Србија је површински мала земља на граници Балкана и Паноније, али је њена историја пребогата. Чак ни веће државе и(ли) већи народи немају толико пуно хероја, дивјунака колико имају Србљи. Морају буквално да их измишљају. А нама сваки рат изнедри стотине јунака. Многима се чак ни имена не знају.

Тако је и период почетка 20. века, када је србска држава имала велику стопу економског раста, највећу у Европи и била балканска сила иако то није изгледало тако. Након Балканских ратова 1912-1913, када је Краљевина Србија ослободила своје предкосовске тј. окуприане територије: Рашку и Стару Србију, а србска војска избила до Вардара и Проклетија, па се још спојила и са Црном Гором...

Већ у лето 1914. године увучени смо у Први светски рат, где смо преживели геноцид, јер све оно што су нам урадили војске аустро-угарске, бугарске и немачке војске је смањење наше популације за трећину становништва. Да не би прошли још горе и да нам се сачува и држава и народ појавио се један официр, који је рођен у малом шумадијском селу Струганик као 13. дете. Касније је награђен титулом војводе... његово име је Живојин Мишић.

Задужио је Србе више него многи јадибедуси којима се данашњи Срби диве и клањају. Парадоксална ситуација је да многи чак и не знају где је он тачно рођен, где му је кућа, још мање о његовој биографији. Постоји пар појединаца и пар удружења који имају појма и поштовања према лику и делу бесмртног војводе Живојина Мишића. Међу њима спада свакако и Србски Светионик. Јер управо момци који су основали СРБС, су покренули пре три године Колубарски марш, манифестацију у славу Мишића и његових дивјунака са Колубаре, Сувобора и Рајца, касније и Кајмакчалана.

Прошле године због распореда одлучисмо се да посетимо Косидбу на Рајцу, а ове године манифестацију Мишићеви дани, која се одржава од Рајца свега 20 км.

Тако смо и кренули на први дан ове манифестације у суботу 15. јула 2017. у поподневним сатима. Па смо ми у Мионицу стигли мало после 16 сати, али без цвећа.

Нађосмо организаторе и најависмо наше удружење да ће бити једна од делегација која ће положити венац на споменик Живојину Мишићу у центру Мионице. Нисмо имали тај венац, већ смо се разглетели по Мионици не би ли то нашли. Неким чудом нађосмо и цвећару и љубазне жене које су нам стварно изашле у сусрет.

Оно што је нама било чудно код данашње манифестације јесу две ствари. Прва, како је бина била склопљена и намештена тако да буквално заклања споменик Мишићу. А друга јако мали број људи који је дошао на ову манифестацију. Као да је сам Мишић неважан?! Поред наше делегације било је још три делегације, представника општине Мионица, Министарства Одбране и Војске Србије, и МУП-а Србије. Од грађанства једино ми.

Како се примакло 17 сати, тако смо и ми имали цвеће на рукама и спремно чекали да полагање венаца почне. Били смо на зачељу: Алимпије, Ниџо и ја, док је Челе сликао са стране. Са разгласа се чује песма "Марш на Дрину" и прва делегација Војске Србије, затим општине Мионица. Испред нас делегација полиције, а на крају ми.

Осећај поноса нас није напуштао, напротив из секунде у секунду бивао је све јачи. По полагању венаца остали смо на бини са леве стране, а са разгласа је пуштена химна Републике Србије "Боже правде".

План је био да се направи колона код зграде Општине, али из непознатог разлога до тога није дошло, иако смо ми чекали тамо десетак минута. Добијамо информацију преко телефона, да је колона већ отишла пут Струганика где је требао да се одржи историјски час о Мишићевом лику и делу.

Тако да ми добијамо упутство од Весне и правац Струганик. Чак је и асфалтиран пут све до Мишићеве родне куће... додуше не превише широк, свега 3 метра да може ауто проћи, али не и бус. Испред војводине куће већ је било доста аута, што Ваљево, што Београд. Паркирамо се и ми. А на уласку у двориште стоје дечак и девојчица са погачом, сољу и слатким.

У дворишту испред куће зачух познат глас... присутнима се обратио Светолик, домаћин силом прилика ове куће, који је причао познате и непознате ствари о легендарном војводи Мишићу. Ушли смо у родну кућу, те видели слике и предмете не само од војводе, већ и аутентичне ствари србског села с краја 19. и почетком 20. века.

Када у оне вип делегације отишле, то смо ми добили знак да можемо да развијемо наш транспарент КОЛУБАРСКА БРИГАДА, и то баш испред куће Живојина Мишића... Осећај задовољства и поноса. И његов чукунунук примаче се нама. После тога одосмо у мали сутерен, где смо са пар гостију и нашим домаћином разменили још пар речи.

Мало се небо мрачило, те ми одосмо у центар села Струганик где постоји споменик славном војводи. Али запуштен?! Као да се ради о туђем а не нашем војводи. Неко коме морамо бити захвални што носимо лепа имена као што су: Милош, Јелена, Дрган, Милица, Вукашин, Радмила, Ненад, Милена, Стефан, Мирјана, Јован, Светлана... а не туђа страна имена.

Како се већ мрачило на небу то смо ми уместо Рајца отишли у град Ваљево, јер нам је ближе, па смо свратили кратко до нашег пајтоса Владе, који се силом прилика населио у Ваљево са Космета 1999. године... Издиванили се као рођени, па седај у ауто и правац Београд.

У повратку смо имало добру атмосферу коју је углавном Челе закувавао и доливао.

Уместо закључка питаћу вас само једно кратко питање:

Шта би Хрвати, Албанци, муслимани, Словенци и остали народи на Балкану дали да имају само једног војводу Живојина Мишића у својој историји?

Написа: Чуле
16.07.2017.