Годишњица присаједињења Војводине Србији - www.srbskisvetionik.org.rs











Статистика од 12.11.2015

Данас: 43
Јуче: 295
Недељно: 2551
Месечно: 17602
Годишње: 133906
Укупно: 292307

Највише посета
25.8.2018 2808
























































26. новембар 2015.


Годишњица присаједињења Војводине Србији


Након пробоја солунског фронта и ослобођења Србије, те пораза и распада Аустроугарске монархије, србска војска незадрживо је напредовала према осталим крајевима будуће заједничке државе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а у ове крајеве дошла је почетком новембра 1918. године.

            Не треба посебно наглашавати да су србски војници са одушевљењем дочекaни у новоослобођеним крајевима, посебно од стране припадника србског народа. У Вуковар је 9. новембра дошло сто србских војника док их је у Осијек дошло око 2.000 који ће 14. новембра прећи Драву и ослободити Барању.

            У тренутку док још увек није проглашена нова држава и док се није знало које ће територије ући у састав те будуће државе, за коју се није знало ни какво ће име понети, угледни Срби и припадници других народа узели су ствар у своје руке и на простору Војводине (Бачка, Барања, Банат и Срем) почели припреме за припајање ових делова Краљевини Србији. Тако је у новембру 1918. у Новом Саду основан Србски народни одбор који је имао своје пододборе у свим већим местима Војводине.


Велика Народна Скупштина у Новом Саду 25.11.1918.

 

            У Вуковару је крајем октобра 1918. основан одбор Народног већа и формирана „Народна гарда“. Србски Народни Одбор у Новом Саду на чијем се чели налазио србски првак Јаша Томић већ је 7. новембра написао пожурницу са назнаком „Организујмо се хитно!“ у којој између осталог пише: „Србски народни одбор у Новом Саду позива сва србска места у којима живи наш народ, ма које он вере био, да хитно организује своје народне одборе у свима местима и да веће вароши са својом околином, срезом, пошљу 3-5 својих изасланика у Нови Сад или имена њихова доставе овамо, како би се у најкраћем времену коначно могао организовати Србски Народни Одбор, као представник нашег народа у Угарској…“

            Десет дана касније у Новом Саду је сазвана Народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена заказана за 25. новембар 1918. Дан раније, пре договорене Велике Скупштине у Новом Саду, у Руми је сазван Велики Збор. На овом збору су наступали делегати из око сто места Срема међу којима и још из Борова, Бршадина, Вуковара, Габоша, Грабова, Даља, Допсина, Маринаца, Мохова, Опатовца, Илока, Петроваца, Тење и Товарника. Збор је отворио адвокатски приправник из Руме Јован И. Радивојевић и тада је прихваћена резолуција у три тачке, а у једној од њих наводи се да “заступници Народног Већа у Срему, као изасланици народа, одлучују се за непосредно присаједињење Срема Краљевини Србији”.

            Сутрадан, четворочлана делегација из Руме отпутовала је у Нови Сад где је била сазвана већ поменута Велика Скупштина. На овој скупштини наступило је 757 посланика из 211 општина Бачке, Барање и Баната. Исту је отворио председник Јован Храниловић док је политичку резолуцију прочитао Јаша Томић. У говору који је почео речима „Косовски мученици! Сретно вам ослобођење!“, Томић је прочитао и одлуку Скупштине, где се у другој тачки наводи следеће:
- “Прикључујемо се Краљевини Србији која својим досадашњим радом и развитком ујемчава слободу, равноправност, напредак у сваком правцу, не само нама, него и свима јужнославенским па и несловенским народима који с нама заједно живе.”

            На овај начин обе ове народне скупштине и она у Руми и она у Новом Саду, одлучиле су да се Срем, Бачка, Барања и Банат припоје Краљевини Србији и заједно за Краљевином Србијом уђу у новостворену Краљевину СХС. На Скупштини у Новом Саду од 757 посланика било је 578 Срба, 84 Буњевца, 62 Словака, 21 Русин, 3 Шокца, 2 Хрвата, 6 Немаца и један Мађар. Међу њима било је и седам жена, а 17 посланика дошло је из Барање и то из следећих места: Белог Манастира, Болмана, Брањине, Дарде, Јагодњака и Поповца као и из места мађарског дела Барање Липова, Мохача и Бремена.


