Вековима код Србаља се ценило када се роди здраво мушко дете. То је значило да ће имати ко да ради тешке физичке послове, како у шуми, тако у пољу и око куће. Али још важније моћиће да узме оружје у руке и да брани нејач. Увек је било неких завојевача који су на нашем прагу долазили и покушавали да ставе омчу око врата. Зато су су мушкарци организовали и дизали на устанке и буне како би отклонили таква зала.

О Малом Божићу 1972. у брдима изнад Ваљева млада снаша Анка роди другог дечака у кући Мирковића, кога назваше Стојадин (Цоле). Ране седамдесете године 20. века су обећавале да иде техника на боље и да ће живот на селу бити лакши.

Деран Цоле је био хиперактиван по природи и волео је да се дружи са осталом децом. Напредан и послушан. Сви у Горњим Лесковицама су знали за њега. Он им је био понос. Рано је остао без оца.

У зиму 1990. године добио је позив за одслужење редовног војног рока. Мирковићи су направили величанствен испраћај свом Цолу. Сви су били срећни што им Стојадин чува отаџбину. После обуке у Бањалуци на оклопним возилима, Стојадин као један од најбољих бива у мају 1991. послат у Бјеловар. Било је то дубоко у СР Хрватској. Хрватске паравојне снаге су читаве те године се спремале за обрачун против ЈНА и Срба, а дезертерство Хрвата, Словенаца и Албанаца је било свакодневно.

У касарни "Божидар Аџија" сем Стојадина Мирковића био је официр Милан Тепић, потомак поткозарких Срба који су преживели клаоницу НДХ. Знао је Тепић шта значи фашизам, видео је да се авети из Другог светског рата поново буде. Недалеко касарне у шуми Беденик налазило се велико складиште муниције за потребе Вараждинског корпуса ЈНА.

Ткз. Зенгама је то био драгоцен плен. Они су напали касарну 29. септембра свим силама и то од раног јутра. Борбе са агресорима су трајале неколико сати. Војник Мирковић је у свом транспортеру дејствовао и правио им велике губитке.

Командант читаве југославенске касарне пуковник Рајко Ковачевић је видео да помоћ не стиже, да су остављени на цедилу и да се мора предати. Подигнута је бела застава. Већ тада је мајор Тепић имао све жице повезане и само је чекао погодан моменат. Цолов транспортер је погођен "зољом" и он је изгорео у свом возилу.

Зенге су ушле у круг касарне и све заробиле. Када се складиште муниције испунило са хрватским паравојницима, Тепић активира прекидач и диже складиште у ваздух. "Печурка" је била изнад Бјеловара.

Исти дан у вестима је поменуто име мајора Милана Тепића, и још "једног" војника. Тек неколико дана касније долазе војни полицајци код породице Мирковић и саопштавају им информацију и погибији Стојадина. Цолово тело је у СР Србију допремљено тек касније и сахрањено на месном гробљу. Само је породица подигла споменик, а одликован је Орденом за заслуге у области одбране и безбедности 1. степена.

Мајор Тепић је проглашен народним херојем 18. новембра на последњој седници крњег Председништва СФРЈ.

Ратови, санкције, мртвачкки сандуци, инвалидска колица, хиперинфлација, редови, несташтице, неимаштина су обележиле деведесете године... Оружана дејства су се касније прелили на Босну и Херцеговину, па на Косово и Метохију и на крају Вардарску Македонију. Циљ западних моћника као креатора кризе на Балкану је био да се србски народ сломи и сабије у "недићевске" границе. У томе су наши суседни народи били инструмент да се дође до тих циљева.

*   *   *

Деценије су пролазиле тако, а да се ретко ко сећао лика и дела Стојадина Мирковића. Знали су његови Лесковичани, у Ваљеву врло мали број, а ван тога број упућених спада у статистичку грешку. Тек 2010-их година када је заживео интернет међу Србима и друштвене мреже почели су појединици да објављују понеке детаље о Цолу. Било је понеког текста, сличица... довољно да ми наоштри вијуге и пожелим да му нађем гроб и породицу.

Септембра 2015. године чланови СРБС-а су први пут посетили Г. Лесковице и Мирковиће. Успостављен је контакт. Нису они ни знали тачно ко смо, али су се обрадовали чињеници да неко се занима за Стојадина. Наредних година ми смо број наших посета само увећавали. Једне године смо одштампали и мању серију мајица са ликом Стојадина и Милана, на коме смо написали: "Још рађају мајке Обилиће". Тако се изродила идеја о спомен-маршу за војника Цола.

