Извештај из Орашца и Опленца 15.02.2018 - www.srbskisvetionik.org.rs
Акције

15. фебруар 2018.


ИЗВЕШТАЈ ИЗ ОРАШЦА И ОПЛЕНЦА 15.02.2018




Србија у свом највећем обиму и броју била је средином 14. века, док је у Призрену столовао Цар Душан Силни из династије Немањића... од Саве и Дунава, на три средоземна мора: Јадранско, Јонско и Егејско. Тешко да је било војске у том делу Европе или Азије која је смела изаћи на мегдан Душановим оклопницима.

Није Цар Душан био пуки силеџија и кабадахија. У време док је хришћанска Европа имала нижи степен развитка, Србија је била обећана земља, нпр. немачки рудари су долазили овде на Балкан "трбувом за крувом". И не само то, док се на нашем царском двору јело виљушком и кашиком, то су на немачком, енглеском и француском јели прстима.

Душан Силни је крунисан за цара у Скопљу, на Васкрс 1346. у време док су америчким конитнентом харали Индијанци и биволи... Усвојио је свој чувени Законик 1349. такође у Скопљу, а Вазнесењском Сабору. Духовна страна средњовековне Србије је била изузетно моћна. И сам цар Душан, као и његови преци на престолу су зидали бројне православне светиње, тако да скоро није било села који није имао цркву... а православних манастира било је на хиљаде.

Једини грех цара Душана је било ослепљивање његова оца краља Стефана Уроша, који је проклео потомке, народ и државу. Србска властела и војници су се тога сетили на Косову Пољу о Видовдану 1389. године, када су испред себе видели далеко већу и бројнију турску војску. Кнез Лазар који је повео своје витезове за крст часни и слободу златну отишао је тако у легенду.

Наредних векова док су турски султани били господари живота и смрти на Балкану, србчад која су се рађала поздрављана су са: "Добродошао осветниче Косова". Једини спас у том злу времену османлијске страховладе јесте била вера у Бога и неког новог јунака који ће повести свој народ у ослобођење. Било је ту бројних хајдучких устанака и народних буна, али све је то било слабо и недовољно.

Тек почетком 19. века, после чувене Сече кнезова 1804. долази до састанка народних првака Београдског пашалука, где је Ђорђе Петровић изабран за вођу устанка. Касније због његових успеха на бојном пољу, Ђорђе доби име Карађорђе. Многе турске паше и аге су дрхтале на спомен његова имена, а свим Србима на поробљеном Балкану његово име и борба су били светлост у Проклетој авлији.

И не само то, штавише и француски војсковођа Наполеон Бонапарта се дивио херојству једног неписменог хајдука који је тукао турску војску по неколико пута са својим жилавим сељанима...

Нажалост, Први србски устанак је пропао у јесен 1813. године, када је бројна турска војска нагрнула из три правца и поразила Карађорђеве устанике у Боју на Равњу, а сам Карађорђе са неколицином својих војвода пређе Саву па у Срем. Они који су остали углавном су били посечени у бројним турским одмаздама.

Тек у пролеће на Цвети 1815. године Милош Обреновић, војвода још из Првог устанка, у Такову подиже Други устанак. Србска револуција је настављена, да би 1830. године Србија стекла аутономију тј. самосталну наследну кнежевину. И Милош Обреновић је имао грех.

Повратак Карађорђа у Србију лета 1817. године доживео је као опасност, те је наредио да се Карађорђе убије. Што је учињено 26. јула те године у Радовањском Лугу, код Велике Плане.

Потоњи владари Обреновићи и Карађорђевићи су ослобађали србске земље крајем 19. и почетком 20. века. Србска тробојка се 1878. године завиорила у Нишу, па у Призрену и Скопљу 1912. године, после пет векова... Србско руководство је своју државност и национални идентитет унело у прву јужнославенску државу децембра 1918. после Великог рата, где су поред Срба ушли Хрвати и Словенци. У тој несрећној творевини названој 'Југославија' ми смо се провели као боси по трњу. На крају када је она и дефинитивно нестала са историјске сцене почетком 21. столећа, Србија и Срби су се нашли у неком беспућу балканске ветрометине, где и дан данас тумарају тражећи себе.

*     *     *

Данас је Сретење - Дан државности Републике Србије. Овај дан је узет као дан стварања модерне србске државе управо ради почетка Првог србског устанка, али и каснијег доношења Сретењског устава у Крагујевцу 1835. године.

