XX век

Почетком столећа на Балканском полуострву је мирисало на барут. Тензије су се осећале на сваком кораку. Наш народ је добрим делом још увек таворио под чизмама завојевача...на југу и истоку од Турака, а северу и западу од Немаца. Карађорђевићи поново преузимају Србију од Обреновића након Мајског преврата 1903. године. Уследио је велики привредни успон, јер се на челу Министарског савета налазио тј. председавао Никола Пашић (1845-1926).

Ово је дошло као резултат потписивања трговачких споразума са: Француском, Русијом и САД. Наша економија је добила страшан ветар у леђа. Све се то у Бечком двору и Ватикану гледало са презиром и невероватном љубомором.

Ослобађање по Нарчетанију Гарашанина

Аустроугарска је већ 1906. увела санкције Србији или започела ткз. Царински рат, у коме није успела да науди Београду. Мало касније, тачније током 1908-1909 избија Анексиона криза, из које је опет Србија изашла као победник. Већ тада се почињу ковати планови за оружани обрачун Хабзбуршке монархије са Краљевином Србијом.

Поента је била да Немачко источно царство са границама изађе на Босфор (Продор на Исток), а на том путу сметали су Србија и Срби. Заправо, Ватикан и Немци нису хтели никакву ортодоксну творевину која би тесно сарађивала са Руском империјом.

Србска војска под командом војводе Радомира Путника (1847-1917) успева у Балканским ратовима 1912-1913 да ослободи, касније и одбрани своје јужне крајеве: Вардарску Македонију, Косово и Метохију, Стари Рас, северне делове данашне Албаније. Свуда су дочекани од локалног становништва са одушевљењем јер је османска ера у тим крајевима завршена. Србија добија излаз на Јадранско море и формиран је Драчки округ.

Све то је додатно разљућивало Бечки двор и Ватикан, а придружио им се и Лондон. Велике силе су наредили Србији да одступи са Јадрана и тако је формирана Кнежевина Албанија.

Пуцањ који одјекује кроз векове

Тих година терор Бечког двора који је спровођен према србском живљу у Босни и Херцеговини, покрајина која је под власт Бечког двора дошла одлуком Берлинског конгреса (још 1878. године), достизао је ампитуду. Реакција на варваризам аустријског цара Франца I Јозефа јесте оснивање Младе Босне, револуционарне организације коју је Владимир Гаћиновић осмислио, где се придружују: Недељко Чабриновић, Богдан Жерајић, Иво Андрић, Трифко Грабеж, Данило Илић...итд.

Гаврило Принцип, младић од 18 лета пуца на Франца Фердинанда, престолонаследника и надвојводу у Сарајеву о Видовдану 1914. године. Бечком двору је то само био изговор за покретање агресије на Краљевину Србију, јер су се они за рат спремали најмање пет до десет лета.

Аустроугарски генералштаб поставља босанско-херцеговачког гувернера и генерала Оскара Поћорека (1853-1933) за главно-командујућег своје балканске војске (Друга, Пета и Шеста армија). Око четврт милиона солдата попут хорди је кренуло ка Дрини и Сави, да уништи и разбије Србију у парампарчад. Истовремено у Босни, Далмацији, Славонији, Војводини, Херцеговини, Лици, Кордуну започиње невиђени терор према србском становништву: пљачкање, хапшења, кидаповања, убиства, силовања, палеж и сл.

Први одреди хрватске 42. (вражије) дивизије 12. августа 1914. прелазе реку Дрину и ступају на тло Краљевине Србије. Улазе у села и почињу страшне покоље према цивилима, а милости није било чак ни према деци. Преко 1.200 је мртвих Срба у јадарско-колубарском крају, Мачва и Поцерина пливају у крви. Србска Врховна команда ангажује своју Другу и Трећу армију да порази непријатеља.

Схватајући важност планине Цер, генерал Степа Степановић формира ударну групу од Моравске дивизије 1. позива као и Комбиноване дивизије. Већ 15. августа почиње да пада киша, праћена грмљавином. После неверемена месец је обасјао Подриње. Знало се да је непријатељ близу, али не тачно где. Једна србска извидница је залутала међу непријатеља и отпочиње силовита борба у касним вечерњим сатима. Касније се битка само распламсавала, јер су се борбе само шириле, а сваки од војсковођа је убацивао своје додатне снаге.

