Извештај из Тополе 12. и 13. октобар 2019 - www.srbskisvetionik.org.rs











Статистика од 12.11.2015

Данас: 513
Јуче: 1099
Недељно: 5131
Месечно: 24802
Годишње: 175028
Укупно: 500194

Највише посета
25.8.2018 2808
























































17. октобар 2019.


Извештај из Тополе 12. и 13. октобар 2019


Србски народ са крајем 18. века, живео је у изузетно тешким и опасним околностима без своје националне државе, под јармом отоманског (турског) окупатора или на простору, под угарском контролом, за које је морао ратовати, како би себи обезбедио права и нормалан живот у војној крајини. Тако раздељен широм некада своје царевине, живео по пашалуцима, санџацима или крајинама.

Почетком 19. века, дошло је до снажног буђења србске националне мисли, поготово у тада Београдском пашалуку. Београдски пашалук, био је простор садашње централне Србије, који се директно ослањао уз реку Саву и Дунав, а тако на Угарску, односно садашњу Војводину, у којој је такође дошло до снажног буђења националне мисли, где су Срби већ имали спремност и одлучност за једну велику акцију.

У Београдском пашалуку, какав-такав ред одржавао је и насиље јаничара спречавао београдски везир Хаџи Мустафа, који се супростављао насиљу јаничара, које је Порта послала да спрече наоружавање и потенцијални устанак, међу којима су се истицали нарочито: Кучук-Алија, Мула Јусуф, Ага-Аганлија, Мехмед-ага Фочић. Они 1801. године, најпре убијају београдског везира, да би онда повели, готово независну политику и акцију од стране Порте, а бојећи се србског одговора на ужасан терор, покрећу "Сечу кнезова" 1804. године, као замисао да србски народ уплаше и обезглаве.

Уморство великог броја  истакнутих Срба, није постигло циљ дахија, већ изазвало контра ефекат, те су Срби само убрзали устанак. На скупу у Орашцу, у Марићевића јарузи, на збору србских јунака и главара, које је организовао Ђорђе Петровић 14/15. фебруара 1804. године, долази до одлуке за подизање устанка, а Ђорђе Петровић постаје вожд.

Испоставиће се, да је та одлука била од круцијалног значаја за Србију, србски народ, Шумадију и Тополу, као месту одакле ће кренути ослобођење србског народа, обнова и стварање модерне србске државе. Сви путеви од тада водиће ка Тополи, а сви јунаци кретаће од Тополе, широм Србије, доносећи слободу у бојевима Руднику, Карановцу (Краљеву), Пожаревцу, Ћуприји, Аранђеловцу, Параћину, Ражњу, Лозници, Делиграду, Шапцу, Смедереву, Београду, Прокупљу, Куршумлији и др. градовима, а Тополу учинити да 9 година буде престоница ослобођене Србије.

Србска устаничка војска удариће и преко Дрине, на "санџак", Стари Рас ка Нишу, вођена Карађорђем (Црни Ђорђе), којем су Турци наденули име, плашећи га се свуда и на сваком месту. 

Водили су се велики бојеви на Иванковцу, код Делиграда, на Мишару, ослобођење Београда, бој на Чегру...Србији и вожду дивиће се цела Европа, а Наполеон Бонапарта на дивљење и називањем да је највећи војсковођа, изговориће:

- "Како је лако њему бити велики са искусним војском, огромним средствима, али да доле на југу, на Балкану, постоји војсковођа израстао из народа, који је окупио чобане, и без оружија, са трешњевим топовима, уздрмао стубове Отоманског царства и ослободио свој поробљени народ. Тај војсковођа је Карађорђе. Њему припада слава највећег војсковође!".

Управо Наполеон, својим походом на Русију 1812. године,  запечатиће Први србски устанак, јер царска Русија повлачећи се из операција са Србијом против Отоманске империје, успела је да Србији загарантује само аутономију у овиру Турског царства, али не и независност. Устаничка Србија је то одбацила и убрзо на Србију креће пола милиона турских војника, који ће крваво угушити устанак с' јесени 1813. године, али не и србско ослобођење, које је у Другом устанку, повео Милош Обрановић 23. априла 1815. године, тада више дипломатском и политичком, него војном акцијом. 

