Извештај из Бијељине 31.03.2018 - www.srbskisvetionik.org.rs











Статистика од 12.11.2015

Данас: 201
Јуче: 740
Недељно: 3137
Месечно: 13061
Годишње: 146924
Укупно: 305325

Највише посета
25.8.2018 2808
























































2. април 2018.


Извештај из Бијељине 31.03.2018


Ретко који Сарајлија у време оних седамдесетих и осамдесетих година 20. столећа помишљао на рат, јер Сарајево је тих година било један од градова будућности, не само бивше Југославије, већ и Европе, веровали или не. Скоро пола милиона становника је имао овај град свих класа, раса, полова, годишта, имовинског стања и образовања... Јаку индустрију, са читавом армијом пролетера. Најмање чега је мањакало јесте забава и дружења. Сарајлије су познате по томе да су широм те бивше државе правили добру атмосферу и били носиоци тог заједништва.



Штавише 1984. године баш у Сарајеву, на планини Јахорина одржане су Зимске олимпијске игре. Први клуб који је у југославенској кошарци донео титулу првака Европе био је из Сарајева - КК Босна, сада већ давне 1979. године. Поред тога, ногомет је такође био међу Сарајлијама омиљен... и два клуба су се такмичила у оној великој Првој савезној лиги: Жељезничар и Сарајево. С тим да је овај други клуб узео титулу шампиона државе оне чувене сезоне 1984/1985 и то испред Звезде, Хајдука, Партизана и Динама...

Набрајајући шта је Сарајево значило за социјалистичку Југославију потрајало би данима, а ни педесет оваквих текстова не би било довољно да то опише. У Сарајеву је живела раја, добри и вредни људи.



Почетком 1990. године у СФРЈ се променио друштвено-политички систем, тачније једнопартијски је замењен вишестраначким системом. Савез Комуниста је добио конукренцију у пронационалним партијама. Предратни робијаш и дисидент Алија Изетбеговић оснива 26. маја 1990. године званично милитантну Странку Демократске Акције, која је окупљала муслимански живаљ у Босни и Херцеговини са циљем да се централна југославенска република издвоји из СФРЈ... али исто тако да буде заснована на приниципима Исламске декларације, коју је лично писао Алија Изетбеговић 1970. године. Поред њих, и Хрвати су основали 18. августа 1990. године своју Хрватску Демократску Заједнцу, такође милитантног карактера. Жеља за одвајањем је била иста, али су босанско-херцеговачки Хрвати желели спајање са СР Хрватском, односно обнову усташке НДХ. Једино су Срби желели опстанак друге јужнославенске државе. Један део је био привржен Савезу Комуниста, а други Српској Демократској Странци која је основана у лето 1990. године.

Муслимани су направили добар трик што су у своје редове довели Фикрета Абдића -  Бабу, успешног привредника из Велике Кладуше, који је заправо био мамац и за Србе, који су у њему гледали икону. Штавише, на општим изборима 18. новембра 1990. године Фикрет Абдић добија дупло више гласова од Изетбеговића. План је успео, Абдић је убрзо склоњен у страну, а Алија Изетбеговић на сцени... Почиње сарадња Алије Изетбеговића и Фрање Туђмана, хрватског председника.

Словеначки сепаратисти и хрватски екстремисти су у лето 1991. године започели разбијање Југославије и нападе на касарне ЈНА, на србска насеља. У то време у Босни и Херцеговини је покренуто илегално наоружавање и стварање муслиманских и хрватских паравојних формација у БиХ.

Срби су у Сарајеву 9. јануара 1992. прогласили Србску Републику Босну и Херцеговину... као одговор на муслиманске и хрватске провокације за издвајање Босне и Херцеговине из СФР Југославије. Познати сарајевски криминалци и пробисвети (Ћело, Цацо, Празина и др.) постали су страх и трепет за скоро све грађане Сарајева. Муслиманске власти су са њима направиле "дил", односно обављајући за њих прљаве послове, дали су им "одрешене руке", односно слободу да раде кривична дела (дрога, шверц, проституција и сл.).



Окидач за рат је било убиство србског свата на Башчаришји 1. марта 1992. године, онда је нападнута зграда Команде ЈНА 2. маја 1992. године, а дан касније монструозни злочин у Добровољачкој улици, који је добро планиран од највиших власти муслиманске (пара)војске и МУП-а БиХ. Рат је био на вратима...