Краљевина Србија крајем новембра 1918. године


 

            Међу тим Барањцима најзапаженију улогу имао је барањински прота Стеван Михалџић. Он је изабран у председништво Велике народне скупштине, а као њен члан био је и у делегацији која је посетила престолонаследника Александра. Тада је београдска Правда у свом извештају навела је да је „престолонаследника поздравио дивним и одушевљеним говором поп Стеван Михалџић из Барање, отац Воје Михалџића, правника, који је на србском фронту погинуо као добровољац србске војске. Ватреним речима протумачио је угледни свештеник осећаје Војвођана и њихову приврженост Србији и њеном краљевском дому“.

            Потребно је напоменути да је са овог подручја у делегацију за привремено народно представништво Краљевине СХС у Београду, 27. фебруара 1919. године, за заменика члана изабран вуковарски адвокат др Светислав Новак.

 

 

Срђан Секулић
Извор бр. 130.
24.11.2015.




Посећено је: 1304  пута
Број гласова: 5
Просек: 5,00

Оцените нам овај чланак:




























Ускликнимо с љубављу
Светитељу Сави
Србске цркве и школе
Светитељској глави.
Тамо венци тамо слава
Где нас србски пастир Сава.
Појте му Срби,
Песму и утројте!


Благодарна Србијо,
Пуна си љубави
Према своме пастиру
Светитељу Сави.

Босна и Херцеговина
Светог Саве дедовина.
С тобом славе славу
Светитеља Саву.

Бачка, Среме, Банате
И Србијо Стара
Раванице, чувај нам
Тело кнез Лазара;

Црна Горо, сестро мила,
Здраво и ти с нама била
Да славимо славу,
Светог оца Саву!

С неба шаље благослов
Свети отац Сава
Са свих страна сви Срби
С мора и Дунава.
К небу главе подигните
Саву тамо угледајте.
Саву србску славу, пред престолом Творца!

Милешево слави се
Телом Светог Саве
Кога славе сви Срби
С обе стране Саве;

Синан-паша ватру пали
Тело Светог Саве спали,
Ал’ не спали славе,
Нити спомен Саве.

Пет векова Србин је
У ропству чамио
Светитеља Саве
Име је славио.

Свети Сава Србе воли
И за њих се Богу моли.
Појте му Срби,
Песму и утројте!

Да се србска сва срца
С тобом уједине,
Сунце мира, љубави,
Да нам свима сине,

Да живимо сви у слози,
Свети Саво, ти помози.
Почуј глас свогa рода,
Србскога народа!



*          *        *


Ој Србијо, мила мати,
Увек ћу те тако звати
Мила земљо, мили доме
На срцу је слатко твоме


Срећно живет ко у рају,
Где милине вечно трају
У теби ћу срећно тек
Проводити овај век.


Прости деци мати мила,
Сто су тебе увредила.
Синци ће се поправити,
Грозне сузе за те лити.


Јер признају грехе тешке,
Питају се за погрешке.
Живот и крв лиће сви,
Да се опет дигнеш ти.


Подигни се мати мила,
Да нам будеш што си била,
Јер си тужно робовала,
Дуго сузе проливала.


Сунце ти се већ родило,
Које ти је зашло било.
На криоцу вазда твом
Утеха је срцу мом.



*          *        *


И само дотле, до тог камена,
До тог бедема -
Ногом ћеш ступит
можда, поганом!
Дрзнеш ли даље? ...
Чућеш громове
Како тишину земље слободне
Са грмљавином
страшном кидају;
Разумећеш срцем страшљивим
Шта са смелим гласом говоре,
Па ћеш о стења тврдом камену
Бријане главе теме ћелаво
У заносноме страху лупати!
Ал један израз, једну мисао,
Чућеш у борби
страшној ломљави:
„Отаџбина је ово Србина!”


*         *         *


Сини јарко сунце са Косова.
Не дамо те, земљо Душанова.

 Не дамо те, земљо Немањића, Обилића, браће Југовића.

Сви ће Срби као Југовићи
за крст часни на Косово ићи,.

Да одбране земљу благодатну
 За крст часни и слободу златну!

Од Крушевца, Призрена,
Цетиња, Дубровника,
Книна, Невесиња,

са Авале, Ловћена и Шаре,
кличе Србство: Устани Лазаре!

Док је Пећи и док је Дечана, Грачанице и Газиместана.

Не дамо те васкрсло Косово, најсветије поље Србиново!