I

   Тог пролећа, пред крај века,
Арслан што га храни запад,
   С' Проклетија, гордо рикну:
''На Србију - сви у напад!''

II

   Светог јутра, Васкршњега,
Док се бели снег Кошара,
   Водник Иван чету скупља,
И молитву проговара:

   ''Боже, дај да тврди камен,
Сведок буде вечног спаса,
   Нека брани србску земљу,
До последњег нашег часа...

   Нема веће части, Боже,
У овоме кланцу крви,
   На Косову живот дати,
За Крст Часни, страдат' први...

   Али још те, Боже молим,
Сваки метак што залута,
   Суђен овој деци храброј,
Нек до мене нађе пута...

   Три на једног, браћо знајте,
Завет предака се не да,
   Ни последњи витез-јунак,
Не сме границу да преда!'

'

III

   Преврну се камен тврди,
Душман приђе у тишини,
   Вребајући гневна ока,
Спреман злодело да чини.

   Ујед Кобре, Јагуара,
Не остави у животу,
   С анђелима свеж рузмарин,
Спуштен леже на Голготу.

   Васојевско срце стаде,
Покоси га рафал тајни,
   У Христовом царству златни,
Заблиста се грумен сјајни.

IV

   Кад соколи бране гнездо,
Ломе крила зарад птића,
   Хиљаде се жертви равна,
Уз бесмртног Обилића.

   Победници срамне смрти,
Напојте нас светим вином,
   Што слободом поји душе,
Узвишеним вашим чином.

   Храбри борци, чојственици,
Србском роду сте најдражи,
   Со је земљи сваки од вас,
Што усну на вечној стражи.

V

   Док удара бубањ рата,
Громки кимвал земљу тресе,
   Отвор'те се рајска врата,
ХРИСТОС КОШАРЕ ВОСКРЕСЕ!

Написали: о Ђурђевдану 2022-ог Љ.Г.
Љубомир Бошковић и Ангелина Симеонов
у Бечмену крај Београда

Стихови су посвећени Ивану Васојевићу - Васкету, младом подифициру Војске СР Југославије, који је о Васкрсу 1999. године као припадник 53. граничног батаљона Приштинског корпуса храбро бранио отаџбину од копнене инвазије у време НАТО агресије.

О Ивану ћете чути само речи хвале, поготово од његових преживелих другова, сабораца.

Сахрањен је на породичном гробљу у селу Доње Горачиће, на путу између Сјенице и Нове Вароши.

ЛЕГЕНДА ЖИВИ!