Источни делови Сарајева су за време рата били под контролом Срба јер су ту имали већину, а западни под контролом муслимана, али сам град се налазио некако у србском окружењу, јер је заправо Босна већ вековима насељена Србима... Немањићи су зидали православне цркве и манастире у Средњим веку, а ислам долази са Турцима тек у 15. веку. Османлије су спроводили терор и страховладу, потурчавали Србе који су мењали имена, али ретко презимена, што је довело до тога да крајем 20. века је створна нова нација - муслимани (тзв. Бошњаци) у режији југославенских комуниста.

Од априла 1992. до новембра 1995. године без престанка је трајао крвави грађански и верски рат у Босни и Херцеговини. У тој несрећи је пало много жртава на све три стране, а само у Сарајеву је убијено око 7.000 Срба, док је њихова имовина опљачкана и уништена. Војска Републике Србске, односно србска одбрана је издржала чак 35 муслиманско-хрватских офанзива на Сарајево... а онда је у америчкој држави Охајо потписан 21. новембра 1995. године и Дејтонски (не)споразум. У име србске делегације то је учинио Слободан Милошевић, председник СР Србије.

Једним (неразумним) потписом пет сарајевских општина: Хаџићи, Илијаш, Илиџа, Вогошћа и Грбавица је предато муслиманима, они су признали ентитет Републике Србске. Тако је рат завршен у Босни и Херцеговини после 3.5 године, али муке нису престале, оно најгоре је предстојило...


У страху од освете и прогона крајем фебруара и почетком марта 1996. године око 150.000 сарајевских Срба је напустило свој завичај одлазећи са колонама у неизвесност и беспуће, највише у Бијељину, Вишеград, Зворник, Бања Луку, Нови Сад, Шабац и Ужице...

Овај догађај је релативно слабо пропраћен у србским медијима када се дешавао пре 22 године, а данас у Републици Србији ово ретко ко и да спомиње. Једино ко се сећа овог датума и ужаса са несагледивим последицама су предратне Сарајлије, они који су напуштали град у колонама.


 

*                                    *                                   *

 

У Бијељини постоји удружење Пријатељи Илијаша. Они су и ове године одржали молитвено сећање и парастос у Цркви Пресвете Богородице, у насељу Пет језера, а наше удружење Србски Светионик, као и удружење Србски Витезови из Шида су дошли 31. марта 2018. године да присуствују полагању венаца на сарајевском Зиду плача, који је направљен у порти манастира Св. Петке, на уласку у Бијељину.

Због гужве на граничном прелазу Сремска Рача ми смо мало у шкрипцу са временом били, док су Витезови дошли више од пола сата раније. Морали смо да свратимо кратко у цвећару и онда правац манастир Св. Петке. Ми улазимо у порту манастира, а тамо се већ окупило око 400 људи, углавном Сарајлија. Ненад Савић, Стево Милошевић и Жарко Лазаревић, односно свештенство СПЦ  је служило парастос и молитвено сећање на све србске жртве рата и борце Сарајевско-Романијског корпуса Војске Републике Србске, који су своје животе дали за отаџбину и слободу свог народа.

Прилазимо групи и спазих позната лица: Срки, Боки, Стане... Мало после дође и Олег, наш домаћин, препознаде он нас и рече смо и ми уврштени у званичан програм полагања венаца. Однесем ја за кратко наше цвеће тамо где су и остали већ оставили своје, па уснимих пар видео снимака са самог парастоса.

Оно што ми је упало у очи, а то је сам споменик, односно тај Зид плача где су исписано  преко 1.250 имена... То је први пут да је неко за борце и жртве отаџбинских ратова 1990-их урадио један достојан и репрезентативни споменик какав наши борци и жртве заслужују... Протеклих година обишао сам многа стратишта од Јадовна до Зејтинлика и нигде нисам видео овако нешто. Овај споменик у Бијељини мора да постане узор, светионик, пут којим треба ићи и стварати културу сећања.

