Аустроугарска монархија, германска творевина по својој величини спадала је пре више од једног века у највеће и најмоћније државе Европе, имала је преко 50 милиона становника, али само 24% је говорило немачки језик и 23% становништва су били немачког порекла, односно Аустријанци и Немци. Највећу бројност су имали славенски народи: Чеси, Словаци, Срби и др. који су чинили чак 45% становништва, али су они били у подређеном положају поготово Срби, јер су поред славенске припадности имали православну веру. Зато је Бечки двор у њима видео непријатеље.

Поред тога, економски успон Краљевине Србије почетком 20. века када је србска влада потписала низ економских споразума са другим државама, што је довело до невероватног напретка па је Србија имала највећу стопу развитка у Европи. Појавила се велика нетрпељивост Бечког двора према Србима. Разлог је био тај што су Хазбурзи знали да се у јужним деловима Аустроугарске налазе православни Срби, те да идеја о ослобађању и уједињавају Срба у једну заједничку државу постоји још од средине 19. века. Штавише, Србија је 1912. године ослобоидила своје јужне окупиране територије од Османлија, све до Битоља.

Бечки двор је покушавао на све начине да Србе у Босни и Херцеговини, Војводству, Славонији, Далмацији, Војној Крајини застрашује и да их угњетава, покатоличава. Одговор на те зулуме било је стварање револуционарне организације Млада Босна, коју су чинили углавном младићи, који су желели да зауставе тај аустроугарски терор пре свега, али и уједињење са Краљевином Србијом. Видовдански атентат у Сарајеву 1914. године послужио је Аустроугарској као добар разлог да нападне Србију и тиме започне Први светски рат. Очекивања Бечког двора су била да ће се они у свом Продору на Исток, прошетети до Босфора, за неколико недеља.

Ситуација је била таква да је аустроугарска војска на Балкану доживела два велика пораза: прво на Церу, августа 1914. године, а онда и на Колубари децембра исте године, када су бежали главом без обзира. То је довело до тога да Бечки двор мора реорганизовати своју војску, али да позове у помоћ и Немачку. Октобра 1915. године, око 900.000 војника послато на Србију да је уништи. Поред тога, у рат на страни Централних сила се укључује Бугарска, јер је желела да отме од србске краљевине Вардарску и Тимочку Србију. Настаје повлачење војске и народа, ка југу врлети и гудура источне Црне Горе и Албаније, све до Јонског мора... Две битке су спасиле Србство, она на планини Чемерно код Краљева новембра 1915. и чувена битка код Мојковца на Божић 1916. године. Срби су успели тако да се повуку даље када су Савезници пребацивали србску војску на Крф, Видо, Тунис, Корзику... а касније враћали их бродовима у Солун у лето 1916. године.

У то време Краљевина Румунија улази у рат на страни Антанте, те се отвара ново ратиште код Црног мора у Добруџи, да би се растеретио Солунски фронт. Добар део те битке код Добруџе изнела је Прва србска добровољачка дивизија са око 19.000 војника. То су били србски војници који су 1914-1916 насилно мобилисани у аустроугарску војску, са подручија Славоније и Војводства, Војне Крајине, Далмације, Босне и Херцеговине... и послати на источни фронт да се боре против Руске Империје. Како они нису хтели да се боре против своје православне браће Руса, тако су се они масовно предавли Русима и тако је прво формирана дивизија, а онда и корпус.

Прва србска добровољачка дивизија је имала запажене успехе и били су цењени од Савезника. Око 3.000 Срба је погинуло, а 6.000 их је рањено у Добруџанској бици. Касније су ти војници пребацивални на Солунски фронт у лето 1918. године, што је додатно оснажило Другу армију Краљевине Србије, уз добровољце из Америке и Канаде омогућило да србске и француске трупе у Бици код Доброг Поља пробију Солунски фронт 15. септембра 1918. и за два месеца ослободе отаџбину.

Једна од наславнијих епопеја нашег народа...

*                              *                         *

Наше удружење Србски Светионик је у последњих пар година имало доста активности везано за Први светски рат и одавање поште славним прецима. Људи нас већ распознају и по транспарентима, мајицама, барјацима и сл.

