Највећи хришћански празник - Божић, а мене кући нема ове 2016. године, ниједног минута. Разлог зашто је то тако већини људи је можда и несхватљив. Са пет другара кренуо сам у касне сате за Бадње вече за Мојковац, да би тамо наредно Божићно јутро кренуо на први Мојковачки марш, односно одавање поште и захвалности јунацима црногорске војске, под командом сердара Јанка Вукотића, који су пре 100 година направили један огроман подвиг за наук и путоказ поколењима и дивљења достојна Косовских јунака.

Када је србска Врховна команда у јесен 1915. године донела одлуку да се повуче испред удружених аустроугарских и немачких снага које су биле далеко бројније и јаче, кренули су ка југу, до Грчке, преко Албаније. На том путу са истока напали су их Бугари, који су се понели крајње небратски и нехришћански, јер су ударили на своју православну браћу, желећи вероватно освету за пораз из 1913. године, а и да отму део територије - Вардарску Македонију.

На западу је ударила аустроугарска војска желећи такође уништење србске војске и освету за поразе на Церу и Колубари 1914. године. Хтели су Хазбурзи да преко Мојковачких врата стигну на Метохију и Албанију и ту задају смртни ударац војницима Краљевине Србије.

Међутим, то се није десило јер постоји један градић - Мојковац, постоји један народ - СРБСКИ ДИВОВИ, који нису дозволили да туђин, њих преко 15.000 удари на њихову браћу. Иако је туђин био далеко јачи (скоро 3 пута), они су узели оно мало оружја што су имали и пошли на Бојну њиву. Оставили су иза себе колевке и децу, мајке и очеве, ђедове и баке, имања и благо, кумове и рођаке... оставили су све! Оставили и пошли на фронт да би заштитили мученике који су се преко албанских гудура повлачили.

Није тим дивовима било важно то што је био православни празник, то што су укућани сви били на окупу и радовали се предстојећим празницима. Било је важно сачувати браћи животе, а себи част и образ. По цичој зими, када и дрвеће пуца од хладноће у шуми, не више 6.500 србских дивова колико их је стало за одбрану Србства, преживело их је само 1.500, док је око 5.000 погинуло за два дана.

У тај бој  на живот или смрт, на част или бруку, учествоале су и њихове жене, јер су оне биле те које су односиле рањенике, превијале и доносиле им помало хране, само пола кг хлеба дневно и нешто мало лука и сланине. Док је аустроугарска артиљерија немилосрдно косила Србе као жито, газила их је као мраве. Биланс тог крвавог Бадњег дана био је ужасан, хиљаде је мртвих, док аустроугари заузимају Бојну њиву и Улошевину...

Развршје била трећа кључна тачка остала у црногорским рукама. Сердар Јанко Вукотић у Божићној ноћи иде на фронт где се доноси јасна одлука - контранапад! Вукотић Јанко говори своје чувене речи:

"Ми морамо изгинути, знајте да је синоћ било наше задње Бадње Вече! Кад Мојковац буде пао, ни нас више неће бити, нека знају швапске трупе да нећемо одступити, јер је наша дужност света да их овдје дочекамо и да војску србску од покоља сачувамо!".

Те ноћи под окрљем магле легендарни Ускочки батаљон напада Аустријанце у селу Глиногама, а Колашински батаљон напада Бојну њиву. У снегом завејаним горама почиње страховита борба, борба какву историја не памти - "прса у прса", уз грмљавину топова и звукове бајонета, снег постаје црвене боје...
Око подне, на Божић, после неколико неуспелих јуриша Ровачког батаљона (младићи 18-21 година), укључује се и Дробњачки батаљон. Дробњаци су улетали аустрограрима у ровове и бајнетима показали агресору да није добродошао, да неће проћи! Коте Бојна њива и Гола коса су враћене у црногорске руке, али није било готово, јер аустроугари су увели своје последње резерве.

Још два силовита напада на Бојну њиву су црногорци издржали у послеподневним сатима и тако је Мојковачка битка добијена. ДАВИД ЈЕ ПОБЕДИО ГОЛИЈАТА! А ми... ми данас нисмо аустроугарска или немачка провинција због војевања славних предака.

Ово сам морао да вам опишем, јер да би сте схватили зашто смо ишли доле у Мојковац, зашто смо морали да одемо. Када њима није било тешко да се боре и победе, шта је нама било тешко да одемо доле и пољубимо онај камени споменик на коме пише:

"Ми смо пали да би
Црна Гора и Србија живјеле!"

То је просто било најмање што смо могли да учинимо. Размишљајући о свему овоме, схватамо колико нисмо достојни србсих дивова, тражећи увек неке изговоре зашто нешто не можемо, уместо да тражимо начин да нешто урадимо. Знам да је ових дана било снега, што је и разумљуиво, јер Божић не пада у лето већ зиму. Мада увек има ликова са супер изговорима за Церски марш који пада у августу.

