Својевремено је велики Матија Бећковић говорио:
- "Сваки Србин се два пута родио: прво на Космету, а други ко се где затекао".
Шта је заправо филозоф хтео рећи. Косово и Метохија је наша духовна колевка и баш зато не смемо то да заборавимо, нити да се одрекнемо. Ма шта нам причали преко медија, који су плаћени да нас трују.
Удружење Србија за младе, из Београда је пре пар недеља огласило плакат за духовно путовање "Метохија за младе", са хуманитарним карактером и тако позвало људе да им се придруже. Наш Србски Светионик је већ са њима имао неке заједничке акције. Било је то у септембру 2016. када смо походили на Кајмакчалан, поводом 100. годишњице велике битке. Зато је и ово била прилика да наставимо сарадњу. Јер на крају крајева, чему наше заклињање у Србство, ако немамо саборност.
Метохија је кажу најлепша у мају. Зато сам се и одлучио да то видим и доживим. И не само ја, већ и десетине других (углавном) младих из Београда, Чачка, Краљева и мало постаријих из Ниша... односно ишли су са нама Коло србских сестара.
ПЕТАК
Полазак је заказан за 16 сати на старом месту - Плава локомитива, на Главној железничкој станици. Већ рекох Петру да ја стижем кнап са временом због посла, али да долазим сигурно.
Тако ја прилазим бусу, а углавном су ми људи не познати, мислим, знам ретко кога из виђења, призренку Наду Перић, што пише стихове о царском граду, Марка, који ми ликом јесте познат, али не могу одма да се сетим са ког путовања. Јован из Лучана шири руке, вели: "Где си брате?"... а за њим и Пера, тазе ђувегија. Сестре Бараћ ме поздравише, вероватно једва схватајући о коме се ради. Пошто се срећемо на углавном на концертима...
Остале људе никад ни видео ни чуо. Мени то није био проблем, јер то је прилика да упознаш нове људе.
Елем, смештам се ја на задњи део буса, који је још од оних школских екскурзија резервисан за посебну екипу. Ту упознах двојицу момака Лазар и Огњен, један бивиши а други садашњи студент, који су рођени управо на Космету. Добри момци, који су имали некаква поређења мене са филмским ликовима.
Видим да су неки људи фалили, али онда се огласи Петар, па рече како има изненађење и да свраћамо у манастир Раковица, да узмемо благослов и покупимо још неке људе. Упадосмо ми у велику градску гужву, али не мари... јер нисмо ишли на авион.
Изађосмо из буса, а ја сретох једно познато (драго) лице и два непозната. Шири руке и смешка се: - "Спори сте, начекали смо се". Иха... Улазимо сви у двориште манастира, где такође сретох свештеника, пореклом из србске Босне, кога сам пре пар месеци упознао, а задивљујуће ми је то што се он сетио и мене и СРБС-а и разлога зашто сам тада дошао.
Целивасмо гробове блаженопочивших патријарха, очитана је и молитва да се сви здрави и срећни вратимо, те поново укрцавање у аутобус.
Не знам како је било у предњем делу буса, али у задњем делу је било толико добро, да је морала Милица да нас посећује и да објашњава неке ствари другарима. Врућина је добро пекла, па смо изгледали као "куване ноге", што је Лазару развукло осмех од увета до увета, када рекох на глас.
Први део пута, је била прилика за неко почетно упознавање, јер већи део путника се јако слабо познавао... Покуписмо људе у Чачку и Краљеву, па настависмо до админ. прелаза, где нас нису пуно задржавали. Ми смо додуше у Призрен стигли у сред ноћи.
Било је речи да мушки део треба да помогне око ношења ствари, што мањи део јесте учинио, на шта је Мирјана алудирала видећи нас пар како помажемо. Мени су са тим задњим буђењем у бусу разбили сан. Тако да чим смо се сместили, изађох испред конака, да узмем свежег ваздуха, који се налази у кањону реке Бистрице. Изађе и пар момака, па смо малко и диванили на месечини.
СУБОТА
Ујутро ми Огњен рече како је ту ноћ било неко такмичње у соби између мене и неког старијег човека у томе чија се тестера боље чује. Ја ништа нисам чуо, јер то је доказ да сам здрав, а и да немам грехове на души.
Пре доручка, присуствовали смо јутарњем богослужењу. Нажалост отац Михаило није био са нама, јер је морао на сабор у Пећку патријаршију, где смо ми касније намеравали да идемо.
Дођох на литургију, а Милица је већ читала молитву на глас "из главе". Просто ми је било невероватно колико је она девојка у вери и са колико љубави изговара молитву. Врло брзо дођоше и остали чланови наше дружине.
