Ретко који народ као што је наш има тако пуно јунака и значајних људи који су дали у протеклим епохама значајан допринос светском прогресу и слободи. Проблем је у томе што их ми врло лако заборављамо. Уместо да негујемо културу памћења, ми супротно томе негујемо кулутру заборава. И у томе смо прваци света, нажалост.
Међу пет најзначајнијих војсковођа свих времена нашег народа свакако спада и бесмртни војвода Живојин Мишић, легендарни командант србске војске на Сувобору и Рајцу, када се у јесен 1914. године водила чувена Колубарска битка са Аустроугарима у Првом светском рату. Оно што је тада генерала Мишића заковало међу звезде јесте што је од војске којој је предвиђен потпуни слом и капитулација за кратко време направио војску победника која је гонила непријатеља који се повлачио у паничном бегу према Босни.
И касније, када је кренуло пробијање Солунског фронта септембра 1918. године, Живојин Мишић је направио веома значајне стратегијске кораке које су Савезницима донеле премућство над Централним силама, а србској војсци ловорике, јер су за два и по месеца прешли 750 км од Доброг Поља до јужних Алпа, ослободивши не само територије Краљевине Србије, већ и Србе и друге јужнославенске народе који су били окупирани од Бечког двора.
Мишић је умро у Београду 20. јануара 1921. године. А његова породица је након тога задесила зла судбина. Иначе, режим југославенских комуниста свако ко је давао допринос за србски национализам био је скрајнут. Па тако после Другог светског рата Мишићеве заслуге су скоро заборављене... Тек средином 1990-их мало више се почело будити сећање на славне војводе и историју, па тако је 1996. године у Мионици, родном крају Мишића, покренута од стране општине једна манифестација која је названа „Мишићеви дани“.
* * *
Удружење Србски Светионик као поштовалац наших великих јунака, а поготову бесмрног војводе Живојина Мишића одлучило је да оде у суботу 14. јула 2018. године у Мионицу и Струганик, јер је тамо предвиђено одржавање другог дана „Мишићевих дана“. Били смо и прошле године, па тако одлучисмо и ове. Само је састав екипе био другачији... односно мало старији.
Покрет је био заказан за 15 сати код Аутокоманде, а покуписмо чича Свету код Аде Циганлије. Уз пут је било и жустрих расправа око историјских догађаја које су нам се дешавале у другој половини 20. века. За један и по сат ми смо били на циљу, односно у Мионици, где је остало мало времена до почетка програма.
Почетак манифестације био је на централном мионичком тргу где се налази и споменик Живојину Мишићу. Дошли су представници локалних власти, МУП-а и Војске Републике Србије. А водитељу програма је речено да и нас убаци у најаву за полагање венаца.
Тако да је одмах заправо и кренула церемонија полагања венаца на Мишићев споменик. Наш венац су испред нас носиле две лепе девојчице обучене у србску народну ношњу Шумадије. А одмах након полагања венаца кренуло је интонирање свечане песме наше земље „Боже правде“.
Први део програма је завршен, а други је подраузмевао одлазак у село Струганик, родно место Живојина Мишића, где нас је одвео наш сарадник Милосав Недић. Па смо тако и ми стигли у мало планинско село са прелепим песажима, док су нас на улазу сачекали домаћини, са погачом и сољу, све по старом србском обичају.
Испред куће Мишића историјски час држао је Света Николић, такође потомак Солунаца Јеврема Николића, сада запослен као кустос Туристичке организације Мионица. Иако смо ми ту причу чика Свете већ чули на 4. Колубарском маршу пре седам месеци, није нам било досадно да је чујемо поново. Сви који су били присутни слушали су животопис и војевање бесмрног војводе са великом пажњом.
Након тога, смо били домаћински и послужени да мало замезимо и попијемо домаћинску ракијицу, што је обичај овога краја. Сви сем председника су конзумирали „ватрену воду“, јер је требало и да се вози.
Пошто нам је Равна гора била близу, тако се ми упутисмо тамо да одамо пошту и захвалност једном другом војводи који је србски народ задужио у Другом светском рату.
Добро одрађена акција са наше стране и тако чинимо традицију посећивања Струганика и Мионице све у славу и захвалност Живојину Мишићу... јер на крају крајева он је тај чија дела нам осветљавају пут.
Милан Чучковић
17.07.2018.