Ријетко који Сарајлија у доба оних седамдесетих и осамдесетих година 20. стољећа помишљао на рат, јер Сарајево је тих година било један од градова будућности, не само бивше Југославије, већ и Европе, вјеровали или не. Скоро пола милиона становника је имао овај град свих класа, раса, полова, годишта, имовинског стања и образовања... Јаку индустрију, са читавом армијом пролетера.
Најмање чега је мањакало јесте забава и дружења. Сарајлије су познате по томе да су широм те бивше државе правили добру атмосферу и били носиоци тог заједништва.
Штавише 1984. године баш изнад Сарајева на планини Јахорина одржане су Зимске олимпијске игре. Први клуб који је у југославенској кошарци донео титулу првака Европе био је из Сарајева - КК Босна, сада већ давне 1979. године.
Поред тога, ногомет је такође био међу Сарајлијама омиљен... и два клуба су се такмичила у оној великој Првој савезној лиги: Жељезничар и Сарајево. С тим да је овај други клуб узео титулу шампиона државе оне чувене сезоне 1984/1985 и то испред Звјезде, Хајдука, Партизана и Динама. Ипак, Жељо је био клуб са душом.
Набрајајући шта је Сарајево значило за социјалистичку Југославију потрајало би данима, а ни педесет оваквих текстова не би било довољно да то опише. У Сарајеву је живела раја, добри и вриједни људи, махом дошљаци.
Почетком 1990. године у СФРЈ се променио друштвено-политички систем, тачније једнопартијски је замејњен вишестраначким системом. Савез Комуниста је добио конукренцију у пронационалним партијама.
Пријератни робијаш и дисидент Алија Изетбеговић оснива 26. маја 1990. године званично милитантну Странку Демократске Акције, која је окупљала муслимански живаљ у Босни и Херцеговини са циљем да се централна југославенска република издвоји из СФРЈ... али исто тако да буде заснована на приниципима Исламске декларације, коју је лично писао Алија Изетбеговић 1970. године.
Поред њих, и Хрвати су основали 18. августа 1990. године своју Хрватску Демократску Заједнцу, такође милитантног карактера. Жеља за одвајањем и једнима и другима је била иста, али су босанско-херцеговачки Хрвати жељели спајање са СР Хрватском, односно обнову наци-фашистичке НДХ. Једино су Срби желели опстанак друге јужнославенске државе. Један дио је био привржен Савезу Комуниста, а други Српској Демократској Странци која је основана у љето 1990. године.
Врхушка СДА је направила добар трик што су у своје редове довела Фикрета Абдића - Бабу, успјешног привредника из Велике Кладуше, који је заправо био мамац и за Србе, који су у њему гледали икону. Штавише, на општим изборима 18. новембра 1990. године Фикрет Абдић добија значајно више гласова од Изетбеговића. План је успио, Абдић је убрзо склоњен у страну, а Алија Изетбеговић на сцени...
Почиње сарадња Алије Изетбеговића и Фрање Туђмана, хрватског предсједника.
Словеначки сепаратисти и хрватски екстремисти су у љето 1991. године започели званично разбијање Југославије и нападе на касарне ЈНА, на србска насеља. У то вријеме у Босни и Херцеговини је покренуто илегално наоружавање и стварање муслиманских и хрватских паравојних формација у БиХ: "Зелене беретке" и "Патриотска лига".
Срби су у Сарајеву 9. јануара 1992. прогласили Србску Републику Босну и Херцеговину... као одговор на муслиманске и хрватске провокације за издвајање Босне и Херцеговине из СФР Југославије. Познати сарајевски криминалци и пробисвети (Ћело, Цацо, Празина, Зука, Јука и др.) постали су страх и трепет за скоро све грађане Сарајева, а највише Србе. Муслиманске власти су са њима направиле "дил", односно обављајући за њих прљаве послове, дали су им "одријешене руке", односно слободу да раде кривична дјела (дрога, шверц, проституција и сл.).
Сарајевски љепотани у служби СДА
Окидач за рат је било убиство србског свата на Башчаришји 1. марта 1992. године, онда је нападнута зграда Команде ЈНА 2. маја 1992. године, а дан касније монструозни злочин у Добровољачкој улици, који је добро планиран од највиших власти муслиманске (пара)војске и МУП-а БиХ. Рат је био на вратима...
Источни дијелови Сарајева су за вријеме оружаних дејстава били под контролом Срба јер су ту имали већину, а западни под контролом муслимана...