Прошле године смо упалили пламен, тј. посађено је семе са првим маршом. Ове године смо увећали мало број учесника, а скратили трасу. Тачније, почетна тачка је био манастир Лелић. Штампање и дистрибуцију плаката је преузела Биља Алексић, која нажалост није могла да присуствује догађају. Миле је рекламирао на друштвеним мрежама.

Сем њих најавише се од раније знани: Туропољци, велики и мали Раде, Лозничани су били новајлије овде, али знамо их од раније. Мени чудно би што нам се најавише две девојчице: Маја и Љубица. У почетку сам мислио да су оне ту случајно, а онда сам схватио да нису.

Дошле су нам тета Вера, Мила, Јасмина... и још једна екипа Лесковичана који живе у ваљевским четвртима. Такође од Ваљеваца су били Ђорђе Савић са другарима. Из Земуна је са нама кренио и Мане (наш лањски саборац из Крајине).

СУП Ваљево је послао једно возило за пратњу. Нама је било од користи, прво због позадине, а онда и ради ствари.

Иначе тог дана у Лелићу је био велики празник владике Николаја Велимировића:

• 140 година од рођења
• 65 година од канонизовања
• 30 година од када су му пренете мошти из САД

Ми смо дошли баш на литургију и већи део били присутни, а онда полако испред капије формирасмо колону. На чело сам поставио ове две цурице, јер рекоше да знају пут, а оне развукоше и тробојку напред. Иза њих су биле наше заставе: СРБС и национална. После иду сви остали редом. Ја сам био шетајући, од до... Оно што ме посебно радовало јесте учешће млађих школараца.

Кроз колону су се чули звукови добро познате песме "Одан, предан, никад заробљеник", коју је Миле пуштао преко звучника тј. телефона. Пуштао је још неке, а онда нагло умуче. Ми смо лаганим темпом дошли до неке продавнице и тамо направили прву паузу. Било је то за воду, слаткише, сланише... све оно што је требало да нам да снаге да издржимо до циља. Облачило се изнад Повлена и индицирало је на кишу, али ипак нас је послужило време.

Друга, мања пауза је била, када смо већ ушли у Г. Лесковице. Полако се прикупљамо и правац до школе. Ту нас раширених руку дочекује тета Анка, Добривоје, Цолова тетка као и особље ОШ. Испред нас је био и Отац Драго, иначе Цолов школски другар. Поздрависмо се ми са свима њима и узесмо послужење.

Поделио сам медаље нашим малцима и омладинцима. Они треба да наставе да негују културу памћења за нашег Стојадина. Колико им ми пренесемо, толико ће код њих да клија и расте идеја. Развукли смо и транспарент ЛЕГЕНДА ЖИВИ. Након тога Отац Драго експресно поведе својим џипом возаче до манастира, а остатак се упутио ка гробљу, да не би смо губили време.

Код вечне куће Стојадина Мирковића ми смо сви упалили свеће, а Отац Драго служио помен. Ја сам прочитао стихове ЈЕДАН ОД МИЛИОН, за шта сам добио клицу од Млађе прошле године. Један примерак је поклоњен тета Анки, а други сам однео у школску спомен-собу. Рекоше ови који су чули да је врло добро написана.

Тета Анка мени рече да позовем људе поново у школу и да она тамо има послужење. Тако и би учињено. Ми који смо пешачили и комшије Лесковичани који су ту били смо скупа сели у школску кантину. Реко сам то тета Анки више пута, да не мора жена ништа да спрема, али њој је срце пуно јер жели да почасти људе који имају већ годинама поштовање за њеног мезимца. Била је то прилика да се мало и задиванимо.

Како смо дошли, тако се и враћамо, прво за Ваљево, а онда Лазаревац и Београд.

У повратку ми Мане више пута рече: "Нема даље!". Мислећи да су наше акције више него добре. И јесу... не зато што их радимо ми, већ зато што оживљавање наших истинских јунака представља не само богоугодно дело, већ има и шири смисао - култура памћења. Што би рекао наш народ: "Није јунак умро ако погине на фронту, већ ако га забораве".

Зато братијо следеће године пратите када ће бити Цолов марш па да нам се придружите, не ради нас, већ ради самих вас.

Написа: Милан Чучковић
27.09.2022.