Окупљање наша Колубарске бригаде је било заказано за 23:30 код Сава Центра, али смо морали да то померимо за мало касније, јер је једном члану побегао воз. Кретало се после поноћи, када смо се изљубили и честитали једни другима Божић. По мрклој, празничној ноћи, где је по каткад било и снега, кише и слабе магле... ми преко Љига, Ваљева, Чачка, Ужица, Златибора, Нове Вароши и Пријепоља стижемо у Бродарево на административну границу Србије и Црне Горе. Н

ико нас није ништа питао нити давио. Већ је зора свањавала када смо ушли у Србску Спарту, на територију општине Бијело Поље. У Мојковац стижемо нешто пре 8 сати изјутра. Дувао је ветар, а падала је и кишица, изашли смо ван аута и видели да има доста људи испред цркве, јер је управо одатле трабало да крене први Мојковачки марш.

Наилазимо на људе који су нас гледали чудно, у фазону "Ко су ови непознати?". Рекли смо им да смо из Београда и да смо ноћас кренули, а јутрос стигли. Изненађење код Мојковчана је било огромно. У цркви нисмо могли бити дуго, пошто је трајало два сата, а нама је било пренапорно.

Била је то прилика да возачи су мало дремну у ауту. Испред цркве се ложио бадњак. Служили су пиће, сокове, ракију, вино... После свега, кренуло је формирање колоне, коју су предводили момци из Мојковачке омладине, србске патриоте, који су недавно осликали и мурал Патријарха Павла. Дошли су тај дан још момци из Подгорице, Бара, Бијелог Поља, Даниловграда... док је из Србије дошла само Колубарска бригада, односно ми.

На челу колоне стајао је мањи транспарент на коме је писало на ћирилици: "Кад на Божић свиће зора, Србство брани Црна Гора", стихови из познате црногорске ојкаче, посвећене управо Мојковачкој бици. Одмах иза тога било је неколико застава: црвено-плаво-бела, затим србска застава са грбом и црногорска ратна застава са крстом. У колони је било нешто око 200 учесника, а било би и више да се људи из Мојковца не плаше.

Наиме, како ми је Миланче "новосађанин" објаснио да ту људи просто воле Србију и да се осећају Србима, али се плаше да их не посећују људи у црним оделима. Уз звуке патриотских песама, покоја петарда, кренуло се пешака горе на Бојну њиву. Било је мало снега, више блата, али после 2 сата пешачења, стигли смо горе.

Већ је био читав одбор за дочек, када су упаљене свеће за покој душа јунака Мојковачке битке. Пуцале су и петарде, стробови, па чак и прангије, орило се из грла о Србији, Космету, краљу Петру и његовој гарди и др. Касније је већ кренуло и сликање, тако да смо и ми извадили наше заставе.

Након тога, кренули смо назад, али другом маршутом, где смо видели и ровове оне аутентичне пре 100 година, видели смо панораму читавог Мојковца. И ту се дешава једна мени занимљива ствар. А то је да из стотине грла црногораца чује се подршка србском Космету.

Просто да човек не верује у оно што чује и види на ТВ. Политика је једно, а народ друго. Спустили смо се у центар града, где је још пар слика направљено код споменика сердару Јанку Вукотићу, легенди Црне Горе и читавог Србства.

У повратку на челу колоне су били Колубарци, јер им се журило кући. Београд је далеко, а знамо да пут може бити и незгодан. хтели смо за дана да изађемо из Црне Горе и пређемо Златибор. Што нам је и успело. Ова тројица "прекосаваца" су каснила за нама, па је био план да се сретнемо негде код Севојна, јер је овај наш мали Аца има тамо "нека посла".

Тачније требао је свом побратиму да остави неку књигу. Ми смо наточили горива, а његов побро нас је позвао у свој дом. Знао сам већ по правилу да то не може бити 10 минута, али ајде, да учинимо Аци, пошто је и мени оно летос Стане учинио у Ваљеву. Тако смо се обрели до Војкана у кући, где нас је његова домаћинска породица дочекала крајње срдачно.

Нешто што је данас у великим градовима скоро исчезло. Нисмо могли дуго да диванимо, иако су они били спремни и до поноћи. На изласку код врата сам ја направио једну малу шалу, за коју је Аца променио пет боја у лицу, мислећи да ћу га нешто осрамотити.

Седамо у кола и настављамо преко Чачка, Ваљева, Љига, све до Лазаревца. У повратку нас је Каја забављао са својим догодовштинама из суднице, планинарења, плеса и сл. Он је иначе углавном спавао позади, као "успавана лепотица", док је Аца мени био подршка да не заспим. У Лазаревцу почиње густа магла све до Рипња.

Очи ми поиспадале колико сам пажљиво морао да возим, чак сам и цд плејер морао да искључим, не би ли био максимално концентрисан. У Рипњу магла нестаје као руком однешена

У Београд смо стигли нешто пре поноћи, а онда сам оставио прво Ацу, а онда и Кају код њихове авлије, а ја право кући. Имао сам утисак да сам био на путовању бар 5 дана шта се све дешавало, али није ми жао, разлоге имате на врху текста.

Могу само да кажем, да сам поносан на наше момке из Колубарске бригаде и да ће нам ова година бити заиста берићетна на маршевима: Топлички, Видовдански, Церски, Колубарски...

Уместо закључка рећу вам ово:

ТАМО ГДЕ ДРУГИ НЕЋЕ, НЕ СМЕЈУ, НЕ МОГУ, ТАМО ИДЕ КОЛУБАРСКА БРИГАДА!

Написа: Милан Чучковић
08.01.2016.