16. фебруар 2017.

Извештај из Орашца 15.02.2017

Србско средњовековно царство било је на врхунцу моћи средином 14. столећа, када је на власти био цар Душан Силни Немањић. Тада је Србија била најмоћнија држава у југо-источном делу Европе, а излазила је на три мора: Егејско, Јадранско и Јонско... простирала се до Саве и Дунава. Царски град беше Призрен. Цар Душан остаће упамћен не само по законику, величини своје државе и војске, већ и по томе што је ослепео свога оца краља Стефана Немањића, који је имао надимак Дечански. Управо због тога што је ослепљен, Стефан Дечански је проклео потомке, државу и народ... а те клетве су се сетили Косовски јунаци на Видовдан 1389. године, када су изашли храбро на мегдан далеко бројнијој турској војсци. Србско царство се тако срушило, а неких 70-ак година након битке на Косову Пољу остајала је србска деспотовина у околини Смедерева.

Османлијска војска је наставила своје крваве походне све до Беча, где је морала да стане 1529. године, пошто немачке, аустријске, пољске снаге нису дозволиле даље напредовање моћном султану Сулејману Величанственом. У свим новоосвојеним земљама Турци су спроводили терор и страховладу невиђених размера. Отимали су србску децу, исламизовали их и тако стварали - јањичаре. Турске аге су отимали србске жене и то су називали "право прве брачне ноћи". Србе су често клали, живе спаљивали и набијали колац. Отимали су летнину, стоку, дукате, шуму... рушили и палили цркве и богомоље... или чак претварали у џамије. Један део србског народа у Старој Србији то није желео да трпи, па су одлазили на север и северозапад Балканског полуострва, у Аустро-Угарску царевину или Млетачку репубику. Тамо су формиране ускочке јединице, односно групе ратника који су ускакали на окупирану територију и борили се са Турцима. Они који су остајали у Старој Србији организовали су се у хајдуке. Таква герилска борба, без неких великих резултата је трајала више од четири столећа.

Не желећи да трпе више турски зулум, око 300 хајдука и харамбаша се окупља у Марића јарузи, у селу Орашац, крај Аранђеловца 15. фебруара 1804. године на велики празник Сретење Господње. Повод је била сеча кнезова од турских дахија. Ђорђе Петровић бива изабран од присутних за вођу србског устанка. Иако је по природи преке нарави, био је веома поштован и праведан. Тако је повео Србе у националну револуцију и ослобођење од вишевековног робовања под Турцима. Успео је чак набавити и топове од Беча, да се може лакше бранити од Турака који су и даље били царевина са моћном војском. У неколико битака, он је са својим хајдуцима Турцима задавао велике проблеме и побеђивао их. Зато су Турци дрхтали од спомена његовог имена и прозваше га Карађорђе (Црни Ђорђе). Његов устанак се брзо ширио, а ослобођена територија се 1809. године простирала од Саве и Дунава на северу, па до Копаоника и Лима на југу... па од Тимока на истоку, па до Подриња на западу, с тим да су у устаници ослободили Зворник, Сребреницу и Бијељину.

У јесен 1813. године Први србски устанак је пропао, јер Срби нису више могли сами одолети моћној османлијској војсци, пошто је турски султан послао преко 150.000 солдата, са циљем да угуши устанак. Карађорђе се повуако са делом својих устаника преко Саве у Срем. Четири године касније Карађорђе, поново долази у Шумадију, где је Други србски устанак већ узео маха, али због сујете новог вође Милоша Обреновића, Карађорђе бива убијен у заседи, од свог кума.  Наважније од свега је то што је Карађорђе Србиjи je донeо толико жeљeну слободу.

Срби су у наредним деценијама наставили да се боре и створе модерну србску државу, која је званично међународно признање добила 1878. године на Берлинском конгресу, заједно са Црном Гором.

Баш зато, због те захвалности према Карађорђу и његовим устаницима што су упалили пламен наде и слободе, отишли смо у Орашац 15.2.2017. у срце Шумадије, где се већ скоро три деценије обележава пригодним програмом сећање на јунаке из Првог србског устанка. Тај дан је иначе када многа удружења и покрети долазе из Србије и Републике Србске у Орашац. Општина Аранђеловац је организатор свечаности. А ове године било је пристно преко 600 људи. Оно што је мени чудно, то што нико из државног врха није дошао: председник, премијер, министри... додуше послали су једног народног посланика. Као да је реч о туђој држави или вашару локалног значаја?!

Програм је мало каснио, али почело се са служењем парастоса за устанике који су пре 213 година започели борбу против зулумћара. Пуштена је и химна "Боже правде". У име организатора обратио се председник општине Аранђеловац.

Тамо сам срео човека који је члан удружења која негују сећање на Балканске ратове и Први светски рат, знамо се из Крупња. Од њега сам чуо неке "занимљивости". Пошто је он родом из овог краја, рече ми како се први пут од краја Другог светског рата ту у Марића јарузи окупише група од 15-ак родољуба, сад већ далеке 1988. године. Направили су они мало после и удружење. Већ нагодину у исто време сви присутни у Марића јарузи су одведени на информативни разговор у полицију. Да би 1991. нестанком социјалистичке Југославије, дошло до извесног националног отрежњења код Срба, па су многи ондашњи политичари потрчали за парче славе у Марића јаругу да себе представе као "новог Вожда" и сл.

Искрено, не радује ме све то што сам видео јуче. Баш напротив. Срби се и даље деле, а нема ни правог вожда. Са правом се питам...

СА ЧИМ ЋЕМО ПРЕД МИЛОША, ЛАЗАРА И ЂОРЂА?

Милан Чучковић
16.2.2017.