Ми из Србског Светионика пожелели смо као и прошле године да одемо у Орашац на прославу ове свечаности. Лане су врата Орашца била отворена за све путнике намернике, који су долазили из разних крајева Србије... али ове године то је било предвиђено само за чланове владајуће странке, веровали или не.

Дошли смо у Орашац нешто после осам сати. Нађосмо паркинг, али број полицајаца у униформи био је несразмеран броју становника не само Орашца, већ и читаве аранђеловачке општине. Када смо хтели прићи Карађорђевом споменику испред локалне школе заустављају нас полицајци и питају куда ћемо. Ни "Здраво", ни "Добро јутро", ни "Помоз' Бог"... ништа.

Као да смо ванземаљци, а не грађани ове земље дошли на прославу Дана државности. Кажем да смо кренули до Карађорђевог споменика, који нам је ту био, што кажу испред носа, односно опасан металним оградама Београдпута. Видети Вождов споменик издалека можемо, али да приђемо не можемо. Вели нам тај полицајац да нам требају 'пропуснице'.

Хм... јел ми то идемо код Путина или на церемонију обележавања Дана државности, мислим се ја.

- "А како ови људи пролазе без пропуснице?", питам ја збуњено, видевши да десетине ликова у цивилу пролазе без пардона поред нас. На шта добијам поражавајући одговор: "То су колеге у цивилу". Аууу... Схватим да је читав Орашац под опсадом и да је овде боље отићи. Додуше нама је био план да се сликамо поред Вожда одмах ујутро и да одемо после, пре него Вођа стигне са пратњом, али околности су биле такве да ни то није било могуће. Један старац поред нас прокоментарисаo: "Изгледа да се ми још нисмо ослободили".

Велим ја мојим саборцима да можемо отићи на Опленац, који је ту близу и да тамо има црква и споменик Карађорђу, где смо били лане на 200. годишњици Карађорђеве смрти. Они то прихватише, јер другог избора нисмо ни имали. Седамо у ауто и правац Опленац. Тамо нађосмо цркву коју је Карађорђе саградио 1811. године, а одмах ту је био и споменик бесмртном Вожду. Прво смо ушли у цркву и попричали са свештеницима, а онда и запалили свеће поред цркве. Питали смо и за благослов црквених отаца за сликање, што смо добили. Пар сличица су урадили моји саборци.

Кад смо већ ту, попењемо се горе изнад, где је црква, односно задужбина краља Петра I Карађорђевића Ослободиоца. Док смо прилазили близу чули смо неку галаму тј. звукове. А кад изађосмо на врх брдашца видесмо преко 100 припадника Равногорског покрета, сви у униформама, са неколико застава. Схватим да је и њима било забрањено да иду у Орашац ове године. Пошто се сећам да су били лане, поред нас.

Ова задужбина краља Петра је једина црква у коју се плаћа улаз. Не знам шта би на то рекао и сам "Чика Пера", а камоли Господ, али добро... ваљда свако од нас зна са чиме ће задобити Царство Небеско.

Настављамо другим путељцима, па се вратисмо у варош да се окрепимо чајем. Покушали смо у повратку да поново одемо у Орашац, пошто је већ било прошло 11 сати, али опет није било могуће прићи. Штавише, сад нисмо могли доћи ни тамо где смо јутрос успели доћи.

Не памтим такав поражавајући осећај као тада. Једноставно човек се осећа празно... схватајући да се систем не мења већ деценијама. А систем чине људи, не машине.

Изгледа да свако мора да ради свој посао. Једна од најлошијих акција на којој сам учествовао, ако не и најлошија, не нашом кривицом, а било их је преко 150...

СА ЧИМ ЋЕ ПРЕД ВОЖДА, ТО САМО ОНИ ЗНАЈУ!

 

Милан Чучковић
15.02.2018.





Посећено је: 3696  пута
Број гласова: 20
Просек: 5.00
Оцените нам овај чланак:






ORASAC OPLENAC   vozd KARADJORDJE   severna SUMADIJA   opstina ARANDJELOVAC   PRVI USTANAK   19. vek  


ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ:

Извештај из Орашца 15.02.2017

Извештај са првог Сретењског марша 17.02.2019

Извештај са другог Сретењског марша 16.02.2020

Обележавање 217. годишњице од Првог србског устанка 2021

Извештај из Орашца 13.02.2022

Сретењске свечаности 2023: Обележавање 219 година од Првог србског устанка у Орашцу и Тополи