Након мрсног доручка, цуре су поспремале иза стола... Сестре Бараћ су певале песме и читале стихове из књиге Наде Хаџи Перић. Уживали смо сви, па је један део и снимљен на камеру.
Напољу ми прилази један старији човек који ме "пита за здравље", тачније, то је Нишлија Мирослав, кога сам познаовао само у виртуелном свету, а ето дешава се да упознајемо се у реалном свету баш на Космету. Рече ми како мора да ме упозна са још једном женом Славицом из Ниша, која би могла да нам мало и помогне око наших акција.
После код првобитног гроба Цара Душана силног, Мирјана је причала о манастиру, историјским подацима, али и томе како албанске паравласти не дају оцу Михаилу да заврши цркву Св. Николе у дворишу манастира Св. Архангели.
Купимо ствари и правац аутобус, који нас је спуштао у Призрен, царски град из доба Немањића. Мислим да нема особе из наше дружине, која није приметила колико је Призрен леп град, али и препун људи, као у кошници.
Прво смо обишли стару цркву Св. Ђорђа, која је страдвала у претходним налетима разних војски и екстремиста. Тамо купих Свето писмо.
Затим одосмо на чувену призренску Каљају, односно тврђаву на брду изнад града, са које се пружа фасцинантан поглед на град, као и на Шар планину, Јуничке планине, а виде се и неки врхови планинског венца Проклетије.
Сликали смо се ту мало и диванили, уживајући на сунцу, док је ветар дувао. Око нас је било пуно туриста, који су долазили из околине, вероватно школске екскурзије. Мрачи ми поглед што неколицина тих "туриста", има црвене мајице са црним орловима.
Горе нам је Мирјана држала слово о Призрену и православним светињама царског града, да сам се запитао где је она рођена у Приштини или...? Шалим се, све похвале на информацијама.
Спуштамо се назад и идемо до Призренске Богословије, где смо имали леп пријем. Била је то прилика да се види задужбина Саве Андрејевића Игуманова, познатог србског трговца из 19. века.
Настављамо даље пешака кроз град у цркву Богородицу Љевишку. Тамо смо видели чувену фреску богомајке. А баш ту, на том месту, Мира и Мица су запевале Николајеву "Царица тишине". Оно што су почели и други људи да уочавају јесте, када оне почну да поје, време стаје!
После смо имали кратко времена да прошетамо градом, који је био пун. Мислим да ни Београд нема процентуално толико људи на улицама колико Призрен. Денис, Давор (човек од речи) и ја свратисмо на сладолед. Иначе ја о том сладоледу слушам већ десет година, кога углавном праве Горанци, па поручимо ми једну туру, сваки по три кугле. Како нам то није било довољно, а и слаб избор, одосмо ми на друго место још једна порција свакоме. Мало смо били у цајтноту са временом, али због Денисове немогућности да нормално хода морали смо стајати, па нас је Милица мало грдила.
У касним поподневним сатима стижемо у манастир Зочиште. Свето место не само Србаља, већ и осталих националности који су још давно увидели разна чуда и помоћ коју овај манастир пружа. Тамо смо дошли, а ретко ко је смео да уђе у двориште због паса, који су због своје величине изазивали страх код наше дружине. Речем ја, па ако нисте ништа криви, нема шта да се бојите и кренем први. Псето умиљато као маче.
Целивасмо иконе у цркви и присуствовали смо молитви. Касније, напољу једна пријатна атмосфера, а жеђ нам је умањивала изворска вода. Ту сам имао са мојим имењаком диван о томе зашто и како су четири оцила на нашем грбу окренута једни ка другима.
Наше четири цуре су остале, да помогну око чишћења и спремања манастирском конаку и све похвале за њих, док смо ми наставили даље наше путешесвије. После Татјана рече да су имале посла и да је све прштало.
Стижемо у Велику Хочу, једна од србских енклава, која срећом није настрадала као и већина друхих места на Космету 1999. и 2004. када су Албанци направили погроме.
Већини Србаља Велика Хоча је позната по добром вину и дружељубивим људима. Сваки пут нам се обрадују. Скоро читаво село дође да нас дочека.
Међутим, оно што мени симболише Велику Хочу, а то сам рекао и осталим сапутницима јесте - пасуљ. Није исти као овај у Београду или негде другде. Можда је до пасуља, можда је и до воде, али то велемајсторски спрема Златкова жена, коју сам обећао пријавити на Светско првенство, јер сваки пут се удавим колико је добар. Додуше и сам Златко вели да Отац Михаило из Призрена, обожава њихов пасуљ.