Немањићи су и у Босни и у Херцеговини зидали православне цркве и манастире у Средњим веку, а ислам долази са Турцима тек у 15. вијеку. Османлије су спроводили терор и страховладу, потурчавали Србе који су мјењали имена, али ријетко презимена, што је довело до тога да крајем 20. вијека је створна нова нација - муслимани (тзв. Бошњаци) у режији југославенских комуниста.
Од априла 1992. до новембра 1995. године без престанка је трајао крвави грађанско-вјерски рат у Босни и Херцеговини.
У тој несрећи је пало много жртава на све три стране, а само у Сарајеву је убијено око 7.000 Срба, док је њихова имовина опљачкана и уништена. Војска Републике Србске, односно србска одбрана је издржала чак 35 муслиманско-хрватских офанзива на Сарајево... а онда је у америчкој држави Охајо потписан 21. новембра 1995. године и Дејтонски (не)споразум. У име србске делегације то је учинио Слободан Милошевић, предсједник СР Србије.
Једним (неразумним) потписом пет сарајевских општина: Хаџићи, Илијаш, Илиџа, Вогошћа и Грбавица је предато муслиманима, они су признали ентитет Републике Србске. Тако је рат завршен у Босни и Херцеговини посље 3.5 године, али муке нису престале, оно најгоре је предстојило...
У страху од освете јер су муслиманске власти то отворено и најављивале, као и прогона крајем фебруара и почетком марта 1996. године преко 120.000 сарајевских Срба је напустило свој завичај одлазећи са колонама у неизвесност и беспуће, највише у Бијељину, Вишеград, Зворник, Бања Луку, Нови Сад, Шабац и Ужице...
Овај догађај је релативно слабо пропраћен у србским медијима када се дешавао прије 22 године, а данас у Републици Србији ово ретко ко и да спомиње. Једино ко се сећа овог датума и ужаса са несагледивим последицама су пријератне Сарајлије, они који су напуштали град у колонама.
* * *
У Бијељини постоји удружење Пријатељи Илијаша. Они су и ове године одржали молитвено сећање и парастос у Цркви Пресвете Богородице, у насељу Пет језера, а наше удружење Србски Светионик, као и удружење Србски Витезови из Шида су дошли 31. марта 2018. године да присуствују полагању венаца на сарајевском Зиду плача, који је направљен у порти манастира Св. Петке, на уласку у Бијељину.
Због гужве на граничном прелазу Сремска Рача ми смо мало у шкрипцу са временом били, док су Витезови дошли више од пола сата раније. Морали смо да свратимо кратко у цвећару и онда правац манастир Св. Петке.
Ми улазимо у порту манастира, а тамо се већ окупило око 400 људи, углавном Сарајлија. Ненад Савић, Стево Милошевић и Жарко Лазаревић, односно свештенство СПЦ је служило парастос и молитвено сећање на све србске жртве рата и борце Сарајевско-Романијског корпуса Војске Републике Србске, који су своје животе дали за отаџбину и слободу свог народа.
Прилазимо групи и спазих позната лица: Срки, Боки, Стане... Мало посље дође и Олег, наш домаћин, препознаде он нас и рече смо и ми уврштени у званичан програм полагања вијенаца. Однесем ја за кратко наше цвијеће тамо гдје су и остали већ оставили своје, па уснимих пар видео снимака са самог парастоса.
Оно што ми је упало у очи, а то је сам споменик, односно тај Зид плача гдје су исписано преко 1.250 имена. То је први пут да је неко за борце и жртве отаџбинских ратова 1990-их урадио један достојан и репрезентативни споменик какав наши борци и жртве заслужују.
Протеклих година обишао сам многа стратишта од Јадовна до Зејтинлика и нигдје нисам видио овако нешто. Овај споменик у Бијељини мора да постане узор, светионик, пут којим треба ићи и стварати културу сјећања.
Након самог парастоса усљедило је обраћање. У име породица жртава обратила се професорка србског језика и књижевности Радмила Марић. Затим у име бораца се обратио Миленко Зупур звани Цицо. Он је три и по године провео у рову са својим саборцима Илијашке бригаде на сарајевском ратишту. Оно што је нама било интересантно и значајно у његовом говору јесте што је први пут јавно у Босни и Херцеговини на тему Сарајевског егзодуса 1996. изговорена реч: "издаја".
Дошао је и сам чин полагања вијенаца на споменик...
Било је ту више делегација, како самих сарајевских ратних јединица, тако и разних удружења који његују сјећање на протекле ратове, исто тако и градских челника.
