За велика дела нису потребне велике паре... потребне су велике емоције!
Нисам одавно био у биоскопу... има бар две године. Случајно на интернету видех у недељу да ће бити премијера филма "Споразум" у београдском Дому Омладине. Привукао ме опис филма: "То је први србски играни филм о Косову и Метохији после окупације јуна 1999. године".
Рекоше још да је тај филм снимљен са скромним средствима. Могуће... јер кога данас у Србији, а још мање "напољу", занима србски Јерусалим? Кога данас занима национална историја? Кога занима оно мало наше нејачи због којих свету земљу и данас називамо србском? У комшијским државама снимљено је бар 750 филмова, што играних, што документарних, који прате оне несрећне деведесете године 20. века.
У уторак 17. јануара, после посла не одох кући, већ правац центар града... да видим шта је то режисер Пеђа Радоњић спаковао у 92 минута филмске траке... На уласку сретох позната лица... Маја и Милош нису хтели да стоје, већ заузму неко место, пошто је улаз био бесплатан. Маја учитељица и Аца су каснили. Илке (мој пајтос са Кајмакчалана) се премишљао да ли да дође или не, али ипак дође, па седне мало испод нас. Ми смо били у петом реду...
Поче и приказ филма...
Радња се дешава 2008. године... неких девет година иза ратних дешавања на Космету... али ране су и даље свеже. Албанци никако не желе повратак Срба, али под притиском међународих представника прихватају то. Србима се обнављају куће, то је један од аспеката за повратак.
Главни лик је Александар, прогнаник са Косова и Метохије, дошао је са колоном 250.000 косметских Срба у централни део Србије јуна 1999... сместио се са породицом у Краљево. Није далеко од Космета, свега 70 км. Ту у избегличком кампу, са породицом, већ годинама и моли Бога да се неко чудо деси и да се прекине овај ружан сан животарења у контејнерима. На Космету је у рату изгубио млађег брата.
Његов отац је добио кључеве од нове, обновљене куће, за које су паре дали странци. Кључеве му је уручио страни представник, близак албанским паравластима, који су попут фараона неограничених моћи.
Александров отац Петар (игра га Боро Ненић), долази срећан у избеглички камп и саопштава то својој снајки Јелици (иначе прогнана из Крајине 1995. за време хрватске злочиначко-терористичке акције "Олуја", па је дошла на Космет у колонама) и сину, надајући се да ће се и они са њим вратити на Космет... да ће онда све бити лакше. Оно што и Александра и Јелицу одбија, јесте неимаштина и лоша безбедоносна ситуација. Александрова жена Јелица, стално га тера да нађе неки посао... она не бих да се враћа, јер јој је све то мучно, али и страх чини своје.
Петар позајмљује од кума стари камион, а на њега натоварио још старије ствари... па са Александром се упућује на Космет. Ту стижу на "границу", где и србски и албански полицајци постављају провоцирајућа питања. Прошли су тај административни прелаз, а већ је јављено терористима да ће камион са србским повратницима доћи у шуму... Задатак албанским терориста је пуцњава из жбуња, како би прикрили злочин. Све се ради зато да се пошаље порука Србима да нису добродошли. Да се не враћају.
Тако је и било... Када се камион примакао, терористи су запуцали из пушака. Камион је скренио у јарак поред пута. Терористи прилазе да виде има ли преживелих. Један млади Албанац добија пиштољ да се докаже, те убија Петра. Александар је успео да отвори врата камиона и искочи малопре заустављања. Прилази му Албанац, Љуан, његов школски друг... препознају се иако је мрачно. Љуан пуца поред Александра и тако му спашава живот.
Недуго после наилази патрола КФОР полиције, која Александра пребацује у болницу.
Дан-два касније долазе му новинари, албански представници локалне власти и међународни представници власти на Космету. Од почетка филма Александар ћути, не проговара. Дао је исказ истражном судији, где је написао шта се десило те кобне ноћи.
Покренута је истрага, а затим поднета кривична пријава против Љуана, који је ухапшен и спроведен у притвор. Љуанов отац ангажује адвоката који претпоставља да је могућа нагодба - споразум, са Александром, али уз позамашну цифру новца. Адвокат Љуана зна да они имају рођаке у Швајцарској и да ће новац бити обезбеђен.
Александар и Јелица такође имају адвоката, који их проналази у обновљеној кући и нуди им помоћ. Не говори ништа о новцу, већ само каже да га је Љуанов адовкат контактирао и да нуди споразум, ако Александар на суду каже да се не сећа добро свега... практично слаже и помилује Љуана.
Јелица (игра је Василија Кокотовић) нема дилеме... покушава на све начине да наговори Александра да пристане на ту "понуду", због свега, а највише због деце. Она је приказана у једној сцени са колегиницом са факултета која се још није удала већ јури "спонзоре", углавном странце и бави се трачевима.
Александар не зна шта да ради... ако прихвати тај понуђени новац, пљунуће на истину, убиће свог оца још једном, продаће своје парче земље на Косову и Метохији... подржаће ту злочиначку одисеју која деценијама траје на Космету... ако не прихвати, наставиће живот прогнаника, бескућника... брак му је већ пред распадом. Чак ни свештеник не зна шта да му каже.
Долази једно вече у кафану, где са врата чује како млада цајка пева песму "Видовдан". Седа за стол и поручује вино. Чује како је неки лупеж за суседним столом добро продао своје имање на Космету и како иде "из блата" у бољи живот. Ни сам не може да верује где је излаз из овог кошмара.
Прихвата Александар споразум... уз услов да након суђења, његов школски друг Љуан донесе лично другу половину новца у кућу. То је Јелица пренела и њиховом адвокату, који саопштава да је његових десет посто?! Љуанова породица пристаје и долази дан суђења, када први пут проговара Александар пред судијом, тужиоцем и поротом... Не сећа се добро ко је био убица из мрака. Свима у судници је лакше...
Наредни дан Љуан доноси кофер са парама Александру у кућу... Разговарају о предратним временима и људима које су познавали. Александар тражи од Љуана да му каже како да га памти, као убицу његова оца или његовог спасиоца. Љуан одбија да му то каже... одлази из Александрове куће, док овај проклиње сам себе што је узео тај новац. Недуго затим чује се пуцањ... Александар излази из куће, види мртвог Љуана у дворишту и долази до њега. Сагиње се и грли га. Чује се и други пуцањ....
После премијере, на сцену је изашла екипа која је изгурала овај филм. Сви су добили аплаузе, јер филм је реалан. Говори о нашој стварности... бар у тих сат и по времена они који нису били задњих 15 година на Космету могу то мало да осете.
Овај филм не верујем да је икога у сали оставио равнодушним.
Након премијере испред кино сале сретох доста познатих људи... људи које ова тематика занима.
Написа: Чуле
19.01.2016.