На нашу електронску адресу пре седам дана стигла је позивница из Новог Сада. Тачније Дарко Милојковић, председник Удружења ратних добровољаца 1912-1918 њихових потомака и поштовалаца  "Обилић 1912-1918" послао је позив да дођемо 21. фебруара 2018. у 19 сати у Дом Војске Србије, у Нови Сад  на изложбу "Добруџански ратници".

Свидела ми се идеја, тим пре што о томе знам јако мало информација. Скоро је на нашем порталу објављен један чланак баш за Добруџанску битку, али све је то недовољно колико би требало. Из историје сам био одличан ђак, али не сећам се да је иједна реченица у књигама посвећена тој бици, а камоли да су Срби дали 3.000 живота. Сувише срамотно за наш образовни систем преходних четири-пет деценија.

Пронађох на гугловим мапама где се тачно то налази, тако да у поподневним часовима кренух из Београда за србску Атину. Поснесох и један поклончић за мог доброг пајтоса и војводу.

Паркирам се прекопута Дома војске, а тамо ми на портирници рекоше да то ипак није добра идеја без обзира што сам платио паркинг, јер тамо су резервисана места. Пребацих аутић на "право место" и одох степеницама у салу где је изложба.

"Па где си Милане?! Добро нам дошао!..." - зачу се гласно у сали и љуби ме човек три пута, као најрођенијег. Био је то Дарко Милојковић, председник удружења које је организовало ову изложбу. Званично се и не знамо, сем што смо се пар пута дописивали ел. поштом. Али је он бар десет људи те вечери говорио: "Овај човек је дошао из Београда само на ову изложбу". За њега је то било тешко схватљиво, али рекох и то вече да мени Кајмакчалан није далеко, а не Нови Сад.

Програм је почео тако што су певачи из етно групе "Звуци са Камена" отпевали химну "Боже правде". Овде ми упаде у очи једна занимивост, а то је да Нови Сад ма колико био у равници, већ вековима баштини динарске Србе. Штавише у том првом делу чули смо пар ојкача, што је мени намакло осмех на лице, али и већини присутних, јер оно што се примећује деценијама да људе који су на камену расли највише занима ова тематика.

Затим је јереј Ђорђе Стојисављевић, надлежни свештеник у Првој бригади КоВ Србије отворио скуп и рекао пар речи добродошлице и значај Добруџанске битке. После њега су се обратили Др Предраг Бајић, виши кустос историчар и Илија Комненовић, музејски саветник, историчар... Прилику да поздрави госте добио је и Дарко Милојковић.

Напослетку смо опет чули Бају и његове Камене момке, који су сада отпевали и један Солунски перформанс: "Креће се лађа француска", "Тамо Далеко" и др. Сви су имали официрске униформе, као некад Степа Степановић, Живојин Мишић, Петар Бојовић и Радомир Путник.

Кренуло је и разгледање слика и текстова на паноима који су највише говорили о Добруџанској бици, али и Великом рату, те шта се после дешавало у периоду између два светска рата са србским добровољцима, како су били прогањани од војске Хортијеве Мађарске и др.

Мени су прилазили људи које је Дарко упућивао и распитивали се за наше путовање у Терезин, односно Словачку, Чешку и Аустрију, задњи викенд априла ове године. Шта више, за неке госте сам се изненадио колико знају о активностима Србског Светионика, заправо они су то читали и код нас на порталу, али и на ФБ Репортеру.

Причи никад краја морам да признам, јер то је људима прилика да мало прозборе уживо, не само преко модерних технологија. Тако да смо напољу још 20 минута причали са протом.

Организаторима изложбе и овде упућујем све похвале.

А онда сам позвао Војводу, мог пајтоса и навигатора. Морао сам кратко отићи до њега да му дам поклончић од нас. Зашто? Па зато што ме он увек дочека као цара, било то неком криво или не. После пола сата нађох се код њега кући, а он већ све спремио по реду... Нисмо пуно диванили мада је он нудио као прави домаћин да останем још, али поноћ се приближавала а снег само појачавао своје нападе на србске путеве. Тако да се ја ипак одлучих на повратак кући.

Једна "мала" акција успешно одрађена и надам се успешном наставку сарадње, јер на крају крајева на истом смо путу.

Милан Чучковић
22.02.2018.