Храм Светог Саве у Београду највећи је србски православни храм и највећи православни храм на Балкану. Он се налази у источном делу Светосавског трга, на општини Врачар. Подигнут је на месту за које се сматра да је турски Синан-паша 1594. године спалио мошти Светог Саве, оснивача србске православне цркве. Изградња храма је финансирана добровољним прилозима, као и плаћањем доплатних поштанских маркица.
Овај спомен-храм представља органски део савремене живописне силуете Београда, чинећи једно од његових главних обележја. Испред светосавског храма налази се споменик вожду Карађорђу, вођи србских устаника 1804-1813, када је поведена србска национална револуција и буђење од османлијског робовања. Такође, налази се поред храма Народна библиотека Србије и споменик србском генију Николи Тесли.
Храм је изграђен је у србско-византијском стилу, са четири звоника висока 44 м. Висина врха куполе износи 70 м, док је главни позлаћени крст висок још 12 м, што врху храма даје укупну висину од 82 м, а надморску висину од 134 м (64 м изнад нивоа реке Саве). Због тога ова црква заузима истакнуто место на београдском хоризонту и видљива је са свих прилаза граду.
Храм заузима површину од 3.500 квадратних метара у приземљу, уз додатних 1.500 м² на три галерије на првом нивоу. Храм се у правцу исток-запад протеже 91 м, а у правцу север-југ 81 м. Куполе су украшене са осамнаест позлаћених крстова у три величине, док се у звоницима налази 49 звона.
Црква може да прими 10.000 верника, а на западну хорску галерију може да стане 800 хориста. Храм је обложен белим мермером и гранитом. Живописање, које тек престоји, биће урађено у техници мозаика. Испод пода храма је изграђена црква Светог цара Лазара, укупне површине око 1.800 м², са ризницом Светог Саве и криптом патријарха србске православне цркве, у коју је планирано да се сахрањују упокојени патријарси. Осим богослужења, црква је планирана за многобројне културне манифестације.
Године 1895. три стотине година након спаљивања моштију светог Саве, у Београду је основано Друштво за подизање храма светог Саве на Врачару, чији је циљ био да се на месту спаљивања моштију подигне храм. Омања црква која је подигнута на месту будућег храма је касније померена да би изградња храма могла да отпочне. 1905. године се расписује јавни конкурс за израду пројекта; свих пет приспелих радова је одбачено као недовољно добро.
Избијањем Балканских и Првог светског рата, зауставили су све активности на изградњи храма. Тек 1919. године, Друштво је поново установљено. Нов конкурс је расписан 1926. године, овог пута су стигла 22 пројекта. Одбор за изградњу храма је 1930. поверио израду пројекта архитекти Несторовићу, као и архитекти Александру Дероку, уз сарадњу инжењера Војислава Зађине.
Четрдесет година након почетне замисли и 340 година након спаљивања моштију светог Саве, изградња храма је коначно започела 15. септембра 1935. године, када је патријарх Варнава извршио освећење темеља. Када су радови поодмакли, патријарх Гаврило је 10. маја 1939. године свечано осветио темеље, и у олтару, уз камен темељац, положио повељу. Даља изградња била је прекинута нападом Немачке и њених савезника на Краљевину Југославију, 6. априла 1941. Од почетка грађевинских радова до немачке окупације, изграђени су темељи храма и подигнути су зидови висине 7 и 11 метара.
Немачка окупациона војска је користила простор унутар недовршеног храма као паркиралиште, а 1944. су га за исту сврху користили југославенски партизани и Црвена армија. Касније су разна предузећа користила простор као магацин. Друштво за изградњу храма је престало да постоји у времену после Другог светског рата, јер комунистичка идеологија је почивала на тврдом атеизму.
Патријарх Герман долази на чело србске православне цркве 1958. године и обнавља идеју о подизању храма. Након 88 поновљених молби - и исто толико одбијања - дозвола за наставак градње је добијена тек у лето 1984. и од републичке и од градске власти. Професор Бранко Пешић, који је именован за новог архитекту храма, преправио је првобитни пројекат да би се боље искористили нови материјали и грађевинске технике.
Патријарх Герман је 30. априла 1985. године, у присуству свих србских архијереја, поново осветио храм, положивши повељу о наставку радова у новим историјским приликама. 12. маја 1985. патријарх, 20 епископа и бројно свештенство су служили свечану Литургију, којој је у унутрашњости зидина храма присуствовало око 12.000 верника, док је у порти било још око 80.000 људи. Изградња је поново отпочела 12. августа 1985. Зидови су подигнути до пуне висине од 40 метара.
2001. године је обновљено Друштво за подизање Храма Светог Саве, које је престало са радом 1941. године. Градња екстеријера је завршена 2004. године. Постављена су звона и прозори, а фасада је такође завршена. Међутим, радови на унутрашњој декорацији тек су почели.