Вешање Србкиња у Мачви, 1914.

Најљуће борбе су биле од 19.до  21. августа у долни Јадра, ту је Трећа армија заштитила бок Другој армији која је на миг Степе Степановића прешла у силовити контранапад. Дословно су потукли до ногу аустроугарске јединице које су у паници и нереду се повукле ка Босни. Сем Шумадијске овде је учествовала и Тимочка дивизија.

Церска битка је окончана ослобађањем Шабца 24. августа 1914. док Степа Степановић бива награђен са титулом војводе. Била је то прва победа Краљевине Србије у Великом рату који је тек започињао. Иако су Аустроугари били и бројчано и технички надмоћнији, то им није донело жељену победу, јер су Срби бранили свој кућни праг.

Јеремија пали топа, затресла се сва јЕвропа...

Наредних месеци и година имали смо успоне и падове, али је суштина да након опоравка србске војске на Крфу, Африци и Корзици, уследио је силни јуриш 15. септембра 1918. године чиме је започет пробој Солунског фронта. За само два и по месеца ослобођена је отаџбина и други јужнославенски народ под Аустроугарском, која се распала те године.

У две југославенске авантуре током овог столећа ми смо прокоцкали сав национални капитал који су преци скупљали и крвљу и костима плаћали до 1918. године. Штавише, постали смо једини народ на свету који је на чело земље поставио непријатељског војника. Наиме, Јосип Броз Тито, аустроугарски каплар и припадник 25. пука у хрватској 42. дивизији те 1914. године је био потоњи председник и врховни командант социјалистичке Југославије.

XXI век

Тек 2014. године када смо се отрезнили од братско-јединствених сновиђења (у ратовима 1990-их година) почели смо мало шире и више се бавити Великим ратом и нашим страдањима библијских размера. Томе је наравно допринео образовни програм кроз филмове, документарце, емисије, путовања...

Створена је таква клима која је допринела мало вишем интересовању младих људи који су желели више информација и сазнања од онога што је записано у школским уџбеницима. Повезивањем карика геноцида који су нам учињени у три рата добија се и сазање да све то није било случајно, нити да је непријатељ престао са својим роварењем.

*   *   *

Лозница је питом градић у средњем делу Подриња. Због мог друштвеног активизма знам тамо приличан број људи, баш као и они мене. Љубав према историји и славним прецима нас је заправо и спојила, да не кажем ујединила.

Прошле године када ми је Миле Стојнић упутио позивницу за Марш на Цер рече да добра девојка Даница Веселиновић је на челу организације. Иако мала растом, њој патриотизма не мањака, напротив. Плус што се бави калиграфијом.

Како сам имао добра искуства од лане, ове године јој речем да се спреми за емисију, јер хоћу да је угостим.. да диванимо о овим темама из мало другачијег угла. Она прихвати и ми снимисмо емисију у којој упутисмо позивницу васколиком Србству да нам се придружи.

Због породичних обавеза, ове године нисам долазио из Београда, већ ББ. У сваком случају није ни свануло, а ја сам већ био у мустангу и кренуо у Лозницу. С обзиром на прилике, пут је био добар.

Дођох тамо и паркирах се одмах код цркве Покрова Пресвете Богородице. Узех ствари и дођох на плато иза саме цркве јер је ту већ било људи. У први моменат никога и не препознадох, али кренуше сами да "искачу"... па се поздрависмо као најрођенији. Касније видим долази Владо са својим цурама. Њега не треба два пута звати. Долази и братија из Бијељине, заправо Босне ако ћемо искрено... у БН само живе.

Како не долазим из БГ тако нисам ни имао традиционални дрвени барјак, што на крају и не би лоше, напротив. Лозничани су ми позјајмили свој пластични, а мени се то више него допало, јер није тежак, а функционалан је. Тако да узећемо и ми овакве.