Шумадија ће и у србско-турским ратовима 1876-1878. године, помоћи ослобођењу јужне србске браће, када ће се и  остварити независност и међународно признање Србије.

У Првом светском рату, Шумадинци ће дати једну од најбољих дивизија, као и 11. пук "Вожд Карађорђе", а у Другом светском рату највише волети краља и бранити круну, јер је ту све одисало монархизмом, са елитном краљевом гардом Југословенске војске у Отаџбини.

 

*   *   *

 

Топола, варош у Србији, коју је Карађорђе учинио престоницом Србије, постаће тако позната сем по јунаштву,  и по виноградима, грожђу, вину и цркви на Опленцу, у којој ће почивати Карађорђе, његови потомци, цела династија Карађорђевића, а јунаштво Карађорђевих јунака, његов зачетак виноградарства, стварање краљевих винограда, постаће печат овог краја и нешто што ће постати надалеко препознатљиво широм Србије и Европе као "Дани Опленачке бербе", као славље и захвалност  за слободу, за дар мајке природе обилатом роду, уз очување србске традиције, фолклора,  духовности као најбољем репрезенту нашег народа и државе.

Мој одлазак у Тополу, представља увек јаку емоцију у мени, тада је моје срце, испуњено радошћу и поносом. Топола је, родна варош моје мајке. Довољно је рећи, да са мајчине стране, моје претке представљају: Карађорђев барјактар Танаско Рајић, Миливоје Петровић Блазнавац... генерал, министар војни за време кнеза Александра Карађорђевића, намесник краља Милана Обреновића, архимадрит Студенице у Другом светском рату Алексије (Божа) Јовановић, који је претходно службовао у манастиру Вољавча 30 година и у њој дочекао краља Александра Карађорђевића 1924. године, претходни посланик у Скупштини Краљевине Југославије, по избору Круне, као један од 30 посланика, којих је краљ бирао, као његове представнике у парламенту, затим 4 прадедова Солунца, прадедови четници из Другог светског рата, довољан су разлог за понос.

Дани Опленачке бербе, који се одржавају 4 дана у Тополи, такође, представљају један Сабор изворног народног стваралаштва, једно народно умеће и хтење, да се прикаже, покаже и сачува, све оно што нас, као народ заправо чини. А то је, једна велика емоција, амбиција, знање, умеће и стваралаштво, које носимо кроз векове.

Један слободарски, али и весели дух, које краси наш народ, преточен у кола, прела, посела, у песме, кроз народне инструменте, које су чувале, храниле и неговале србски индетитет и национално биће, хранећи га и уздижући, до небеса. Све се то одразило, на једно, огромно културно стваралштво, једно велико богатство и наслеђење, које ми баштинимо и чувамо.

Ја имам срећу, да у себи, носим гене, гвоздених Топличана, ватрених родољуба, са очеве стране, а са мајчине, Шумадинаца, чврстих, одлучних и истрајних у свему што раде. Тај спој гена, у мени одликује човека чврстог карактера и воље, да очувам и баштиним све оно што су генерације пре мене стварале.

Са свим тим, ето мене на Опленачкој берби, која баштини традицију бербе грожђа, након жетве, које се  обележава једним великим сабором. Тада у Тополи и околини све стаје, а све ври. Цео тополски крај, тада украшен и одевен у нашу прелепу народну ношњу се сјати ка Карађорђевом граду. Свуда одише мирис грожђа, вина, јабука, шири се мирис печених волова, јагњића и прасића, одјекује песма момака и девојака, просто, слави се живот и љубав.

На хиљаде људи притисне сам центар ове, по величини не тако велике вароши, али по њеном историјском и културном наслеђу, огромне вароши. Сама варош Топола, налази се подно брда Опленац, у коме почива династија Карађорђевић, окружена је шумама, изнад ње се назире бела црква на Опленцу као круна вароши, која је окружена Рудником, који такође, сем географске лепоте, прелепог планинског ваздуха, због која носи назив: "ваздушна бања", има велики историјски значај, због средовековног насеља Рудник.

