојко Перовић без речи давао је благослове...

Ми смо имали среће јер смо били са децом тако да су нас пропустили и нисмо много чекали. Онда смо се уз "чешљање" савести са мислима да нисмо никад достојни пришли светом путиру и причестили се.

Деца су се опустила као да су дошла кући па су се више пута пењали уз и низ степеница. Позвали су нас да видимо лозу која је никла у стени и наравно поглед са терасе као и продавницу у којој су желели по нешто да купе.

Онда смо развили заставу као и до сада и напарвили још једну фотографију. Нисмо имали искусне фотографе али и ово је довољно.

Тик уз продавницу налази се пекара где смо узели да презалогајимо нешто. И полако кренули према паркингу до аутобуса. Могли смо и кафу да попијемо али то смо сазнали тек када смо сишли доле али нема везе ово је једно велико искуство, човек више није исти кад дође, заиста као нов кући пође. И тако ми пођосмо даље до Ждребаоника.

Манастир Ждребаоник налази се на лијевој обали ријеке Зете, у питомој Бјелопавлићкој равници на домаку Даниловграда. Налазио се на живописном узвишењу, окружен старинским гробљем и бедемом.

Подигнут је изгледа између 1252-1255. године од стране Стефана Вукановог Немањића.Током постојања је више пута претрпео рушења и пустошења. Новијег датума - 1818. године, је зид који су подигли Бјелопавлићи. А модерни звоник је око 1930. године изградио настојатељ манастира протопрезвитер ставрофор Срдан Поповић.

Писаних докумената о његовом настанку нема, нити су вршена детаљнија археолошка испитивања. Истраживања која су вршена од стране Завода за заштиту споменика културе Црне Горе указују на постојање старијег и знатно већег црквеног објекта, и да је садашњи подигнут на темељима храма с краја 16. или почетка 17. вијека, од кога су сачувани зидови у висини од 50 см.

Игуман и управитељ манастира био је око 1835. године Исаија Бајковић из Цуца.

Обнављан је и 1885. године. О његовој градњи постоје многа народна предања која се преносе са кољена на кољено и сва су везана за име славних Немањића. Неки савремени историчари тврде да не постоје писани извори који та предања могу потврдити, па стога сматрају да у то не треба много вјеровати. Њихова сумња не би имала основе да поратни „просвјетитељи“ нијесу спалили богату библиотеку манастира Мораче. Руски научник Коваљевски тврди у својим списима да је у Морачи 1841. године у својим рукама држао повељу у којој је писало да је Ждребаонички храм грађен као метох манастира Мораче у исто вријеме кад и Морача, и да им је ктитор Стефан Вукановић. То је засигурно знао и прота Срдан Поповић кад је изнад улазних врата храма поставио камену плочу која и данас стоји, а на којој пише:

То је женски манастир у коме се од 1920. године чувају мошти другог архиепископа српског Арсенија Сремца, наследника Светог Саве, као и део моштију Свете Преподобномученице Февроније.

Свете мошти су биле склоњене из манастира Довоље и годинама и чуване у Кучима, у кући поп Спаха Поповића. Велики војвода црногорски Мирко наредио је 1856. године да се мошти дају Бјелопавлићима и пренесу у манастир Ждребаоник. Ту су остале до 1884. године када по налогу кнеза Николе однете у манастир Косијерово. Тек након Првог светског рата враћене су у Ждребаоник.

Почевши од 1878. године, манастир је припадао новоствореној Захумско-рашкој епархији у чијем саставу је остао све до 1931. године, када је ова епархија укинута и прикључена Митрополији црногорско-приморској. Манастир је 1933. године имао 30 хектара плодне земље. На челу манастира налазио се стари прота Срдан Поповић, којем је помагао јеромонах Павле Павићевић.

О манастиру нађох доста тога на Википедији а разлогом јер сам поносна на то што је мој дека из Бјелопавлића тако да је посета Острогу и овом манастиру за мене имао посебни значај.

Тамо су нас дочекале ведре монахиње и с обзиром на мало времена које смо имали за посету, успели смо да целивамо све мошти па чак и поразговарамо са драгим особама које сретосмо тамо, дечица су као благослов добила по једну икону и срећни смо ушли у аутобус. Али ту није крај следећа дестинација био је храм Христа Спаситеља у Подгорици. Какав призор каква лепота у глави ми је била слика са литија и сабраних 100 000 људи на челу Ђед а у позадини Даница Црногорчевић пева Весели се србски роде! А у срцу ми је била слава малог али великог Јерусалима. Док смо целивали гроб нашег блаженопочившег ђеда митрополита Амфилохија, један скромни бистар младић причао нам је о детаљима литија и ђедове борбе и храбрости коју је имао као и мучеништво које је прихватио ради очувања јединства србског народа. Са зузама у очима добисмо и надахнуће и утеху да наставимо борбу уз веру да нећемо бити сами јер ће нам ђед чути молитве и бити духовно са нама. Патријарх Павле је једном рекао: "Човек је јачи мртав , него нечовек жив!" Са сузама у очима стадосмо сви испред храма и направисмо величанствену слику са којом смо сачували и наше мисли приликом ове посете.

Задња дестинација био је манастир "Дајбабе".

Тамо нас је дочекао један мудар младић са великим искуством живота, где га је судбина болести коју је имао везала за ово место исцељењем. Тако је детаљно испричао историју манастира да смо могли у свакој другој реченици да добијемо одговоре и духовну утеху која нам је тако добро дошла. О манастиру нећу пуно јер препоручујем да се мало расапитате и више прочитате о њему и наравно посетите после Острога ко буде могао јер како је овај момчић рекао: - Ово је један од првих нерукотворених манастира, спуштен са неба на земљу. Ту смо такође дали имена за помен наших ближњих и преминулих. Целивали смо мошти преподобног Симеона Дајбабског и добили књигу коју је лично он и писао. Чак смо понели и воду са манастирске чесме за окрепљење.

Ова посета је била као мелем на срце, тако да мислим да је било саавим довољно па чак и превише за сумирање утисака и складиштење свих духовних ризница које добисмо овим путовањем. Пут назад није био лак, велике кривине су нас чекале али водила нас је велика жеља да што пре пренесемо утиске напим вољенима и самим тим пренесемо благослове из ових величанствених светиња. О граници нећу причати граница у нашим срцима не постоји само песма одзвања и опомиње.. Сунце ће мом роду да сине...

Ој јунаштва свијетла зоро,

Мајко наша Црна Горо!

(На твојим се врлетима,

Разби сила душманима),

Једина си за слободу,

Ти остала србском роду.

Дат' ће Бог и света Мати,

Да се једном све поврати!

Сташа Митић
06.12.2021.

Посећено је: 1531 пута
Број гласова: 0