"Цвеће је украс баште, лептир је украс цвета,
а деца пуна маште, деца су украс света"...
Ово су стихови из познате песме чувеног дечијег забављача и педагога Миње Суботе, уметника који је у она предратна времена на ТВ Београд имао разне музичке емисије намењене деци широм бивше државе. Тешко да постоји чељаде рођено после 1970. године а да није одрастао уз његове стихове, тако и ја. Обожавао сам култну емисију "Музички тобоган". Иако немам гласчину да певам као славуј, уживао сам да слушам своје вршњаке како се такмиче.
Од тада прође подоста година, богами и деценија. Да не причам све шта се издешавало, само ћу рећи да су несрећни ратови 1990-их година многе наше сународнике отерали са свог огњишта у неизвесност и беспућа. Тако и Личанка Милица Марјан, са августовском "Олујом" 1995. дође у Шумадију, а после пар година путеви Господњи је одведоше у срце Баната, у село Баранду недалеко Опова.
Ту је срела Небојшу Новаковића, који је такође због босанско-херцеговачког рата дошао ту из Сребренице. Заљубише се и изродише они у протеклих девет година четворо здраве деце: Бранку, Ђорђа, Николу и Марка.
За њих вероватно не бих никад ни знао да постоје, а још мање да су они хероји мира данашње Србије да нису другари из Удружења Личана "Завичај" направили почетком ове године Светосавски концерт у Културном Центру Чукарица. Од прикупљеног новца купљена им је тада веш-машина и школског прибора, док су донатори обезбедили мало склаткиша и др.
Пар дана касније однели смо то у Баранду код њих кући. После те прве посете био сам у Баранди још неколико пута: фебруар, април, септембар...
Човек кад иде тамо код њих у Баранду почиње да схвата неке ствари. Прво, шта заиста значи богатство, јер богатство нису бесни аутомобили, џиновске куће, скупоцени накит, тзв. паметни телефони и др. Богатство су деца!
Друго, можете да видите шта значи борба за живот. Услови у којима живе наши домаћини: породица Новаковић, представља праву рововску борбу са свим недаћама, јер треба сваки дан нахранити и обући шестеро гладних уста у ситуацији када посла баш нема.
Неки дан чујем да се опет иде у Баранду, тачније добио сам позив од Ђурђице из "Завичаја" да се придружим већој групи родољуба и хуманиста из више удружења, али је било и оних "неуниформисаних". Наравно да нисам имао дилему да ли да идем... Постао сам тамо "полудомаћи". Још ми рекоше да ће са нама пут Баранде кренути етно састав Косовски Божури, са Гаврлом Кујунџићем и његовом хармоником.
Циљ је био поред те хумане ствари и забавити наше малце. Они немају новца да долазе у Београд на концерте и сл.
Пао је договор да се крене поподне 13. децембра 2017. године, када људи заврше за пословима у велеградској метрополи какав је Београд. Око 17 сати прво покупих Синишу на Дорћолу, потом Гавру у Земуну и најпосле Милоша у Падинској Скели... онда кренусмо за Опово, јер је ту планиран састанак свих оних који су били планирани за одлазак код Новаковића.
Било нас је скоро 20 у четири аута. Још сам се ја шалио са мојим сапутницима у ауту на шта ме подсећа то све са аутомобилима... (ко је читао "Ветрењаче Богова" зна о чему причам).
Стижемо тамо око 19 сати, а сви укућани су на броју, радују нам се највише деца... Бранка се смешка, срећне очи што је виде. И Ђоле исто... Марко и Никола били су у спаваћој соби "чекали неке госте". Видим их да седе, па када их изљубих, доведем их у кухињу где је био остатак екипе. Прво смо се сви упознавали и изљубили три пута. Севају блицеви као на додели оскрара.
Замолим ја Бранку да нам прочита нешто из свог стваралаштва. Тачније поред тога што је Бранка одличан ђак, уме да пише песме и саставе. Већ је она нацртала нас клапце који смо већ били ту више пута и написала стихове. Стане она на сред кухиње и прочита на глас. Не верујем да је неко остао равнодушан. После је рецитовала Светосавску химну.
Ђоле и Никола су добили прилику да нам покажу своје умеће са рецитацијама. Марко се стиди, додуше он је најмлађи.
Момци су изнели све ствари које су дониране: обућа, одећа, храна, слаткиши, играчке и др.
Дохвати Гавра своју хармонику, а на сцену ступају: Милош, Ивана и Милица, а са њима и остатак наше екипе. Да би мало раздрагали децу почели смо са дечијим песмама. Добро познати репертоар: "Срећна Нова свој деци света", "Идемо у Африку да садимо паприку" и друге.
После тога, прешли смо на родољубиви део, где смо певали о Косову и Метохији, Видовдану, Ораховцу и др. Давор је инсистирао, да не буде забуне, да се отпевају неке крајишке... Што верујем да је била и жеља Личанки Милици. Првобитно је то слабо ишло јер сам веровао да Давор и Синиша знају да то певају, али врага...
Они имају глас, али незнају текста, док је код мене обрнуто. Тако да смо после направили ту импровизацију где сам ја морао да дерем први глас. А на шта је то изгледало, чуће се на снимку.