Тополски крај, некада давно, био је у близини вулкана на Руднику, где се још назире купа, па је тако, пун минерала који погодују развоју виноградарства, али и воћарства уопште. Виноградарство у овом крају, започео је Карађорђе, а наставили су његови потомци, стварањем великих краљевих винограда и подрума. У близини Тополе, постоји читав низ манастира, почев од  Благовештења до манастира Вољавче. А недалеко од вароши, код Деспотовице, Богу се представио велики деспот Стефан Лазаревић, син кнеза Лазара.

Овај крај, као да се сам по себи изабрао, да са свим одликама историјским, духовним и природним, буде светионик србском народу у борби за ослобођење.

Мој боравак у Тополи отпочео је већ у суботу 12. октобра 2019. године. У раним јутарњим часовима, ношен емоцијом, испуњен радошћу, грејан сунцем упутио сам се пут Тополе и мајчиног села Блазнаве. Већ око 10:00 часова, колоне возила од Младеновца, сливале су се ка Тополи. Кроз Тополу сам једва прошао, увидевши сву муку саобраћајних полицајаца, да уз помоћ редара, организују пролазак колона. Милина је видети читаве колоне људи и возила, дечје екскурзије, таблице из наше Војводине, ма из читаве Србије. Аутобус, до аутобуса.

Некако, пролазим варош и стижем до села. Након кратког одмора, са родбином крећем назад за варош. Време је за саборовање. Долазимо убрзо у варош, препуну људи. Свуда народне ношње, шајкаче, шубаре, лепе девојке, стаменити момци, свуда музика, чујем у даљини

"Обраше се виногради, доле крај Тополе,
дошло време да се узме који кога воле...".

 

Срце радосно куца...пролазимо кроз масу људи, ту су тезге са грожђем, воћем, сиревима, може се наћи "од игле, до локомотиве". На бини, пред општином, одјекује фрула, води се коло. Младићи и девојке, поносито поскакују. Народ, срећан и насмејан. Како и да не буде. За само 4 дана, ову знамениту варош посетило је више од 200.000 људи. Успешно су обновљени "Краљеви виногради", а затим основани "Нови краљеви виногради", обновљена је и надалеко чувена "Краљева винарија", створен је комплекс на Опленцу, посвећен краљу Петру ослободиоцу.

Засађено неколико хиљада хектара винове лозе, али и другог воћа, нарочито јабуке. Кратко одмарамо у центру, па се упућујемо даље, ка Краљевој винарији. Тамо уз штимунг полицијског оркестра, најпре химну "Боже правде", затим уз звуке лепих мелодија, класичну музику, траје дегустација вина. Пуно познатих личности, особе из друштвеног и политичког живота.

Након боравка ту, спуштамо се назад Карађорђевом граду. Ту уживам у обиласку старог града, обилазим конаке, Карађорђеву цркву у којој су се венчали моји родитељи давне 1988. године, а на прву њихову годишњицу брака на исти датум 30. априла, родио сам се ја.

Мало пре 15 часова из правца Опленца, спушта се колона фијакера уз звуке

"Одакле си селе девојано млада
из Србије брале из Крушевца града"

 

одјекује Карађорђев трешњин топ "Абердар" и почиње Сабор изворног народног стваралштва. То је тек право богатство. Публици ће се тада представити 30 културно-уметничких удружења из Републике Србије и Републике Србске, уз које су била и удружења националних мањина, Влаха и Словака, који су додатно својим песмама и играма обогатили програм. Одјекну Абердар, засвира труба, чује се "Обраше се виногради, доле крај Тополе..." долазе учесници. Боравак на сабору представљао је право уживање. Игре, песме, кола, прелепе девојке, стасити младићи, дечица која су весело поскакивала, фруле, гајде, трубе...милина. Амбијент свечарски. Около ћилими, воће.

