Нека сваком родитељу Косово и Метохија буде једна од првих речи,које ће шапнути свом новорођеном детету
Овако је својевремено диванио блаженопочивши Патријарх Павле, један од најомиљенијих духовних отаца СПЦ. Управо је он деценије провео на Косову и Метохији, када је био на челу Рашко-Призренске епархије током 1957-1990. Тамо се скупа са својим чадом суочавао са албанским иредентизмом и терором највиших размера, које је комунистички режим Ј. Б. Тита намерно прећуткивао.
Бранко Антић је један од оних Срба којима је Космет буквално постала опсесија. Крајем деведесетих година 20. века је бранио нашу нејач од НАТО агресије и копнене инвазије као млади војник, добровољац. Неколико година касније, након окупације у јуну 1999. он је почео да посећује наш Јерусалим као ходочасник. С обзиром да има мноштво контаката и познаје велики број људи, лако је синула идеја да крене помагати људе којима је то баш значило.
Званично почетком 2015. оснива се организација, касније и фондација Српска Солидарност. Наредних година Бранко шири своју мрежу сарадника, а стотине породица бивају усрећене колико-толико са њиховом материјално помоћи. Али, тим људима је више него ишта значило то што их је неко обишао, што нису заборављени и остављени.
У једном од тих путешесвија по Светој земљи и ја сам имао прилике да упознам Бранка Антића, јуна 2016. годиине. Наредних лета, неколико акција смо одрадили заједно. У то време ја сам још био слободан момак, а он већ у другом браку.
Почетком 2020. године читава планета би обузета са пандемијом корона вируса... Готово сав друштвени активизам у Србији је стао. Међутим, Бранко није стао. Одрекао се својих дневница да би превозио докторе, лекаре и уопште медицинаре од куће до болница и обрнуто. О томе су чак и медији писали пре неколико лета.
Непријатно ме изненадила информација мог комшије Декија да је Бранко здравствено лоше и да се бори са опаком болести.
Пре неколико дана добих од Бокија поруку и плакат да се организује хуманитарни концерт управо за Бранка Антића у суботу 17. маја. Било ми је на памети да одем из више разлога, највише ради самог Бранка, али је требало је пре свега породичне обавезе усагласити. Оно најважније што мој рођо пре 20 лета рече: "Да баба нема, требало би их измислити".
Нешто пре 18:00 сати, Прва дама, наследник и ја били смо пред зградом Дома синдиката. Спустисмо се у малу Централну халу која може да прими 150-180 особа.
Пронађох Бранка и супругу му Верицу и сина Александра, те се поздрависмо. Концерт је тако и почео.
Прво је госпођа Ивана позната као Цока диванила о Бранку и његовом животу, активизму, па и борби са болести која га је преполовила. За то време на пројектору су приказиване неке слике из његових акцијашења и путешесвија.
Први на сцени беше црквени појац Алекса Недељковић. Сећам га се добро. Он је био и на промоцији књиге Дарије Заставниковић 2018. у Парохијском дому Светосавскох храма на Врачару.
Пријатно изненађење, девојчица у плавој хаљини, моја комшиница Анђела Пиљак. Извела је песму "Кући врати се" коју је сама написала и компоновала. Заиста, чудо од детета, за коју верујем да ће се тек чути. Те вечери она је била под тремом, али добро, тако је увек на почетку. Отац јој Неша начини фин снимак.
Касније изађоше браћа Стојковићи, Јован и Никола, млади момци који живеу селу Партеш код Гњилана. Дечаци су виртуози на хармоници, тако да је празник био да се и они покажу пред београдском публиком.
Нисам могао баш све да испратим, јер сам више јурцао за наследником који нема мира на једном месту дуже од два минута.
Даље, се појави на сцени и Марко Качаревић који је отпевао уживо своје новије песме између осталог "Волим те Србијо". Глас му је свакако дубок и све је звучало одлично. Иначе, Марко рече како је претходних година Бранко био тај који их је све бодрио и говорио "Нема предаје", а сада је дошло време да ми сви кажемо Бранку, да нема предаје!
Пред крај на сцену изађе и Павлина Радовановић, сада већ тинејџерка, а живи у Ораховцу са породицом. Она је такође својим гласом показала колико уме да подигне атмосферу.
На крају су сви учесници дошли на бину, публика је устала те смо у трансу заједно певали стихове који душу крепке и јачају националну свест.
Баш је после Прва дама коментарисала како је лепо све било... заправо и више од тога, ако ћемо искрено. Штета само што повод није радостан, али ако се погледа Банетов осмех на лицу, мислим да је то више него довољан знак да је све било Богу угодно.
Као што већ рекох неколико пута, најважније је да пупољци ничу.
Кад поново претње стигну,
и аждаја опет зине.
Ми нећемо поклекнути,
у Призрену догодине!
Написа: Чуле