Негдје у средини, најавише и нас преко разгласа: "Наши драги пријатељи из Београда...". Мало ми у секунди би непријатно. Илијашани, односно Сарајлије су препознали наш досадашњи рад и труд да дођемо и одамо пошту за србске јунаке. Вјероватно су мало и загледали наш портал па су и видјели гдје смо све били. Срки, Лука и ја смо положили цвијеће.
Већ по ранијем договору са организаторима извадили смо наше транспаренте. Први, који смо жељели ту да покажемо јесте ТРАЖЕ ДА ИХ ЗАБОРАВИМО, гдје су заправо уписана имена свих већих стратишта Срба 1990-их, јер Сарајево није усамљени случај страдања и прогона Срба у том периоду, напротив, има их на стотине.
Мало посље пита Олег имате ли још нешто... Ја велим да имамо и извадимо онај велики плави: БОСНА И ХЕРЦЕГОВИНА СВЕТОГ САВЕ ЂЕДОВИНА... на коме је нацртана карта јединствене (а не дејтонске) Босне и Херцеговине обојене црвено-плаво-бијелом бојом, уз слике Гаврила Принципа, Јована Дучића, Краља Твртка, пребиловачке цркве, вишеградске ћуприје, гуслара... .
Циљ је био управо то да покажемо да се нисмо и не смемо одрећи Сарајева, Бихаћа, Мостара, Грахова... јер ако се тога одрекнемо, онда смо се одрекли и Книна, Коренице, Глине, Паркаца.
Након тога сви учесници су имали посно послужење, а нама је то била прилика да се мало раздиванимо са домаћинима: Олегом, Јовом и др. Чули смо доста нових информација и од Јове Церовине, који нам је причао о самом егзодусу и колонама те кобне 1996. године. Нажалост, Витезови мораше ићи својим путем, а ми смо остали још.
Рече Олег да слободно разгледамо манастир, а да нас он после чека у ресторану "Глобус". Тако је и било...
Сам манасир је урађен по угледу на руске православне манастире и стварно је прелеп. Тешко да човек може остати равнодушан. Питали смо монахиње да нам откључају цркву Св. Петке, што су оне учиниле. Црква је такође прелепо осликана и прави мелем за очи и душу.
Покуписмо ствари и одосмо до Олега... Тамо нас је на уласку чекао и Боро конобар, који је такође био на парастосу са нама. И он је прогнан од муслимана у рату, али из Зенице. Заправо касније смо од домаћина чули како је Бијељина невероватно изградила и нарасла седам пута више посље рата. Сада је то већ велики град.
Са Олегом смо имали разне теме за разговор: о спорту, о ситуацији у Бијељини, о томе како је Србство данас, ко га води и ко се буса у груди са њиме, о рату и пораћу... о свему и свачему. Заиста домаћинство Илијашана је било вансеријско морам да признам, и не само да сам то видео ја, већ и остали момци.
Да плачем понос ми неда, срце из груди хоће да оде
хероји наши из првог реда, небеским стазама сада ходе
Посље ручка смо отишли до центра Бијељине. Тамо смо посјетили цркву Св. Ђорђа, затим споменик палим жртвама у центру града и споменик Краљу Петру I Карађорђевићу, који је подигнут 1937. године, али су муслиманско-хрватски фашисти и Немци то срушили већ 15. априла 1941. године, само пет дана по проглашењу наци-фашистичке НДХ.
Вратисмо се у цркву Св. Ђорђа јер је ту било у плану свечано обележавање Лазареве суботе - Врбице. Дошло је на стотине деце са својим родитељима, бакама сви окићени и сви у колони ка главном градском тргу. Наравно да смо се и ми прикључили, јер оно је био празник за очи и душу. Једна права бијељинска ПАРАДА ПОНОСА.
Већ је дошао и наш другар Миле, нижи растом, који је упао у проблем јер је хтео да нас испоштује пошто смо у његовој "авлији", али му пословне обавезе не дадоше и још га полиција заустављала ради брзине. Углавном и са њиме мало продиванисмо на главном тргу.
У једном моменту Горан препознаде Славка, Херцеговца који је дошао ту из Невесиња испред Удружења "Насљеђе". И са њиме смо мало продиванили, па ће и ту бити простора за неку сарадњу.
Већ нам је и време одзвонило, јер смо морали у Шабац на промоцију књиге, тако да се поздрависмо и правац ауто.
У ауту смо баш сви одушевљено констатовали како нам је ово било нешто невероватно... још једном све похвале Илијашанима, за организацију, дружење, информације и даће Бог да успоставимо сарадњу, јер
Дрина никад граница била није,
него кичма наше Србадије!
Милан Чучковић
02.04.2018.