Обично се јунаштво нашег народа везује за Косовску битку 1389. године када је Кнез Лазар повео своје витезове у бој против Османлија на Видовдан, бранећи Хришћанство у Европи. Међутим, у временима која су уследила након османске окупације и националне револуције почетком XIX века, Срби су показивали невиђено јунаштво и слободарски дух ослобађајући се од турских завојевача.
Закључно са Балканским ратовима 1912-1913 Србија је успела да ослободи добар део свог старог царства из времена Душана Силног.

Ипак, у очима Великих сила, поготово Енглеске и Аустроугарске, то ширење Србије и излазак на Јадран изазивало је невероватан бес и мржњу која је куљала, поготово у Бечком двору који је почео са финализацијом планова о Продору на Исток. Границе германске царевине је требало поставити на Босфор, односно прегазити Србију. Тако је Атентат на престолонаследника Фердинанда у Сарајеву 1914. године искориштен против Србије.

Бечки двор је одмах након Јулског ултиматума Влади Николе Пашића послао своје две армије: Пету и Шесту, укупно преко 250.000 солдата у Подриње, Посавину и доњи део Подунавља. Београд је одмах бомбардован из Земуна.

Врховна команда Србске војске такође шаље своје три армије да брани нејач од окупатора који су већ прелазили реке и почели да убијају и млате цивиле: жене, децу, старчад, док су мушкарце вешали по Мачви, Поцерини, Јадру и Тамнавском крају. Све је пливало у крви, јер је за десетак дана њиховог варварског дивљања поубијано више хиљада Срба. Шабац је горео, а Мачвански Прњавор је био самлевен, исто као и Ново Село...

Сударају се две оружане силе, где и један и други командант увиђају значај Церске планине.

"Из ове наше победе, рађа се сунце слободе"

Сем редовних јединица (пукови и дивизије), Србска војска је имала четничке одреде специјализоване за борбе "прса у прса". Други Топлички пук "Књаз Михаило" је био у средишту битке, баш на Текеришу где су се водиле данима огорчене борбе. Вреди поменути и јадарски четнички одред којим је командовао легендарни Војин Поповић - Војвода Вук, који је својим борцима рекао овако: 

"Непријатељ на нашем делу фронта
не сме да се одмара"

Тако је и било... Вукови четници су прво успоравали Осми аустријски корпус (Чеси из Бохемије) до изнурености, а онда је уследио осветнички јуриш са бајонетима где је настала невиђена кланица, која је аустроугаре натерала на панични бег ка Босни. Фронт је почео да се руши, тако да су и остале аустроугарске јединице почеле бежанију пред налетима србских пукова.

"Дрино причај роду ти, како смо се храбро борили"

Већ увече 23. августа 1914. Церска битка је успешно окончана србском победом која је снажно одјекнула широм Европе и света. Био је то велики шамар надобудној Аустроугарској монархији, а углед Србије је неверовано скочио међу Великим силама које су увиделе да на Србе може итекако да се рачуна. Генерал Степа бива унапређен у чин војводе.

Овом битком није завршен Велики рат, већ је тек почињало да се кува.

Уласком Србије и Срба у некакве југославенске авантуре након Првог светског рата, из којих се још нисмо у потпуности искобељали, начинили смо један бесрамни понор између нас и наших прадедова, јер је много тога гурнуто у заборав. Додуше и сам краљ Александар I Карађорђевић је то започео идејом тј. вирусом Југославенштине, коју је врло добро распришивао аустријски каплар Јосип Броз Тито (потоњи југославенски председник), који се 1914. године борио на супротној страни. Тачније, био је припадник загребачког 25. пука, злогласне хрватске 42. (вражије) дивизије. 

*  *  *

Цер планину, признајем, почео сам обилазити тек пре десетак година, јер нас у школи нико није водио тамо. Знам, биле су кризне и ратне деведесете године 20. века, али свеједно, недовољно добар изговор. Међутим, 2014. сам први пута чуо да се одржава догађај Церски марш из Шабца. Тако сам почео са другарима посећивати место које је од велике важности за наш народ и земљу.

Након пандемије ковида, у лето 2023. године почех ићи из Лознице све до Цер планине... пешака, зашто да не?

Тако и ове године, на јубиларни Десети Марш на Цер, мени није требало да се шаљу посебне позивнице, нити да ми се објашњавају детаљи. Само ме занимао датум - 10. август. Све остало сам знао. Позвао сам неколицину другара да крену лут Лознице. Тако смо сели у кола: Славка, Милорад, а Горан соло из Руме. Чича Свето је већ био доле код колеге.

05:20... Још ни свануло није када на Аутокоманди покупих двоје сабораца са ранијих активности. Лагано аутопутем смо кренули пут питоме Лозниице.