Прво смо видели цркву у центру села и попричали са свештеником, а онда смо кренули у разгледање Велике Хоче. Тачније, Јелена и Драгана су нас повеле. Мене је највише занимао споменик жртвама (1998-2000) овог села. Тако да сам ја са Мирославом ишао испред свих и нашао оно што сам тражио. Дођоше после и остали па смо и ту направили једну групну фотографију.
Већ је и мрак падао па смо кренули назад на вечеру. Јели смо у три туре, јер нас је стварно било много. Таман сам попричао пар речи са Златком и рекао му да ми обезбеди вина (бело и црно), али и пасуљ. То све сам понео кући.
После пронађох Соњу, нашу домаћицу од ранијих пута када смо коначили у Великој Хочи. Она се мени обрадова, па смо после разних перипетија напунили њену кућу. Навала на купатило је била огромна, јер ипак смо се знојили читав дан што у бусу што овако по Призрену.
Било је у плану и забавно вече, са Божурима и Гаврином хармоником, међутим како је Гавро био заузет, а цуре се још нису ни вратиле из Зочишта, тако смо ми се упутили у један локал на дружење уз музику. Тако смо правили "гусенице" од столова јер се број гостију стално повећавао.
Док су многи пили чувено дечанско вино, ја сам се из пристојности одлучио за вишњу. Јер вино у том моменту умора само би ме заковало за стол.
Песме су биле такве да су многе бацале у транс, а шоу настаје са мелодијом ужичког кола, када је већина гостију изашла на шљунак те одиграла цик-цак пет-шест минута. Нисам био "на кецу", али нема везе, млађи треба да се доказују.
Исто тако нисам ни затварао кафану, али моји цимери јесу. Нећу о именима, али знају браћа који су.
НЕДЕЉА
Зора свиће, ја се сабирам где сам и како се зовем, јер сам затворио очи свега три и по сата. Пакујемо се, а долази Соња, те доноси кесу пасуља, вели да јој је криво што сам купио то, а могла је она да нам да.
Па јесте, али за такав пасуљ ја и не жалим дати паре. Боље да једем домаће, па таман и платио, него неки амељ да је и џабе.
Прво смо отишли у манастир Високи Дечани. Православна лепотица и задужбина србског краља Стефана Дечанског. Сами Дечани делуију бајковито и нестварно. Мени је ту поред хладне воде била прилика да попричам мало са Денисом.
Причали смо највише о његовим згодама и незгодама у Африци прошле године.
У једном моменту долази Милица, Мирина колегиница и саопштава нама неколико радосну вест... да је Мирина сестра обећана Петру
Све то је мало касније потврдила сама Милица рече "прстен је пао". Све нас је то искрено обрадовало, а добили су и благослов црквених отаца.
Било је поред нас ту пуно света, тако да смо на тераси конака имали добар пријем. Причао нам је и Гаврило Кујунџић неке своје догодовштине о предратном Призрену. Али и о данашњим ликовима који "отварају очи" за мале паре.
Касније је Гавра развукао своју 'армонику и Божури су запевали. Запевали из срца, о Ораховцу, Метохији, вери православној... мноштво камера је то снимило.
После Дечана нам се цепа екипа, јер Божурке су ишле у Гораждевац код своје другарице на честитање због веридбе.
Ми настављамо даље. Иначе, једина жал овог путовања ми је што не обиђосмо Гораждевац. Тачније споменик настрадалим србским дечацима из августа 2003. године.
У Пећкој Патријаршији је тог дана одржаван сабор владика СПЦ, било је доста света, а црквена продавница дуго није радила, на моју невољу, јер сам добио задатак да ту купим једну посебну икону Богородице тројеручице. Отворена је само на пола сата, па ја купих последњу коју имаше. Након завршетка сабора, певао је хор напољу "Видовдан".
Ми нисмо могли овде бити дуго, већ смо морали наставити даље. Ишли смо у Будисавце, где се налази манастир кога чувају само три монахиње. Ја сам већ био овде једанпут, али већи део је први пут и чуо за манаситр. Ту смо имали мало послужење, Јован је уручио помоћ... док смо ми на суцну причали и пили кафу и сок.
Симпатична дискусија, са разних страна србског етничког простора... Давор, Зорана, Војислав, Милан, моја маленкост и др.
Настављамо путовање даље. Последње планирани манастир је Гориоч, општина Исток. Горе у брдима Метохије, где нас сачекују монахиње. То је још једна задужбина светог краља Стефана Дечанског из 14. века. Уништен и разаран више пута, последњи пут 1999. од припадника Окупаторске Војске Косова.
С обзиром да смо "имали врмемена", Петар нам приређује изненађање, па одлазимо у манастир Бањска - Стари Рас, који је после Другог светског рата припојен северу Косова и Метохије. Сам манастир је зидан почетком 14. века.
