Карађорђе Петровић и његови устаници спадају у ред највећих јунака не само овог нашег поднебња, већ и далеко шире. О томе је чак говорио и Наполеон Бонапарта, француски војсковођа који је освајао туђе земље почетком 19. века... некако у исто време када је и наш вожд Карађорђе започео ослобађање наше отаџбине Србије од вишевековног турског робовања.

За разлику од на пример косовских јунака 1389. или оних на Церу, Колубари или Брегалници... он није имао државу, није имао некога ко ће му помоћи и заштити га. Имао је главу на пању и није имао шта да изгуби. Повео је своје хајдуке у борбу. Побеђивао је и далеко јачу и бројнију Османлијску војску, на Мишару, Делиграду, Баточини, Иванковцу итд. Постао је мит. Име од кога су турске паше и аге дрхтали.

Најважније од свега јесте да је после више векова тамновања и страховладе у којој су живели Срби у Османлијској царевини, упалио тај пламен слободе, тј. наду да је ослобођење тако близу. Да се може досањати толико жељени сан.

Устанак који је он повео 1804. у Орашцу нажалост је пропао 1813. године, пошто је турски султан послао огромну војску на Србију, те се он са својим устаницима повукао у Срем, тада аустро-угарску царевину. Две године касније када је Милош Обреновић у Такову подигао Други србски устанак 1815. године, Карађорђе се вратио у Шумадију. Милош видећи у њему конкурецију издаје наређење да се Карађорђе убије. Тако је погана рука Вујице Вулићевића у ноћи 25. на 26. јул 1817. године у Радовањском Лугу, крај Велике Плане мучки убила Карађорђа, а његова глава је отпремљена у Цариград.

Два столећа касније, ситуација је благо речено поражавајућа. Модерни Срби једва да знају где се налази Топола и његов гроб. Још мање о његовом лику у делу. Многе "патриоте" се куну у њега и његова дела, а ретко ко је дошао да запали свећу у цркви ида се помоли за душу човека и јунака који нам донесе слободу...

Државни органи су ту неславну годишњицу обележили траљаво тек тако да се обележи. Где је свечана, духовна академија... У Београду, Новом Саду, Нишу, Чачку, Тополи? Силне улице назваше по њему, а положен један венац и двадесет минута на ТВ програму?! За оца модерне нације? За ослободиоца? Вероватно се државни фондови испразнише за овогодишње изборе... немам друго објашњење.

Јуче када сам разговарао са Алимпијем и Ниџом како да обележимо 200. годишњицу Карађорђеве смрти... први предлог је био да одемо на Врачар, и да тамо у храму св. Саве запалимо свећу и направимо једну слику код Вождовог споменика. На то Алимпије рече: "Топола није преко света!"...

- "Хм... па и није, али не знам да ли ћемо стићи на церемонију и програм, јер је радни дан" - одговарам ја.

- "Не идемо тамо због програма!" - одбруси он. А мене нешто штрецну.

Паде договор да после посла кренемо нас тројица, пошто остали чланови СРБС-а су заузети својим радним обавезама, а неки на путу. С тим да је Ниџо морао да иде до резиденције у Батају по транспаренте. Са аутокоманде кренусмо аутопутем после 17 сати.

Након мало више од сат времена вожње стигосмо ми на циљано одредиште. Нађосмо цркву, коју је вожд Карађорђе подигао још 1811. године. У дворишту видимо да има старијих људи са малом децом, а на клупи седе два свештеника и један човек. Поздрависмо се ми, а они гледајући наше мајице рекоше "Ево Нишлије".

Објасним ја да нисмо из Ниша, али да јесмо ове године покренули тј. обновили Чегарски марш и направили Чегарску бригаду крајем маја месеца 2017. баш у Нишу. Пошто је управо Чегарска бригада СРБС-а задужена да прати дешавања везано за 19. век, тј. србску националну револуцију.

Уђемо нас тројица у цркву, да се помолимо и целивамо иконе. Купимо и свеће, а вани их запалимо. Тамо већ наставимо разговор са парохом и парохијанима. Речемо ми како имамо наше транспаренте и да ћемо се сликати. Они када виде шта смо развили обрадоваше се те позову ону дечицу да се сликају са нама што је нама измамило осмех на лице, јер можда они нису због година свесни где се налазе, али научиће временом. А то и јесте важно, јер историја је учитељица живота.

Поздрависмо се и одосмо у задужбину Карађорђевића на врху Опленца. Када дођосмо до улаза, рече нам жена која ради тамо да је радно време истекло те да можемо доћи неком другом приликом. Штета, толики пут превалисмо, а затворише нам врата буквални испред носа. Даће Бог да се опет једном вратимо и то у далеко већем броју.

Како се већ ноћ примакла, није било времена за одлазак у Радовањски Луг, у цркву Покајницу, или макар у Орашац у Марићеву Јаругу, тако да смо се вратили назад за Београд.

Врло добро одрађена акција са наше стране и похвала за наше момке.

Повод јесте био тужан, али Карађорђе свакако спада у ред наших јунака којима требамо далеко више поклањати пажње и времена, јер слобода нема цену!

Милан Чучковић
26.7.2017.