06:40... Стигосмо на одредиште, а то је црква Покрова Пресвете Богогодице на Бедему. Тамо већ има нешто људи, али пристижу стално нови. Ми муку мучимо са паркингом, па се снађосмо некако на игралишту.
Ја искористих прилику да се поздравим са мношвом људи који су већ чести на оваквим дешавањима: Милојко, Стефан, Маркан, Зоки, Даница, Ацо, Агатон, Цеца, Радмила, Бијељинци...итд.

07:10... Поздрављају нас организатори, дају упутства, деле се мајице... формира се убрзо и колона.

07:30... У односу на претходне године, малкице јесмо окаснили, али не мари, што каже наш народ "Добар никад закаснио није". Командант је постављен Момчило, дичачина вазда спреман и види се да је у доброј форми. Брада, шајкача.. мене подсети на војводу Ђујића.

08:30...После скоро сат пешачења сунце је већ почињало да греје онако поштено и знали смо да ће бити сауна, али било је и горе.
Имали смо на сваких 5-6 километара паузе, што је много значило. Делили су нам организатори воду у флашицама, а била је и цистерна која нас је пратила, што мислим да је највреднији дар самог Марша на Цер. 
Колона ко и свака колона има своју дужину и ширину... има и људе свих узраста. Дошли са свих страна. Прво видех Чачане који нагрнуше и свака част да долазак. Одмах Славка код својих.

После препознадох жену од раније из Липничког Шора, Драгана се зове. Има троје деце, а синове: Драгана (9) и Јована (6) доведе на Марш. Веле дечаци да и они хоће да пешаче колико се може, па после у аутомобил ако треба, важно је да су и они учествовали.
Одушевило ме и ове године породица Јовановић, они су три генерације извели на Марш: деда Милан, отац Владан и син Михајло... Заиста реткост, да их толико занима историја и славни преци.

У колони упознадох и троје младих: две цуре Јана и Емилија, као и младића Мићу. Цуре студирају у Новом Саду. Врло добро су научене и патриотизму и кућном васпитању. Међутим, било је добро то када смо почели да схватамо колико имамо сличности и повезаности. Од порекла, преко интересовања, акцијашења и свега осталог. Најсимпатичније је "колачење очију" Емилије на помен ЗНС портала. Такође и Бајине "Звуке са камена" поменусмо. Еволуцирање на новосадске успомене од пре десетак година.
Пар пута сам се прогурао међу Бијељинце... то дођу ови "Београђани", па се гурају напред на чело колоне.
Веровали или не, али у Лозници је забрањено помињати реч "Младеновац", јесте злогласни Младеновац од којих се локалцима диже коса на глави. Буквално, када год дођем тамо мени следује помињање Колубарског марша на Варовницу децембра 2019. Али авај... биће марширања поново. Ја молим Бога за ову годину. Само не у Младеновцу, већ у Љигу.
Добре људе доведоше из Београда... Чим је Мила проговорила, види се да је с' оне стране Саве, пардон Дрине... Издржљива омладина. Никола се такође сећа тог чувеног магловитог Колубарског марша.
Стефан ме ове године баш одушевио. Са разлогом кажу најбољи ђувегија у крају. Дичачина баш добар.

Упознадох ту још низ сјајних људи који су ме разгалили храброшћу... јуче је заиста требало храбрости да се изађе на ону врућину и топити се. Логистика је добро функционисала и све похвале за њих.

15:40... Колона односно Парада истинског поноса дошла је пред Текериш. Ту смо се прикупили и почели да развијамо транспаренте. Адреналин је чинио своје, да се забораве жуљеви, зној, умор, препечена кожа и још много тога што нас је ометало и правило проблеме. 

16:40... Стижемо пред Текериш односно Споменик јунацима Церске битке на коме пише ВАША ДЕЛА СУ БЕСМРТНА, са огромним оцилима. Послагали смо се око споменика док је одјекивало "Марш на Дрину". 
Уследио је кратки поздравни говор Данице Веселиновић, затим помен свештеника СПЦ и полагање венаца. Зачусмо и химну Боже правде. На крају се усликасмо једну групну фотографију. Немања Алексић, је одржао краћи историјски час. Чисто као подсетник.
Даница заслужено од централе Друштва за неговање традиција ослободилачких ратова Србије до 1918. доби Орден Краља Петра I Ослободиоца.

17:40... Дођосмо до школе "Степа Степановић", која је ниже споменика 400 метара. Ту је већ било послужења са пасуљом и салатом. Кратки предах, па се попесмо назад на пут, где нас је чекао аутобус за Лозницу. Гужва као да је Нојева барка.

18:30... Дођосмо на паркинг код Цркве. Ту се лагано спремисмо и пут под точкове, те кренусмо назад за Београд. По мраку отишли, по мраку се вратили.

Знам да је била врућина, али учесницима Десетог Марша на Цер могу само да поручим:

СРЕЋНИ НАМ ЖУЉЕВИ ЈУНАЦИ!