Завршетком Сабора, чији је програм трајао пуна три сата, пуних игре и песме, поведе се коло. Крену Моравац, што моја маленкост није могла да пропусти. Умешах се међ' народ, уз две дивне девојке у ношњама, заигра срце, поскочише ноге. Игра срце, весели се. Како и не би. Уви се коло по Карађорђевом граду. Старо и младо, на стотине људи у колу. То не треба само видети, већ доживети. Слави народ живот, љубав и слободу. Захвалан је и природи и вожду и Богу. Тако весео и насмејан, пењем се на Опленац, где уживам.

А затим у окружењу драгих људи уживам у ноћном програму у коме је певао Ацо Пејовић, а затим у амбијенту локалних кафаница. Уморан долазим у село.

Одмарам пар сати, да бих се ујутру упутио у село Страгаре. Одатле потиче мој далеки предак Танаско Рајић. Обиласком споменика у центру села, продужавам ка манастиру Вољавча из 11. века, где присуствујем јутарњој служби и причести. Затим, у пријатном разговору са мати Евгенијом, игуманијом, која ми је причала о прадеди. Мој прадеда, Алексије Божа Јовановић службовао је 30 година у овом манастиру. Заслужан је за његов развој. У њему је 1924. године, дочекао краља Александра Карађорђевића.

Након службовања у овом манастиру, он је постао архимадрит манастира Студеница у току Другог светског рата. Колико је значио Студеници, довољно је рећи, да је успео да издејствује да она постане центар Црвеног крста у Другом светском рату. Тим чином, успео је да је заштити од бугарског окупатора, који се беше намерио да ту упадне. У то тешко време, у својим конацима хранио је на стотине спашених малишана из Босне, преживеле од злочина усташа, успешно организовао састанке четника и партизана, чије је рањенике чувао и лечио у конаку, а да за њих не знају окупатори.

Користило му је све знање претходно стечено у току завршетка два факултета, мандата у скупштини краљевине Југославије, као предстаник Краља. Велики човек, једног тешког доба. Манастир Вољавча, познат је као Карађорђев штаб. Он је ту често боравио, скривајући се од Турака, али и од потенцијалних унутрашњих непријатеља. Сам манастир, окружен је брдима, густом шумом, па је неприступачан, а положаји око њега, погодни су за одбрану.

У самом манастиру одржан је и први Правитељствујушчи Совјет сербски, 1805. године, прва Скупштина Србије, па је сам манастир под заштитом државе, као објекат од изузетне важности. Велико културно, духовно и историјско богатство. Убрзо затим, обилазим место, где почива глава, мог далеког претка Танаска Рајића, палог у боју на Љубићу, Карађорђевог барјактара, хајдука и јунака, али и Милошевог оданог ратника. Велика част.

Након обиласка Вољавче, одлазим у варош Рудник, средиште планине, која је дала велико насеље у Средњем веку, које је било велико и напредно, а дом је било и јунака Арсенија Ломе, војводи рудничком из Првог србског устанка. По руднику, ова планина и носи име.

У центру вароши, где уз жељу за срећу, стоји споменик рудару. На ову дивну планину, сем Тополе ослања се и Горњи Милановац. А на падинама стоји још једно рајско место, а то је манастир Никоље рудничко. Прелеп манастир из 15. века, окружен дивном, умирујућом природом, окрепио ме, након два прелепа дана, и уз срећу упутио ка Београду.

За два дана, доживео сам велику срећу, понос, одао почаст прецима,уживао у благодетима овог краја, грожђу, вину, воћу, гледао све његове лепоте, те пуног срца и душе, позивам све да дођете, обиђете и уживате. Како то већ традиција налаже, Тополи, Шумадији, вожду и прецима посвећујем и стихове.

Опленачка берба
(Вожду Србије Карађорђу)

 
Вожд сербски
Поносито стоји
Дане србске слободе
Два века већ броји

Њeгова славна сенa
Опленцем пролази
Којекуде, ко то
У Тополу долази?

Коме то Абердар
Весело одјекује
Каква се то граја    
Надалеко чује?

Jе л' то негов род
Уз песму слави
Какви су то у Тoполи
Опленачке бербе дани?

