Херцеговина је занимљив спој јадранског приморја, долине Неретве и динарског масива у коме стољећима опстају горштаци. Вјечито су у борби са природом, а често и завојевачима који су покушали на све начине укротити тај сој људи, који више од свега жели слободу и мир. Често су Херцеговци у рату и са самим собом.
Србски властелин Стефан Вукчић - Косача, који је почетком XV вијека основао Војводство Светог Саве, односно земљи којом је управљао надјенуо име - Херцеговина.
Ко то није чуо за варенику тј. млијеко из Гатачке доле? За вина из Тврдоша? Севдалинке из Мостара? Мед из Мркоњића? Пастрмку из Билећког језера? Јагњетину из Дувањског поља. Дуван из Љубиња? Сир из мјешине из Невесиња?
Херцеговачки крш је увјек давао најбоље и најгоре из људи.
Османлије су своју стегу ставили на Херцеговину 1482. године. Посље тога дошли су Аустријанци 1878. Један терор је замјенио други. Тада је нагло ојачао римокатолички утицај, односно у тешким временима успјевала су превјеравања православних Срба. Ватикан је тако добијало љуте борце за своје погане интересе.
Страдања библијских размјера била су и у Првом и у Другом свјетском рату - србски живаљ су преполовили, а Православље готово очистили западно од Неретве...али је Србство налазило начин да васкрсне управо тамо гдје су намјерно затирани, нпр. Пребиловци.
Почетком деведесетих година 20. стољећа, опет ратови и прогони. Поновила се историја јер је заборав донио понављање. Овог пута није било заједничке државе, већ су Срби у БиХ морали кренути својим путем, како би опстали. Три десетљећа је прошло од Дејтона, а опет нам пушу чудне "буре" и "окрани".
* * *
Нека посебна сила те увек вуче на извориште... тамо гдје су ти (пра)преци. Иако сам мислио да је моје поријекло покрај ријеке Глине, тек прије четврт вијека чух да је из заправо Херцеговине. Касније сам сазнавао још више детаља. Први пута да сам походио у Херцеговину било је прије десетак љета, када сам посјетио Пребиловце, јер сам већ тада био озбиљан у намјери да учврстим своје "цигле" културе памћења.
Од тада скоро сваке године посјећујем се овај љути крш у коме су змије домаће животиње, звук зврчака дио свакодневнице, а храна најздравија на планети.
Одлучих се прије мјесец дана да овај пут породично посјетим земљу Херцегову, из простог разлога што и Прва дама вуче коријене из Херцеговине. Један дио пута је био и за њу изненађење.
Први дан - 25. јули
Кренусмо из Београда уочи празника око 10:00 сати, таман да малци буду спремни, а ми лагано у мустангу на аутопут "Милош Велики".
Иако је био план да станемо неђе на Златибору, од тога се одустало, јер смо видјели да може добра пауза да се начини у "лијепом старом граду Вишеграду". По обичају ми стадосмо у Андрићграду. Мало се окреписмо и пут настављамо низ Дрину.
Заустависмо се у Фочи. Данас се то административно тумачи као Босна, али заправо припада Старој Херцеговини.
Није случајно што смо ту преноћили. Прво јер нам је на пола пута, а друго што сам ја имао и радни састанак са Душанком Лаловић и Јанком Филиповићем. Људима који раде врло тежак посао на расветљавању истине о страдању Јошанице о Никољдану 1992. године. Много тога је договорено и ако Бог да здравља и среће, биће врло добрих идеја спроведених у дјело. Како и сама Прва дама вели да је Фоча баш лијепо сређена, а биће још љепше када се заврши унутрашњост Светосавског храма
Отале се памти и анегдота ("спавао код својих у ББ") с' краја мјесеца овог прољећа, када сам у другачијем саставу посјетио црквено-народни сабор у Јошаници, која је доказ васкрсења из пепела. Али и љубави која гради православни храм у малом планинском селу.
Други дан - 26. јули
Након (не)проспаване ноћи, ми се ипак одлучисмо да наставимо путешесвије ка Невесињу - најтврђи дио Херцеговине.
Разлог зашто смо тамо ишли јесте Музеј невесињских бригада ВРС. Годинама каним доћи ту, јер сам чуо да има много тога значајног да се види везано за Отаџбински рат 1992-1995. Тако је лако пала одлука да тамо дођемо. Чаки ме упутио на свог пријатеља Милана Шиљеговића, кустоса спомен-собе у том градићу испод језера Алаговац.
