16. фебруар 2017.

Изложба о страдању СПЦ у Лици 14.2.2017

Подучије Лике налази се у северозападном делу Балканског полуострва, сачињено од крша динарских Алпа, а још давно су стари народи, пре свега Грци Лику прозвали земља вукова. То је крај у коме стасавају горштаци јер их та природа стално тера на борбу. Јужнославенски народи у ове крајеве долазе у 4. и 5. столећу, а тек у каснијим епохама настају и њихове државе.

Надирањем Османлијске империје у 14. веку, када је скоро читав Балкан потпао под њихову власт, један део становништва из Старе Србије сели се на север и северозапад Балкана, јер нису желели да прихвате ислам као своју религију. Тако је добрим делом насељавана и Лика, подручије од Гацке Долине до јужних делова Велебита, која је у то време била део Аустро-Угарске царевине. Бечки двор је прихватао Србе православце и тако је у 16. веку створена Војна Крајина (аутономна област Срба), која је постојала 250 година. Срби под управом Бечког двора нису се одрекли Православља, напротив, они су зидали богомоље и градили православне храмове. Почетком 20. века скоро и нема села, насеља на подручију Лике, а да нема своју православну цркву.

Ватикан, односно папска држава, још средином 19. века је започео процес покатоличавања Срба на западном делу Балкана (поред Лике, ту су још Славонија, Кордун, Банија, Далмација, Босна и Херцеговина), које је настављен и у 20. веку, а то је био пут стварања "хрватске нације".

Током Другог светског рата, Лика је потпала под власт усташке Независне Државе Хрватске, квислиншке творевине, саздане на геноциду и крви Срба, Јевреја и Рома. Страдање нехрватских народа било је огромно. Србе су одводили у Јадовно, Јасеновац, острво Паг и др. Није било довољно што су православне цркве и парохијски домови минирани и рушени, морали су бити и запаљени. Разлог томе је што се црква може и обновити, а уништена документације не може (крштенице, венчани листови, разни спици...). Многи свештеници, чак и владике су убијане од усташа.

Завршетком Другог светског рата није био крај голготе Срба и Православља у Лици, јер комунистичка идеологија, која је сачињавала темељ друге Југославије је гаијла тврди атеизам. Па су тако бројне православне цркве рушене крајем 1940-их и током 1950-их година. Центар Горњокарловачке епархије пребачен је из Плашког у Карловац.

Почетком 1990-их година, СФР Југославију нагриза сепаратизам, потпомогнут спољним факторима, те усташтво поново васкрсава и доноси нови рат, прогоне и страдања, народа и православне цркве у Лици. Печат на то свеукупно страдање личких Срба дала је злочиначка акција "Олуја" у августу 1995. године, када су Личани заједно са осталим Крајишницима кренули пут матице.

Знајући све ове горе наведене разлоге и чињенице, нисам имао дилему да одем на најављену изложбу коју су организовали Музеј жртава геноцида из Београда и Архив Србске Православне Цркве у крипти храма Светог Саве на Врачару. Отварање је било заказано за 14. фебруар 2017. у 19 сати. Поред мене, дође и Зоки, Бранко, Верица, Милена, Ђурђа, Милорад, Ведран, Наташа и др.

Изложбу Невенка Влаисављевића је отворио Његово Преосвештенство Епископ Топлички Господин Арсеније, а у име организатора др. Вељко Ђурић Мишина, док је својим гласом изложбу са духовним песмама улепшала Бранислава Подрумац, Барањка, светског гласа.

Мали жал остаје што није било још више људи присутно на отварању, али као што Мишина рече, сада је на нама да ширимо ову причу, јер је изложба отворена до недеље 25. фебруара 2017.

Ова изложба је заправо најбољи показатељ наше судбине исказане у народној крилатици: Ко историју заборавља, она му се понавља.

Милан Чучковић
16.2.2017.