Тамо смо сачекали мало оца Данила, који последњих година улаже велики напор да манастир обнови и врати му некадашњи сјај. У плану су обнова купалишта, пивнице и др.
Већ нас и време тера кући, јер сутра је понедељак. Па се пакујемо и правац аутобус. У повратку је Петар позвао мене, па рече да ја имам пар речи да кажем у вези најаве једног догађаја. Тачније рече је о томе да Србски Светионик ће организовати Ненаду Милкићу промоцију књиге "Зов карауле" у београдском Дому Војске 8. јуна 2017. од 19 сати. Биће то уствари вече посвећено јунацима са Кошара. Плакат ћемо ускоро објавити.
Имали смо две краће паузе, једну у Краљеву, а другу негде на Ибарској магистрали... тако да један сат иза поноћи стижемо у Београд. Хвала добрим људима што нас развезоше по кућама.
УМЕСТО ЗАКЉУЧКА
Ноћ пре него смо кренули на ово путовање баш сам питао Петра, да ли му је неко одустао од путовања, алудирајући на недавна Скопљанска дешавања и гужву у Сабрању. Рече ми да јесте десетак. Ух...
Е моји Србљи, па ако дође до гужве, верујте да никога то неће заобићи, поготово у Београду. Ономад ми Ивана рече: "Ми смо нажалост навикли на те ситуације".
На Космет морамо ићи, не можемо се одрећи светиња које тамо постоје нити крви која је проливена због нашег постојања, јер крв се не продаје, што рече свештеник у Великој Хочи!
Милан Чучковић
15.05.2017.
Прeтходни викeнд сaм провeо нa трeћeм ходочaшћу "Мeтохиja зa млaдe" у оргaнизaциjи "Србија за младе". Посeтили смо нaшe свeтињe нa Мeтохиjи и дружили сe сa мeштaнимa. Ово путовaњe je имaло и хумaнитaрни кaрaктeр, помогли смо мaнaстиру Будисaвци, a колико сaм могaо дa примeтим достa људи коjи су путовaли сa нaмa су индивидуaлно сe оргaнизовaли дa понeсу помоћ зa рaзличитa мeстa коja смо обишли и дa je дajу онимa коjимa je нajпотрeбниja.
Пошто видим дa je брaт Милaн вeћ обjaвио дeтaљaн извeштaj сa путовaњa, нeћу ићи овдe у дeтaљe, ово je послeдњи снимaк коjи сaм нaпрaвио нa овом путовaњу док смо jучe били нa тeрaси конaкa Високи Дeчaни, слушajући ову дивну пeсму кaко изводe Косовски Божури.
Нa сaмом почeтку путовaњa чим сaм ушaо у aутобус у Бeогрaду у пeтaк нисaм познaвaо никог осим оргaнизaторa, aли сaм у току овог путовaњa имaо прилику дa сe упознaм сa достa дивних људи сa коjимa сaм уживaо у мом првом одлaску и посeти Мeтохиjи, пa жeлим дa позовeм и свe моje приjaтeљe дa ми сe придружe нa мом слeдeћeм путовaњу коje ћe бити половином октобрa кaдa je слaвa Пeћкe пaтриjaршиje.
Оргaнизовaћe путовaњe поново eкипa "Србиja зa млaдe", коja je нa првом овaквом путовaњу имaлa око двaдeсeтaк људи коjи су ишли, други пут дупло вишe, сaд трeћи пут опeт дупло вишe нeго други пут, пa сe нaдaмо дa ћe у октобру бaр три пунa aутобусa дa крeнe сa нaмa нa jош jeдно духовно путовaњe.
Што сe тичe тогa дa сe нeки људи плaшe одлaскa нa Косово и Мeтохиjу, видим дa су ми многи сугeрисaли дa сe чувaм кaд су чули гдe идeм, ja нисaм нa овом путовaњу имaо никaквих проблeмa нити било ко од eкипe ко je ишaо сa нaмa, нити сaм у било ком трeнутку имaо рaзлогa зa стрaх, одaвно вeћ нe вeруjeм нaшим политичaримa коjи ширe мржњу и стрaховe мeђу нaмa дa би тaко сe одржaли што дужe нa влaсти.
Рaзговaрaли смо нajнормaлниje сa Албaнцимa и сa Турцимa коjи долe живe и коje смо срeтaли нa нaшeм путовaњу и нисмо доживeли никaквe нeприjaтности сa њиховe стрaнe, нeго смо уживaли у причи и шaли и сa њимa, бeз обзирa нa рaзличиту вeру и тeшкa прошлa дeшaвaњa коja су изa нaс.
Војислав Танасковић
16.05.2017.