Синиша је поделио свим учесницима ове акције мале разгледнице са сликама деце Новаковића, где је и написао да су деца највеће богатство.
Петар је нашао неку добру занимацију у престолници. А то су нека папирна срца која су налик на оним летећим балонима. Па се уз мало ватре може потерати на небо. Деци је то било, а и нама интересантно. Најбоље од свега што не може се повредити као рецимо са петардама и бакљама.
Направисмо ми групну фотографију напољу у дворишту по мраку, па онда креће поздрављање и полако кућама у велеградску џунглу, јер наредни дан треба ићи на посао или факултет.
Одушевила ме читава ова екипа, посебно Милица, јер начин на који је она импровизовала дечије песме правећи гримасе испред Бранке и Ђолета, схватих да би јој посао васпитача или пак водитеља дечије музичке емисије могао бити професија.
Све похвале свим учесницима синоћњег "програма", надам се да ћемо опет пут Баранде. Неко први пут, неко други, а неко и пети. Зашто да не? У мору савремених комуникација, ја остајем традиционалиста. Драже ми је два сата бити у Баранди са децом и играти се, него десет сати чаврљати на друштвеним мрежама са било ким.
Ми смо направили једно богоугодно дело, а себи приуштили задовосљства. И ту заправо схватате суштину живота и шта је право богатство.
Милан Чучковић
14.12.2017.
Даје се на знање да је у овој акцији која је трајала свега 4 дана, скупљено 80.000 динара. За овај новац купљено је све што је породица изразила као најпотребније:
- храна
- чизме за децу и радне чизме за родитеље
- јоргани и јастуци
- пиџаме и веш за целу породицу
- играчке
- средстава за хигијену
- јелка са украсима
Донације које су биле у виду гардеробе, слаткиша, играчака стигле су и из Шапца, Чачка и других градова и из Београда.
Породици је у новцу остављено 15.000 динара.
Деца су уживала у хармоници и песми, радовала се љубави, а највише су нам баш они љубави дали.
Бранка, најстарија од четворке, написала је свима који су помогли састав који почиње речима:
- ,,Када видиш птицу у далеком селу у Лици, ти се сети мене у далеком селу. Где год одеш путевима света нико неће знати да те воли као ја. Твоја Личанка Бранка."
Хвала Богу и вама!
Милица Славковић
14.12.2017.
У току ове године на свом ходочашћу по Косову и Метохији имао сам велику част да упознам групу младих људи пореклом из различитих места са Косова и Метохије из хора "Косовски божури" које је окупио наставник Гаврило Кујунџић који их прати на хармоници и који већ годинама наступају свуда по свету са Иваном Жигон на разним углавном хуманитарним концертима.
Па тако и овај пут су 12. децембра у Београдској Арени отворили концерт посвећен свим браниоцима Косова и Метохије 1998-1999, да бих већ следећег дана имао прилику да их поново чујем на једном посебном концерту где су ове исте девојке и момци учини посебним једно вече у трошној кући једне дивне породице из Баранде за њихових четворо мале дечице: Бранку, Ђорђа, Николу и Марка, поново уз пратњу наставника Гавре на хармоници.
Толико доброте и хуманости има у тим људима да ја то вама заиста не могу речима описати, ја им се искрено клањам до земље кад видим шта све чине за људе око себе, за оне који су тренутно у овом друштву маргинализовани, а налазе ту свуда око нас. Колико би свет био лепше место када би се више младих људи угледало на њих уместо на узоре које им медији тренутно свакодневно намећу.
Војислав Танасковић
14.12.2017.
Док су прве праве пахуље пролетале изнад града у топлом дому наших домаћина уз мирис домаће пите и вино из Велике Хоче лебдела је прича од Јадовна до Косова.
То вече, екипа у саставу Краљево, Њујорк, Параћин, Косово и Метохија, Лика одлучила је да направи једну чаролију. Чаролију коју само заједништво ствара, а Божји благослов умножава. Тада нисмо знали да ли ћемо успјети, али смо знали да када се рачун сведе остају само добра дјела да сијају попут звијезда. Звијезда у њиховим очима.
Како би и звијезде и лампиони засијали били су нам потребни и Београд, Крагујевац, Шабац и Чачак. И тако удружено, уз Гаврину хармонику и пјесму Косовских Божура сијала је Србија попут звјезданог неба. Она Србија коју волим да славим и којом се дичим, која тако ријетко, али снажно засија.
Људи вас заиста лажу када кажу да сте немоћни да промијените некоме живот на боље. Једино је истина када кажу да ту моћ има љековито блато Баранде. Ми из Баранде сваки пут изађемо другачији - јачи и срећнији.
Момци подијетиње, дијевојке се замисле, али све док је заштитнички мала рука у великој знам да идемо добрим путем.
Лажу и када кажу да нема више добрих људи. Нећу их овдје набрајати појединачно јер је, на велику радост, списак дуг. Њихова имена су на много важнијем мјесту.
Рећи ћу само свима велико хвала.
Ђурђица Поповић
18.12.2017.
Када дајеш несебично и не тражиш за узврат, када се смејеш и имаш осећај да се од срца смеју сви људи око тебе, када волиш и не тражиш да те воле, нити да ти кажу, већ то у души осећаш снажно!
Јелена Нешић
20.12.2017.