За пар дана, лоших ствари се нећемо ни сећати, али још један Марш на Цер свакако ће се у наредним временима препричавати.

Написа: Чуле

"Било je нeзaборaвно! 🇷🇸

Од првог корaкa пa свe до циљa, осeћaо сaм понос што сaм дeо овaко плeмeнитог догaђaja. Ходaли смо стaзaмa нaших jунaкa, оних коjи су прe вишe од jeдног вeкa хрaбро брaнили своjу зeмљу. Природa je билa прeлeпa — шумe, проплaнци, вeтaр коjи носи мирис Цeрa…

A људи?

Толико топлинe, осмeхa и подршкe нa свaком корaку, кaо дa смо сви jeднa вeликa породицa. Зajeдно смо пeвaли, причaли и сeћaли сe оних коjимa дугуjeмо слободу. Свaки киломeтaр био je посвeћeн њимa, свaкa кaп зноja докaз дa њиховa жртвa ниje зaборaвљeнa. Ово ниje био сaмо мaрш — ово je билa лeкциja из љубaви прeмa отaџбини и снaгe зajeдништвa. Jeдвa чeкaм слeдeћи пут!"

Марко Кнежевић - Чаки

А што се тиче утисака - то ће да се сумира наредних неколико дана...

Било је баш добро, напорно по врелом сунцу ал понесе атмосфера и музика. 

Замерка само организаторима што је почетак колоне све време журио, па се колона разилазила кад наиђе цистерна са водом.

И на крају, тек кад смо стигли, тај осећај ПОНОСА, не на нас што смо успели (иако уморни) него за нашу војску која је маршовала толико те након борби однела победу.

Јана Тодоровић

Девет сати марша по јаком сунцу, могло је да се издржи само снагом воље и уз подршку организатора, Цркве али и мештана тог краја, који су нас успут крепили и бодрили.

Хвала им!

Горан Митровић

Утисци су изванредни, драго ми је било да сам дошао и учествовао први пут на оваквом маршу.

Био сам на Церу у неким планинарским акцијама, као и на Текеришу разним поводима, али ово је до сада најбоље. 🙂

Мићо Јевтић

Шта рећи то не може речима да се опише! То треба да се доживи и поред онакве врућине и спарине, иако мислиш да не можеш изгурати срце те само вуче ка том светом месту.

Зато што знаш у чију част пешачиш, као и насмејана лица око себе кад видим иако знам да су прегазили много километара, а која ти дају још додатну снагу да изгураш даље.

И сама застава коју носим од великих војсковођа одма се сетим колико су били храбри и истрајни у борбама,све ми то пролази кроз главу и са поносом марширам у њихову славу.  

Стефан Николић

Дивни су утисци. Свака част на феноменалној организацији.

О свему су мислили и то је за сваку похвалу за разлику од нас. Уживао сам, једва сам издржао али ето успео сам и поносан на ту чињеницу.

Упознао нове људе, проширио контакте и дај Боже исто следеће године 😃

Никола Н. Баљак

У част и славу јунака, заједно са нашом браћом из Србије препешачили смо 35 километара из Лознице, прошли кроз осам села, све до циља спомен костурнице у Текеришу.

Хвала друштву Лозничког одреда на дочеку и организацији Марша на Цер. Част нам је што смо и ове године били учесници овог величанственог скупа!

Младен Драгић

Прeлeпо и прeтeшко због тeмпeрaтурe, aли осeћaj je нeвeровaтaн и врeдeло je свaкe кaпи зноja, сваког жуљa.

Бранкица Игњатовић

Неизмерна је част и понос ходити стазама наших бесмртих Церских јунака.

Ко једном дође на Церски марш од Лознице до Текериша и осети ту енергију и љубав, сигурно ће се враћати више пута.

Радмила Костић

Други пут на Церском маршу, ове године из моје Лознице...

Велика част ићи путевима славних јунака из Великог рата. На високој температури, пешачење преко 30 километара је веома изазовно и тешко. Међутим, треба се сетити да су ти јунаци пре 111 година јуришали на непријатеља у одбрани своје земље, домова, свог кућног прага. 

Зато су ови догађаји где их се сећамо и одајемо почаст веома важни.

Наравно најлепши део оваквих догађаја су људи које упознамо. Они са којима се кроз причу повежемо и схватимо колико имамо истих интересовања и ниво поштовања према нашој историји. Уз такву екипу на Маршу на Цер мора да влада добра атмосфера 🙂

Видимо се догодине поново!

Емилија Коларић

Одушевљена сам! 

Организација на високом нивоу... људи који су пешачили су пуни позитивне енергије и цела прича је јако здрава, јер се промовишу праве вредности.

Дођеш... а не знаш никог. Па шта? Кренеш да пешачиш, па "колико изгурам". Упознаш много људи који имају здрав систем вредности. Слушаш и певаш песме које душу греју, води те нека лепа идеја, а не новчана корист.

Мила Раденовић