У поздравној речи чули смо домаћицу скупа: Даницу Веселиновић испред локалног одбора Друштва за неговање традиција ослободилачких ратова Србије до 1918. године. Такође и од историчара Немање Алексића чусмо пар реченица о Церској бици. Није ни било смисла слушати на широко све, јер нас је чекало дугачко табанање преко 33 км, све до Текериша.

Формирана је колона, док је камион са музиком и разгласом био на челу колоне. Овакве ствари су од користи, јер управо нам родољубиви стихови у завршним деловима марша дају снагу да се издржи до краја. Како смо ишли до циља, тако су нам се придруживали учесници догађаја успут.

Структура колоне је била разнолика, јер поштоваци и потомци јунака Церске битке нису само једна групација Срба, већ мршави и буцкасти, мушкарци и жене, стари и млади... Зато ме и одушевљава када видим омладину која има не само свест о свему овоме ве и домаће васпитање: Марина, Исидора и још неколико дечака од 18-20 лета којима не запамтих име.

Кад дођосмо до једне раскрснице музика се угасила. Сам Милојко ми рече да је то место погибије Николе Крсмановића (34), припадника СУП Лозница, за кога је имао само речи хвале. Злочинац албанске националности иако је покушао да се извуче био је најпосле и ликвидиран.

Настављамо даље и како већ то бива помињемо људе који су фалили, креће еволуцирање анегдота са неких ранијих марширања и путешесвија. Тако и дође прва пауза после 8 км у селу Липнички Шор. У порти православног храма дочекују нас прелепе девојчице 8-10 година са погачом и сољу. Имадосмо фин доручак... и слано и слатко, хладне воде.

Уђох у Кућу божју на беседу проте, јер нисмо били на целојутарњој литургији.

Наставља се даље, јер нема се много времена, а и да се ноге не би охладиле. Мени је Агатон био од велике помоћи јер је носао и понекад махао са нашим барјаком, док је ствари у торби возала тета Цеца. И она је дала са осталим возачима добар допринос. Њен првенац Стефан у традиционалној војној ношњи из Великог рата са посебним брчићима и осмехом је био промотер јунака којима смо пешачили у част. Коле би нешто ћутљив.

Браћа Стојнић орни за шалу, поготово Милојко, јер ми саопшти радосне вести. Мислим да ме ништа на самом маршу није тако увеселило као његова реченица да ће се приновити.

Успут нас људи сликају, снимају и поздрављају. Тако и дођосмо до Јадранске Лешнице, где је била друга велика пауза. Мештанима би драго, те су и они износили своје ђаконије. Мада је нама највише значила цистерна која је успут намиривала потребе са пијаћом водом и расхлађивање. Све то некако би на свом, док не дођосмо до Јошаве. Ту ме тета Цеца превезла са Стефаном пар километара јер су жуљеви чинили своје, а и година производње (нема резервних делова, како би бата Боги рекао у Рогатици).

Најпосле дођосмо до табле Текериш где смо се сви скупили у колону. Ја барјак дадох Агатону, а узех транспарент ВАША ДЕЛА СУ БЕСМРТНА са ликовима наших пет војвода (Путник, Мишић, Степановић, Бојовић и Вукотић). Организатори поставе Даницу и Стефана на само чело, а наш транспарент одмах иза, па барјактари и сви остали. Музика је ишла мало даље одакле је одјекивало добро позната "Марш на Дрину".

Више од километар тако смо табанали све до Споменика јунацима Церске битке. Тамо је већ било људи, односно делегација из Београда од стране Друштва. Баш као некад, ми се постависмо са нашим транспарентом на леву страну. Ту се и остали послагаше. Са разгласа чусмо прво химну "Боже правде". Емотиван осећај препун родољубивих нити које су нам показале то да смо их достојни.

Прво Даница захвали на учествовању свима и честита на успеху, затим Драгана Јуришић поздрави све присутне испред Друштва, као и Ђорђе Стојанац. Песникиња Гордана Мићић је читала своје стихове из збирке посвећене див-јунацима са Цера. Небојша Матејић је урадио пар врло добрих слика и хвала му на томе.