Након самог парастоса уследило је обраћање. У име породица жртава обратила се професорка србског језика и књижевности Радмила Марић. Затим у име бораца се обратио Миленко Зупур звани Цицо. Он је три и по године провео у рову са својим саборцима Илијашке бригаде на сарајевском ратишту. Оно што је нама било интересантно и значајно у његовом говору јесте што је први пут јавно у Босни и Херцеговини на тему Сарајевског егзодуса '96 изговорена реч: "издаја".

Уследио је и сам чин полагања венаца на споменик... Било је ту више делегација, како самих сарајевских ратних јединица, тако и разних удружења који негују сећање на протекле ратове, исто тако и градских челника. Негде у средини, најавише и нас преко разгласа: "Наши драги пријатељи из Београда...". Мало ми у секунди би непријатно. Илијашани, односно Сарајлије су препознали наш досадашњи рад и труд да дођемо и одамо пошту за србске јунаке. Вероватно су мало и загледали наш портал па су и видели где смо све били. Срки, Лука и ја смо положили цвеће.

Већ по ранијем договору са организаторима извадили смо наше транспаренте. Први, који смо желели ту да покажемо јесте ТРАЖЕ ДА ИХ ЗАБОРАВИМО, где су заправо уписана имена свих већих стратишта Срба 1990-их, јер Сарајево није усамљени случај страдања и прогона Срба у том периоду, напротив, има их на стотине.

Мало после пита Олег имате ли још нешто... Ја велим да имамо и извадимо онај велики плави: БОСНА И ХЕРЦЕГОВИНА СВЕТОГ САВЕ ЂЕДОВИНА... на коме је нацртана карта јединствене (а не дејтонске) Босне и Херцеговине обојене црвено-плаво-белом бојом, уз слике Гаврила Принципа, Јована Дучића, Краља Твртка, пребиловачке цркве, вишеградске ћуприје, гуслара... Циљ је био управо то да покажемо да се нисмо и не смемо одрећи Сарајева, Бихаћа, Мостара, Грахова... јер ако се тога одрекнемо, онда смо се одрекли и Книна, Коренице, Глине, Паркаца.


 

После тога сви учесници су имали посно послужење, а нама је то била прилика да се мало раздиванимо са домаћинима: Олегом, Јовом и др. Чули смо доста нових информација и од Јове Церовине, који нам је причао о самом егзодусу и колонама  те кобне 1996. године. Нажалост, Витезови мораше ићи својим путем, а ми смо остали још.

Рече Олег да слободно разгледамо манастир, а да нас он после чека у ресторану "Глобус". Тако је и било... Сам манасир је урађен по угледу на руске православне манаситре и стварно је прелеп. Тешко да човек може остати равнодушан. Питали смо монахиње да нам откључају цркву Св. Петке, што су оне учиниле. Црква је такође прелепо осликана и прави мелем заочи и душу.

Покуписмо ствари и одосмо до Олега... Тамо нас је на уласку чекао и Боро конобар, који је такође био на парастосу са нама. И он је прогнан од муслимана у рату, али из Зенице. Заправо касније смо од домаћина чули како је Бијељина невероватно изградила и нарасла седам пута више после рата. Сада је то већ велики град.

Са Олегом смо имали разне теме за разговор: о спорту, о ситуацији у Бијељини, о томе како је Србство данас, ко га води и ко се буса у груди са њиме, о рату и пораћу... о свему и свачему. Заиста домаћинство Илијашана је било вансеријско морам да признам, и не само да сам то видео ја, већ и остали момци.

После ручка смо отишли до центра Бијељине. Тамо смо посетили цркву Св. Ђорђа, затим споменик палим жртвама у центру града и споменик Краљу Петру I Карађорђевићу, који је подигнут 1937. године, али су усташе и Немци то срушили 15. априла 1941. године, само пет дана по проглашењу фашистичке НДХ.

Вратисмо се у цркву Св. Ђорђа јер је ту било у плану свечано обележавање Лазареве суботе - Врбице. Дошло је на стотине деце са својим родитељима, бакама сви окићени и сви у колони ка главном градском тргу. Наравно да смо се и ми прикључили, јер оно је био празник за очи и душу. Једна права бијељинска ПАРАДА ПОНОСА.

После тога већ је дошао и наш другар Миле, нижи растом, али са срцем лава, који је упао у проблем јер је хтео да нас испоштује пошто смо у његовој "авлији", али му пословне обавезе не дадоше и још га полиција заустављала ради брзине. Углавном и са њиме мало продиванисмо на главном тргу.