Да ли то свом вожду
Србија поручује
Да њему у славу
Уз весеље празнује?
Да ли виногради
Као његови јунаци
Дочекују Србе
Да се на слободи ради?

Jе л' то дивно грожђе
Место куршума и џебане
Испуњава песмом срца
Србадије ослобађане?

Tо к' њему са слободних
Србских крајева и страна
Долази срећна младеж
Весела и раздрагана.

Испијају добра вина
Заиграју кола
Уз здравице и песму
Диве се Опленцу.

Шумадијо, дивна
Toпола нек' те краси
Свету нек' пренесе
Карађорђева да си!




Предраг Р. Антовић
14.10.2019.




Посећено је: 225  пута
Број гласова: 41
Просек: 4,55

Оцените нам овај чланак:































Ускликнимо с љубављу
Светитељу Сави
Србске цркве и школе
Светитељској глави.
Тамо венци тамо слава
Где нас србски пастир Сава.
Појте му Срби,
Песму и утројте!


Благодарна Србијо,
Пуна си љубави
Према своме пастиру
Светитељу Сави.

Босна и Херцеговина
Светог Саве дедовина.
С тобом славе славу
Светитеља Саву.

Бачка, Среме, Банате
И Србијо Стара
Раванице, чувај нам
Тело кнез Лазара;

Црна Горо, сестро мила,
Здраво и ти с нама била
Да славимо славу,
Светог оца Саву!

С неба шаље благослов
Свети отац Сава
Са свих страна сви Срби
С мора и Дунава.
К небу главе подигните
Саву тамо угледајте.
Саву србску славу, пред престолом Творца!

Милешево слави се
Телом Светог Саве
Кога славе сви Срби
С обе стране Саве;

Синан-паша ватру пали
Тело Светог Саве спали,
Ал’ не спали славе,
Нити спомен Саве.

Пет векова Србин је
У ропству чамио
Светитеља Саве
Име је славио.

Свети Сава Србе воли
И за њих се Богу моли.
Појте му Срби,
Песму и утројте!

Да се србска сва срца
С тобом уједине,
Сунце мира, љубави,
Да нам свима сине,

Да живимо сви у слози,
Свети Саво, ти помози.
Почуј глас свогa рода,
Србскога народа!



*          *        *


Ој Србијо, мила мати,
Увек ћу те тако звати
Мила земљо, мили доме
На срцу је слатко твоме


Срећно живет ко у рају,
Где милине вечно трају
У теби ћу срећно тек
Проводити овај век.


Прости деци мати мила,
Сто су тебе увредила.
Синци ће се поправити,
Грозне сузе за те лити.


Јер признају грехе тешке,
Питају се за погрешке.
Живот и крв лиће сви,
Да се опет дигнеш ти.


Подигни се мати мила,
Да нам будеш што си била,
Јер си тужно робовала,
Дуго сузе проливала.


Сунце ти се већ родило,
Које ти је зашло било.
На криоцу вазда твом
Утеха је срцу мом.



*          *        *


И само дотле, до тог камена,
До тог бедема -
Ногом ћеш ступит
можда, поганом!
Дрзнеш ли даље? ...
Чућеш громове
Како тишину земље слободне
Са грмљавином
страшном кидају;
Разумећеш срцем страшљивим
Шта са смелим гласом говоре,
Па ћеш о стења тврдом камену
Бријане главе теме ћелаво
У заносноме страху лупати!
Ал један израз, једну мисао,
Чућеш у борби
страшној ломљави:
„Отаџбина је ово Србина!”


*         *         *


Сини јарко сунце са Косова.
Не дамо те, земљо Душанова.

 Не дамо те, земљо Немањића, Обилића, браће Југовића.

Сви ће Срби као Југовићи
за крст часни на Косово ићи,.

Да одбране земљу благодатну
 За крст часни и слободу златну!

Од Крушевца, Призрена,
Цетиња, Дубровника,
Книна, Невесиња,

са Авале, Ловћена и Шаре,
кличе Србство: Устани Лазаре!

Док је Пећи и док је Дечана, Грачанице и Газиместана.

Не дамо те васкрсло Косово, најсветије поље Србиново!