Овим путем све похвале за Шиљеговића који је био више него добар у причи, дружењу и историјским часовима када је диванио о двије легендарне Митровданске офанзиве (1992, 1994), у којима је и сам учествовао као припадник ВРС. Борци и народ невесињског краја не само да су показали јунаштво већ и слогу каква ријетко да је виђена на овим просторима у цијелом 20. вијеку.
Добисмо и поклоне, али је и ту најављена једна сарадња на пољу ширења истине кроз емисије Разбуђивање. Оно што је Прву даму одушевљавало то је Шиљеговићева прича о селу Братач, јер је ту колијевка њена дјевојачког презимена. Заправо, то је родно село пуковника Новице Гушића, команданта славне 8. бригаде, у саставу Херцеговачког корпуса ВРС.
Ипак, не стигосмо у Пребиловце, али се јависмо Алекси Драгићевићу, па продужисмо новим путем преко Билеће за Требиње.
Након краткотрајног одмора у конаку, ми се спустисмо до Обале Луке Вукаловића. Ту смо ручали и послије ја одох послом на састанак са Небојшом Колаком. Прва дама оде до градског парка, да забави малце. Снимљен је један видео материјал код хотела Леотар.
Трећи дан - 27. јули
Многе србске породице вуку коријене управо из Херцеговине, а међу њима и породица Кисин из околине Требиња. Један њихов изданак Александар Кисин (1972-1999) је рођен у Бугојну, јер је његов отац Никола у тој босанској варошици био машински инжењер, чувене југославенске војне фабрике "Славко Родић". Николи је Љубица родила још и Владимира. Били су срећна породица, која је живјела уобичајен живот тадашње заједничке државе до почетка 1990-их година, када је плански уништавана и нестала са историјске сцене у крвавим ратовима, што је посљедица економске кризе и сепаратизма.
Александар Кисин и брат му Владимир су као голобради младићи обукли сивомаслинасте униформе и ставили се отаџбини на располагање. Четири своје најљепше године били су припадници доњовакуфске 19. бригаде у саставу Првог крајишког корпуса. Ипак, Дејтонским неспоразумом у јесен 1995. године, њихова кућа је припала Федерацији БиХ. Своју срећу под сунцем потражили су у јужној Бачкој.
Међутим, када су се ратне трубе огласиле крајем марта 1999. Александар се пријавио као добровољац са својих 27 љета у Војску Југославије. Као припадник специјалне 72. бригаде ратовао је са албанским терористичким бандама из ОВК у јужним деловима Косова и Метохије. У једном од јуриша на непријатељски бункер током Битке на Кошарама, смртно је рањен, те наредног дана 19. априла представио се Господу.
Био сам на отварању Ациног мурала у Гајдобри октобра 2020. године. Тамо сам упознао тета Љубицу и Владимира Кисина. Сретали смо се више пута на разним дешавањима. Владо ме упутио на његовог рођака Мирослава који је имао огромну жељу да подигне Аци споменик, као траг у вјечности за његову жртву према своме роду. И успио је Миро са својим братством у томе. На сеоском гробљу у Турментима, покрај села Тули, обновљен је православни храм, али и подигнут споменик Александру Кисину.
Тако смо ми изјутра нашег трећег дана, након доручка дошли на прелијепо сабрање у ово село гдје је јутарње богослужење већ почело. Малци свакако немају мира, па смо наизмјенично бивали поред храма Божјег. Виђосмо мноштво познатих људи са којима се поздрависмо. Након дијељења нафоре дођосмо до Ацина споменика. Отац Лука Бабић, скупа са епископом Димитријем и свештенством СПЦ држао је помен Аци и његовим саборцима. Оца Лука знамо из манастира Карно, а и он се нама увјек обрадује. Воли дјечурлију.
Развукосмо ми наш траспарент СЛАВА ПАЛИМ ХЕРОЈИМА, да засија на оном вјетру иза Ацина споменика...и ваља тако. Богу угодно, а нама корисно.
У оној гужви, више од 400 људи са свих страна свијета ми кратко се окреписмо и продиванисмо са људима. Овдје посебна похвала за Мира Кисина, јер не само да је највише се потрудио, већ и види се да је на сам дан откривања споменика Аци Кисину, водио рачуна о свим детаљима. Наравно, договорено је и овде наставак нашег дружења, односно поновног доласка у Требиње. Чуће се наредне године о томе.
Пут под точкове и кренусмо у ББ међу "Херцеговце".
Написа: Чуле
28.07.2025.