Када је званичан део завршен, тада смо се спустили у двориште ОШ "Степа Степановић". Пасуљ је већ био спреман и учесници и гости су тако ручали скупа.

Ово је једна лепа прича коју треба неговати, али истински. Спој више добрих ствари: физичка активност, духовни моменти, историјски часови, одавање захвалности прецима... и наравно дружење, јер тешко да би све ово успело тј. имало толику драж да нема тих нити која све ово увезују у један бедем бранилаца и чувара националног поноса.

Зато догодине размишљајте о доласку на Цер...изговори траже кукавице и лењивци. Храбре ће занимати само датум одржавања, јер да су преци имали изговоре, не би ни нас било. Ком право, ком криво, али је тако.

Написа: Чуле

Јуче је био тежак дан, али добро је све испало како је могло. Данас је још горе.

Ово ми је трећи пут да учествујем и поносан на нас. Једва чекам Гучевски 8. септембра јер ту нисам пропустио ниједан.

Милош Игњатовић

Мени је искрено за сада ово био најбољи марш од када учествујем. Може мало већа листа песама што се музике тиче, али све остало је на нивоу, како и треба да буде.

Александар Агатоновић

Не могу описати колико ми је драго што сам учествовао у деветом маршу из Лознице на Текериш.

Сутра је 110 година од почетка славне Церске битке и ми смо поносни на њихова дела која су бесмртна. Срећни смо као народ који  има такву  славну прошлост, али немамо појма колико је тада било тешко нашој војсци.

Захваљујући манифестацији "МАРШ НА ЦЕР - ЛОЗНИЦА" имао сам прилику да осетим део  нечега што су они преживљавали. Марш је био дуг 33 километра и на задња три километра скоро да нисам могао да идем. Нудила ме је хитна, цистерна и још један ауто да ме превезе до циља, рекао сам не, издржаћу макар пузао.

Кад сам дошао код споменика јавило се неко задовољство што сам успео и нисам их изневерио. Ово је нешто што се памти за цео живот.

Хвала организаторима што су нам пружили прилику да бар на тренутак осетимо део те давне 1914. године.

Владимир Мијић

Прије свега одлична организација током целог марша. На сваком одмору било је организовано освежење( од сока,воде до воћа и слатких производа).

Нама као групи из Бијељине је била част и задовољство марширати са свим добрим људима који се боре да се никад не забораве наши славни преци који су положили животе на Церу!

Ако Бог да видимо се на Гучеву, а након тога на Кајмакчалану.

Младен Драгић

Најлепши Марш до сада. Невероватно добра енергија владала је током свих 9 сати колико је трајао Марш.

Упркос врелом августовском сунцу и измерених 38 степени, упркос дужини стазе од чак скоро 35км сви су достојанствено и храбро уз осмех и песму стигли до циља. Нико није желео да одустане. Велики број младих учествовао је на овогодишњем Маршу и то му је дало посебан тон и атмосферу.

Уживали смо, поносни смо и опет ћемо на Цер, јер имамо због чега! Славна наша историја зове!

Мени је емисија код тебе одлична, ништа не бих ни додала ни одузела. Кад се начину неке теме које се неком не свиђају, онда одмах крену приче о 'дугачким језицима' тако то код нас.

Даница Веселиновић

Марш на Цер је за мене много више од годишњице обележавања битке. Прилика да осетим макар делић онога што су наши преци учинили за нас. Заставе и драги људи су то и остварили. Сваки километар од Лознице до Текериша је био све захтевнији, али и лепши. Посебан значај читавом догађају су дали деца и старији људи који нису посустајали ниједног тренутка.

И када ми је постајало тешко, снагу су ми давали људи и жеља да посветим ову шетњу јаким људима који су оставили животе зарад слободе. Ако је нама било тешко данас са свим обезбеђеним условима, замислите како је било њима без ичега. Желим да се захвалим свима који су ми дали прилику да постанем део нечега овако светог.

Завршићу мој утисак са речима славног војводе Степе Степановића:
"Света земља наше отаџбине очишћена је од непријатеља, а крвљу његовом заливена су она места која је својом поганом ногом оскрнавио…".

Маријана Мијић