После Другог светског рата у Србији је почело емитовање телевизијског програма (1958.), који је тада био строго контролисан од брозових комунистичких власти. Како је све више људи куповало ТВ пријемнике тако се поред информативног почео емитовати и забавни програм (спорт, музика, серије, филмови и сл.) који је почетком 1980-их доживео велику експанзију. Тада нису постојале приватне ТВ станице. Тек се деведесетих година 20. века почиње више са том праксом. Међутим и тада су ТВ програми били контролисани од државе, али само за инфомативни програм. Забавни део је увек служио за замајавање (заглупљивање) народа.

Почетком 21. века интернет свуда у свету, па и на Балкану постаје незаобилазни чинилац савременог живота. А последњих година основано је много мањих приватних ТВ станица/студија, који заправо желе да разбију медијски мрак у коме су Срби деценијама "заглављени". Међу њима је од скоро медијска кућа Хелмкаст (www.helmcast.rs).

Тамо је као водитељ почео да гради каријеру Никола Јовић, студент београдског ФПН-а, покренувши своју ауторску емсију "Српска Раскршћа". Запазио је он рад Србског Светионика још лане, јер је видео где све идемо, коме се дивимо, коме палимо свеће, какве транспаренте показујемо, какве мајице дизајнирамо и сл. Учествовао је он већ у неким нашим акцијама, тачније био је са нама прошле године на Кајмакчалану, трећем Колубарском маршу... а на десетој Крајинади, када смо се и упознали, чак је запевао са момцима ојкачу.

Утаначили смо и моје гостовање код њега у емисији за сам крај августа 2017. године. Иако је био договор да се нађемо тамо у студију, нашли смо се случајно у аутобусу гсп-а, па смо таман то време искористили за концепт емисије, да не губимо време.

Одосмо кратко на пиће пре емисије, јер је студио био већ заузет, таман и да ја дођем себи од пута, пошто сам био дан раније у далматинској Крупи где се обележавало 700 година настанка манастира.

У десетој јубиларној емисији "Српска Раскршћа", прво сам представио удружење, када и где смо основани, затим најближе сараднике: Зоки, Стане и Мића. Да не помисле људи да наше удружење чини Један човек, нити да се ради о некој тајној групацији.

Касније смо причали о нашим активностима: шта смо све покренули (Колубарски марш у Љигу; Београдски марш за ослободиоце 1918. године; Чегарски марш у Нишу, за војводу Стевана Синђелића и устанике), где све тачно идемо и зашто (Церски марш у Шабцу, Јадовно у Лици, Јасеновац у западној Славонији, Мојковац у Црној Гори; светиње на Космету)... Посебно је најављен наш организован одлазак на Кајмакчалан 16.9.2017. јер смо тамо и прошле године били скупа. Сада опет водимо људе из Београда, Ниша, Новог Сада и др. А продужићемо и у Солун наредни дан, да обиђемо Зејтинлик.

Питао ме Никола и за друге активности Србског Светионика... споменуо сам сад већ чувену промоцију Милкићевог романа "Зов карауле" у београдском Дому Војске 8. јуна 2017. када смо направили сви скупа једно незаборавно вече за јунаке са карауле Кошаре. Промоција о којој се и данас прича.

Хуманитарне активности нису у главном опису деловања нашег СРБС-а, али се понекад прикључимо на позив блиских удружења. Тако сам споменио неколико посета Баранди, у Банату, где смо са другима помагали шесточлану породицу Марјан-Новаковић, са четверо мале деце. Није било пуно времена за причу, али споменуо сам са киме смо сарађивали до сада. На крају је остало још само времена да споменем које портале уређујемо.

Никола је повремено убацивао неке своје коментаре у разговор, што мислим да је било од користи, јер прво није циљ мој монолог тамо, а друго, што је било значајно за гледаоце, да обогате своја сазнања.

Тако смо се уклопили мање од сат времена, што је после и сам Никола алудирао: "Савршено!", мислећи ако је више од сат времена, да ће мање људи да гледају. У сваком случају оног кога занима нешто више о нама, нашим акцијама и прикључивању може да се информише код нас на сајту, а главна "селекција" се обавља на терену јер ових "фотељаша" нису за нашу причу.

Читаву емисију погледајте овде...