У једном моменту Горан препознаде Славка, Херцеговца који је дошао ту из Невесиња испред Удружења "Насљеђе". И са њиме смо мало продиванили, па ће и ту бити простора за неку сарадњу.

Већ нам је и време одзвонило, јер смо морали у Шабац на промоцију књиге, тако да се поздрависмо и правац ауто.

У ауту смо баш сви одушевљено констатовали како нам је ово било нешто невероватно... још једном све похвале Илијашанима, за организацију, дружење, информације и даће Бог да успоставимо сарадњу, јер

 

Дрина никад граница била није,
него кичма наше Србадије!

 

 

Милан Чучковић
02.04.2018.




Посећено је: 743  пута
Број гласова: 46
Просек: 4,60

Оцените нам овај чланак:




























Ускликнимо с љубављу
Светитељу Сави
Србске цркве и школе
Светитељској глави.
Тамо венци тамо слава
Где нас србски пастир Сава.
Појте му Срби,
Песму и утројте!


Благодарна Србијо,
Пуна си љубави
Према своме пастиру
Светитељу Сави.

Босна и Херцеговина
Светог Саве дедовина.
С тобом славе славу
Светитеља Саву.

Бачка, Среме, Банате
И Србијо Стара
Раванице, чувај нам
Тело кнез Лазара;

Црна Горо, сестро мила,
Здраво и ти с нама била
Да славимо славу,
Светог оца Саву!

С неба шаље благослов
Свети отац Сава
Са свих страна сви Срби
С мора и Дунава.
К небу главе подигните
Саву тамо угледајте.
Саву србску славу, пред престолом Творца!

Милешево слави се
Телом Светог Саве
Кога славе сви Срби
С обе стране Саве;

Синан-паша ватру пали
Тело Светог Саве спали,
Ал’ не спали славе,
Нити спомен Саве.

Пет векова Србин је
У ропству чамио
Светитеља Саве
Име је славио.

Свети Сава Србе воли
И за њих се Богу моли.
Појте му Срби,
Песму и утројте!

Да се србска сва срца
С тобом уједине,
Сунце мира, љубави,
Да нам свима сине,

Да живимо сви у слози,
Свети Саво, ти помози.
Почуј глас свогa рода,
Србскога народа!



*          *        *


Ој Србијо, мила мати,
Увек ћу те тако звати
Мила земљо, мили доме
На срцу је слатко твоме


Срећно живет ко у рају,
Где милине вечно трају
У теби ћу срећно тек
Проводити овај век.


Прости деци мати мила,
Сто су тебе увредила.
Синци ће се поправити,
Грозне сузе за те лити.


Јер признају грехе тешке,
Питају се за погрешке.
Живот и крв лиће сви,
Да се опет дигнеш ти.


Подигни се мати мила,
Да нам будеш што си била,
Јер си тужно робовала,
Дуго сузе проливала.


Сунце ти се већ родило,
Које ти је зашло било.
На криоцу вазда твом
Утеха је срцу мом.



*          *        *


И само дотле, до тог камена,
До тог бедема -
Ногом ћеш ступит
можда, поганом!
Дрзнеш ли даље? ...
Чућеш громове
Како тишину земље слободне
Са грмљавином
страшном кидају;
Разумећеш срцем страшљивим
Шта са смелим гласом говоре,
Па ћеш о стења тврдом камену
Бријане главе теме ћелаво
У заносноме страху лупати!
Ал један израз, једну мисао,
Чућеш у борби
страшној ломљави:
„Отаџбина је ово Србина!”


*         *         *


Сини јарко сунце са Косова.
Не дамо те, земљо Душанова.

 Не дамо те, земљо Немањића, Обилића, браће Југовића.

Сви ће Срби као Југовићи
за крст часни на Косово ићи,.

Да одбране земљу благодатну
 За крст часни и слободу златну!

Од Крушевца, Призрена,
Цетиња, Дубровника,
Книна, Невесиња,

са Авале, Ловћена и Шаре,
кличе Србство: Устани Лазаре!

Док је Пећи и док је Дечана, Грачанице и Газиместана.

Не дамо те васкрсло Косово, најсветије поље Србиново!